Штефан Волф: Не би било продуктивно да Србија повуче резолуцију

Усвајање уопштене резолуције о о потреби дијалога у циљу мирног решења спорних питања између две стране могло би бити решење тренутног проблема око инсистирања Србије на резолуцији о Косову

Најреалнија је опција да се на самом заседању Генералне скупштине УН амандманима измени предлог резолуције Србије о Косову тако да буде прихватљив свима, каже за Радио Слободна Европа Штефан Волф (Stefan Wolff), професор британског универзитета Бирмингем. Тим документом уопштеног карактера, којим би се позвало на дијалог учинио би се уступак обема странама.

Волф сматра да није кључно да Србија призна Косово, већ да отпочну разговори Београда и Приштине о нормализацији односа, а формула за признање ће се наћи на крају њиховог пута ка ЕУ, за 15-20. година. Волф истиче да подела или размена територија нису одрживе опције, већ да решење треба тражити по угледу на Јужни Тирол.

Након посете шефа британске дипломатије Хејга Београду, нема опипљивијег помака у смислу попуштања Србије, односно ублажавања па чак и повлачења предлога резолуције о Косову, мада је шеф британске дипломатије управо то и тражио. Назире ли се излаз из овог ћорсокака или ће се он заправо продубити?

- За сада није јасно шта ће се све дешавати до почетка заседања Генералне скупштине УН. Мада су шефови дипломатија две велике земље, чланице ЕУ, долазили у Београд како би предочили српским властима свој став да би било добро да ублажи или повуче предлог резолуције, не верујем да ће се то десити, макар до почетка заседања Генералне скупштине, имајући у виду публицитет који је изазвао овај документ. Сматрам, такође, да не би било превише ни продуктивно да Србија повуче предлог резолуције, јер би то политички ослабило њену владу на домаћој сцени. Истовремено, тиме би се отворио простор за оптуживање Немачке, Британије па и Европске уније у целини да малтретирају Србију. Мислим да је сама седница Генералне скупштине УН прилика да се измени предлог тако да буде прихватљив за Србију, а, истовремено, да се избегне наставак правног препуцавања око статуса Косова, што одвлачи пажњу од веома важних разговора којима би требало да се реше поједини проблеми на терену.

Дакле, не очекујете ублажавање или повлачење предлога Србије, већ да се на самој седници постигне споразум који би Генерална скупштина верификовала огромном већином.

- Мислим да би то био најпожељнији исход, нарочито ако у усвојеној резолуцији нагласак буде на будућности односа Србије и Косова и потреби њиховог дијалога како би решили међусобна спорна питања. То не значи да је нужно да Србија призна Косово, већ омогућавање разговора како би се пронашао модус вивенди. Бивша Западна Немачка никада није признала Источну Немачку, али су временом пронашле формулу која им је омогућила да успоставе “званичне односе”, размене “стална представништва” у својим престоницама, и обе су биле чланице УН, иако је шеф дипломатије Западне Немачке на сваком заседању Генералне скупштине УН ритуално констатовао да његова земља тежи да реши питање поделе Немачке.

Говорите о најургентнијим питањима. Али, то се своди на техничке разговоре на којима инсистира Приштина, док Београд инсистира на поновном отварању суштинских разговора о статусу. Због тога се намеће питање да ли би Србија прихватила садржај резолуције који сте поменули.

- Сматрам да и западне владе имају обавезу и одговорност да буду предложени амандмани који ће бити прихватљиви за Србију. Није неопходно да у том документу буде поменута само нужност техничких разговора. Резолуције Уједињених нација нису баш карактеристичне по конкретности и прецизности. Дакле, могуће је усвојити уопштене одреднице о потреби дијалога у циљу мирног решења спорних питања између две стране. Таква Резолуција би омогућила Београду да каже да је потврђена нужност разговора о политичким питањима, статусу, територијалном интегритету, суверенитету и слично. Истовремено, за Приштину би то значило да није принуђена да разговара о питањима о којима не жели у овом тренутку. Дакле, таква уопштена резолуција би омогућила компромис између две стране, макар о неким питањима. Истовремено, због легитимности тих разговора пред домаћом јавношћу и у Србији и на Косову, неопходан је притисак Уједињених нација како би се обе стране укључиле у дијалог.

Али тако уопштени текст резолуције Србија може да протумачи као зелено светло искључиво за суштинске разговоре о статусу и да не прихвати дијалог о техничким питањима. То је нека врста зачараног круга.

- Апсолутно, у питању је веома деликатна путања којом Борис Тадић и његова Влада морају да ходају. С једне стране, власти у Београду су давале непопустљиве изјаве. Истовремено, у последње време стиче се утисак да све више увиђају шта је стварно реално и оствариво на заседању Генералне скупштине. Наравно, поставља се питања да ли би спремност српских званичника на компромис имао широку домаћу подршку. Због тога је важно да западни партнери Србије, попут Немачке и Британије, упркос притиска на њу у последних неколико седмица, пронађу подесне формулације за резолуцију која би била прихватљива властима у Београду и потом се ангажовале у разговорима. Зато сви имају одговорност да раде на разумном тексту резолуције који би Генерална скупштина могла без великих проблема да усвоји.

Уочи посете Хејга, предвиђало се да ће донети властима у Београду још тврђу поруку него шеф немачке дипломатије Вестервеле. Но, српски министар Јеремић је казао да није било “завртања руку” и да су разговори били веома продуктивни. Имајући у виду да пет чланица ЕУ није признало Косово, да ли Брисел може уопште да дизајнира и примени ефикасну стратегију о овом питању?

- Европска унија је у веома тешкој позицији. С једне стране, сви су заинтересовани за стабилност Балкана и увиђају да нема никакве користи од изоловане Србије, односно да не уђе у ЕУ. С друге, 22 земље су признале Косово, док пет чланица није, пре свега због сличних проблема са којима се суочавају као и Србија. Шпанија се прибојава сепаратистичких тежњи Баска, Румунија и Словачка од аспирација мађарске мањине. Због тога је Европска унија веома обазрива у политици према Косову, али поделе око овог питања је не спречавају да се ангажује у циљу побољшања стања на терену. Резултати су видљиви ако се упореди стање уочи проглашења независности Косова и данас. Зато је важно схватити да на крају сви – Београд, Приштина и Брисел имају заједнички интерес за приближавање и улазак целог балканског региона у ЕУ. Но, то није могуће без решења питања Косова. Међутим, то не значи да је нужно да Србија призна Косово као независну државу. Постоји више креативних начина да се нормализују односи између Београда и Приштине, а да при том Србија не буде изложена притиску да призна Косово, што би за њу било немогуће а и вероватно је неправедно то тражити од ње у овом тренутку. Не мислим да је то сада кључно питање.

Чланство Србије и Косова у ЕУ за 15 до 20 година

Да ли ће Европска унија тражити од Србије да призна независност Косова, јер се ових дана у Бриселу и осталим европским престоницама веома често чује – не треба нам “други Кипар”. Истовремено, када кажете да су нужни разговори о нормализацији односа, то, на неки начин, подразумева да Србија, макар посредно и прећутно призна независност Косова. На пример, ако се говори о нормализацији путовања, то значи да Србија треба да призна косовске пасоше, а то је један од елемената државности.

- Сматрам да ће на крају Београд и Приштина морати да пронађу модус вивенди за коегзистенцију. Србија мора да уважи да постоји суседна држава, суседни ентитет – како год да се назове – са којим треба да успостави конструктивне односе. Када је реч о Европској унији, у овом тренутку није кључно питање пуноправно чланство Србије и Косова. У најоптимистичнијем развоју догађаја могу да рачунају на то најраније за 10-так година. Реалистичније је да уђу у ЕУ за 15 до 20 година. То је веома дуг период. На том огромном путу, не сматрам да треба одмах на почетку поставити питање признања Косова од стране Србије. Битан је сам процес европских интеграција који ће подстаћи обе стране на конструктиван ангажман, а када дође тренутак да Србија и Косово постану пуноправне чланице Уније, наћи ће се формула за њихове међусобне односе.

Институције у Приштини су, у међувремену, уз помоћ САД, покренуле дипломатску иницијативу како би до сада неодлучне земље признале независност Косова. Међутим, након саопштавања мишљења Међународног суда правде, ниједна држава за сада то није учинилиа. Да ли ће бити нових признања уочи заседања Генералне скупштине или након?

- Не очекујем да ће до заседања Генералне скупштине УН много земаља признати независност Косова. Но, дугорочно гледано, неизбежно ће уследити нова признања.

У ком периоду, конкретније, и да ли то бити довољно да Косово постане чланица Уједињених нација, чиме би се ситуација на терену прилично променила.

- Не верујем да ће у догледно време Косово признати довољно земаља да би постало члан УН. Мислим да је најбољи начин да Косово уђе у светску организацију тако што би Београд и Приштина нормализовали односе и решили спорна питања. Ако је Косову важно да постане члан УН, онда би требало да учини уступке Србији како би олакшало тај процес.

Имајући у виду целокупну ситуацију, како пронаћи излаз из садашњег ћорсокака. Да ли решење треба тражити у ојачаној аутономији за север Косова по угледу на Јужни Тирол, подели Косова, размени територија - север Косова за Прешевску долину на југу Србије.

- Не мислим да би иједну од ове три опције требало у потпуности искључити пре него што би се о њима уопште разговарало. Најважније је, међутим, да, о чему год да се две стране евентуално договоре, то буде израз њиховог истинског компромиса, а не наметнуто решење од стране међународне заједнице, јер у том случају не би дугорочно било функционално. Ја сам лично скептичан према идејама као што су пресељење становништва, размена територија, подела, јер се кроз историју показало да то нису одржива решења. Напротив, изазвала су огромна људска страдања. На пример, након Балканских ратова 1912-3, затим по завршетку Првог и Другог светског рата. Но, свет се од тада променио. Ако се Србија и Косово договоре, било о подели било размени територија, уз сагласност међународне заједнице – то би можда могло да буде једно од решења. Но, нисам сигуран да би то био крај свих мука, имајући у виду сличне етничке проблеме у другим деловима Балкана. Мислим на Албанце у Македонији, Србе и Хрвате у Босни и Херцеговини. Због тога треба бити веома обазрив какве би ланчане реакције могла да изазове подела Косова или размена територија.

Да ли је реалистичнија опција аутономија за север Косова по угледу на Јужни Тирол, мада власти у Приштини не прихватају ни ту идеју. Спекулише се да би Србија у том случају - као и веће аутономије за Србе јужно од Ибра него што је предвиђена Ахтисаријевом планом, плус екстериторијалност манастира Српске православне цркве слично Атосу у Грчкој – могла да прихвати независност Косова.

- Тај приступ је реалистичнији и више обећава. Када је реч о моделу Јужног Тирола, треба имати у виду да је решење било могуће зато што је влада у Бечу – што је еквивалент влади у Београду у случају Косова – јасно предочила етничким Немцима у Јужном Тиролу да неће бити присаједињени Аустрији. Тиме је поручено тамошњим Немцима да решење треба да потраже у Италији. Уследио је други добар потез тако што је влада у Риму увидевши да није угрожен територијални интегритет Италије, била веома издашна у понуди аутономије Јужном Тиролу. Тај план је примењиван неколико деценија. Наиме, споразум између Италије и Аустрије је постигнут 1969. године. Након тога је концепт аутономије примењиван више од две деценије, да би се владе у Риму и Бечу тек 1993. године сагласиле да су сва питања решена. Дакле, то изискује много времена. Постоје и други примери договора о подели власти, аутономији, као што је Северна Ирска. Но, поента је у спремности свих страна на истински компромис.

Многи у Србији су све уверенији да је Косово за њу изгубљено. Међутим, сматрају да она мора да добију неку врсту уступка, макар часног излаза. У том смислу се спекулише, да се Србија определила за дугорочну стратегију подривања Босне и Херцеговине подржавајући прећутно сепаратистичке тежње Републике Српске, која би се у датом тренутку отцепила и припојила Србији. Тај процес би био олакшан, по тим тумачењима, имајући у виду да је БиХ нефункционална и у многим аспектима делује као две државе.

- Да, нема сумње да је садашњи институционални аранжман у БиХ далеко од задовољавајућег. Евентуални покушај власти у Београду да припоје Републику Српску свакако не би била пожељна опција. Чак иако би у томе успеле, не би сви на Балкану били срећни због тога. Напротив, тиме би се покренуо нови круг проблема. Поставља се питање шта би било са положајем Хрвата у БиХ, Албанаца у Македонији, па и Срба на северу Косова. Дакла, та опција је скопчана са мноштво ризика. Мислим да главни циљ и интерес Србије треба да буду европске интеграције целог региона. Данас у Европи границе немају ни изблиза значај као некада. Пошто потичем из бивше Источне Немачке, могу то да посведочим на примеру њених реформи и интеграција у последње две деценије откако се ујединила са Западном Немачком.

Сви етнички сукоби у свету су нека врста „нулте игре“ (zero-sum game). Да ли је могућ креативни приступ који би омогућио добит обема странама, с обзиром да је у таквим ситуацијама, у ствари, реч о сукобу различитих перцепција, а не националних интереса.

- Постоје многи примери таквих решења на обострану корист. Она укључују различите форме самоуправе и поделе власти, поштовање људских права, правичну расподелу националног богатства и признање различитих идентитета као равноправних. Није тешко изградити институције које би осигурале горе наведено. Много је теже пронаћи локалне лидере и међународне дипломате који би били спремни да то и остваре. Када је реч о Косову и Србији, и Балкану у целини, ја сам оптимиста да је могућа „win-win“ опција, не само због њихове јасне европске перспективе. Но, биће потребно много времена да се изнађе одрживо решење и не треба гајити нереална очекивања о брзини тог процеса. Понекад је, једноставно, потребно време да би људи на свим странама схватили да не постоје „добар рат“ и „лош мир“.

Аутор: Драган Штављанин

(RSE)