Stefan Karganović: Raščlanjavanje srebreničke slagalice

Posle nedavne odluke haškog suda (holandskog, ne MKTBJ) u predmetu Nuhanović i Mustafić, kojom se napokon priznaje princip da holandska država može da snosi odgovornost za ponašanje ili nečinjenje svojih vojnika u Srebrenici, stanje duhova u Holandiji se ustalasalo. To je sasvim razumljivo zato što sa stanovišta holandskih poreskih obveznika ova odluka predstavlja Pandorinu kutiju. Ona u tehničkom smislu u velikoj meri  popravlja perspektive Majki Srebrenice i naše nevladine organizacije u odnosu na parnice koje i one i mi posebno vodimo protiv holandske države i Ujedinjenih Nacija za nepružanje zaštite muslimanskom, odnosno srpskom, stanovništvu za vreme rata na području Srebrenice. Kažemo „u tehničkom smislu“ zato što je korist obema strana od nedavne odluke, mada velika, ipak samo procesnog karaktera. Ta odluka krči put za dalje pravne radnje, ali ona ne garantuje nikakav određen ishod. Na podnosiocima i dalje leži obaveza da holandsko sudsko veće ubede da jesu u pravu po meritumu svojih tužbi.

Što se tiče tužbe koju su podnele Majke Srebrenice, njena suština je izražena u zahtevu da država Holandija treba da isplati odštetu za 8,000 pogubljenih žrtava koje 11. jula 1995 njen bataljon nije odbranio, i to u iznosu od 25,000 evra po glavi. Nadoknada štete koju Majke zahtevaju od nizozemskog kraljevstva iznosi 200 miliona evra.

Kao što je sasvim prirodno za štedljive Holanđane, oni sada u vezi sa događajima u Srebrenici počinju da postavljaju mnoga skeptična pitanja preko kojih su prelazili kada im nije pretila finansijska opasnost.  „Sa tako  ogromnim izdatkom koji lebdi na horizontu, javnost bi imala razloga da zauzme vrlo kritičan stav i da zahteva da se svi dokazi brižljivo ispitaju. Zašto plaćati preživelim srodnicima žrtava koje uopšte nisu bile ubijene u okolini Srebrenice tog jula? Isto tako, potpuno je razumljivo ako poreski obveznici ne bi bili skloni da odštetu plaćaju porodicama poginulih vojnika. Prema tome, ukoliko bi stvarno došlo do takvog scenarija biće neophodno objektivno ustanoviti stvarni broj ubijenih civila, uključujući vojnosposobne muškarce i dečake koji su bili žrtve zločina pogubljenja. Izvesan broj istraživača već godinama ‘vapi u pustinji’ da je cifra od 8.000 pogubljenih krajnje preuveličana i nemoguća“,[1] glasi jedan od njihovih komentara.

Ma koliko to nekima ružno i bezosećajno zvučalo,  Holanđani rezonuju ovako: „Ako već treba nekome da platimo odštetu, onda bar želimo da znamo za šta i za koliko plaćamo.“  Za 8,000, 5,000, 1,500 ili 750 žrtava? Pozivanje na presude Haškog tribunala kao dokaz da je stvar već ispitana i presuđena i da je dalja rasprava izlišna po svoj prilici Holanđane neće mnogo impresionirati  u novoj pravnoj situaciji kada im preti perspektiva jednog teškog finansijskog udarca. Zato bi se pobornici zvanične srebreničke priče najzad u holandskoj sudnici mogli naći u nesvakidašnjem položaju, a to je da im mahanje montiranim presudama ad hok političkih sudova, makar se oni takođe nalazili u Hagu, više neće biti dovoljno da ih poštedi obaveze da svoje tvrdnje potkrepe ubedljivim dokazima. 

Ako pred holandskim sudom Majke Srebrenice budu insistirale na  svojoj verziji događaja, i to na način i sa argumentacijom kako one to već duže vremena rade, mi predviđamo da se proces neće završiti povoljno po njih.   Preispitivanje  dosijea Srebrenica u Holandiji koje je na pomolu obuhvatiće najmanje četiri važne dimenzije ovog pitanja pa zato Majkama preporučujemo, pre nego što se pojave na sudu, da dobro urade svoj domaći zadatak.

[1] Pravi razmeri muslimanskih gubitaka. Pored pravne kvalifikacije zločina, da li se radi o genocidu ili o nečem drugom,  centralno pitanje u srebreničkoj raspravi odnosi se na to da li je utvrđen broj osoba iz enklave koje su po prekom postupku neposredno posle 11. jula 1995 kao ratni zarobljenici  bile pogubljene, kršeći njihov položaj  zaštićenih lica prema međunarodnom pravu. Mada je  u  teoriji to posebno pitanje, ovaj broj ipak ima relevantnost u odnosu na pravni opis dela, posebno ako želimo da dokažemo tezu o genocidu. Konvencija o genocidu ne predviđa minimalan broj žrtava, to je tačno, ali nesumnjivo je da postoji psihološki prag najmanjeg broja žrtava koji bi trebalo da bude utvrđen da bi optužba za genocid sa stanovišta zdravog razuma imala smisla.  

To je nešto što implicitno priznaju i zagovornici teze o genocidu i sudska veća koja su stala na njihovu stranu. Konstatacija genocida retko se vezuje za ukupan broj Muslimana u BiH; ona se najčešće dovodi u vezu sa brojem stanovnika u enklavi. U populaciji od oko dva miliona tvrditi da bi gubitak od 8,000 predstavlja genocid deluje prilično neubedljivo. To je najverovatniji razlog zašto u predmetima Krstić i Popović veća Haškog tribunala svoj zaključak da se u srebreničkoj enklavi  jeste dogodio genocid ne iznose u odnosu na ukupnu muslimansku populaciju Bosne i Hercegovine, već za referentnu veličinu uzimaju stanovništvo   enklave od približno 40,000 osoba. U odnosu na taj ukupan broj, navodno pogubljenje 8,000 stanovnika psihološki neuporedivo upečatljivije deluje.

Prema tome, stvarni broj muslimanskih žrtava predstavlja prvo i osnovno pitanje. Mi smo se njime iscrpno pozabavili i u okviru tog istraživanja uradili smo nešto što su veća MKTBJ neobjašnjivo propustila da učine: mi smo jedini do sada pregledali i pažljivo proanalizirali celokupan forenzički materijal tužilaštva. Rezultat tog ispitivanja bio je šokantan. Polazeći od pretpostavke da zvaničan narativ odgovara istini, očekivalo bi se da će po obrascu ranjavanja skoro svi autopsijski izveštaji (ili „slučajevi“) forenzičkih stručnjaka tužilaštva, njih ukupno 3,568, pružati jednoznačnu sliku koja ukazuje na pogubljenje. Ali nakon brižljivog ispitivanja isplivalo je nekoliko činjenica koje se ne mogu uskladiti ni sa sudskim presudama ni sa opšte prihvaćenim pretpostavkama na ovu temu. Pre svega, tu nije bilo ni blizu 3,568 tela zato što je jedan „slučaj“ mogao da se sastoji od samo nekoliko forenzički beznačajnih kostiju. Drugo, na osnovu materijalnih podataka sadržanih u forenzičkim izveštajima koje je podnelo tužilaštvo, u svim masovnim grobnicama koje su se odnosile na srebrenička pogubljenja bilo je ukopano ukupno 1,920 pojedinaca. To je daleko ispod cifre od 8,000 koliko se u ishitrenim medijskim tekstovima i politički obojenim izjavama tvrdilo da ih je tamo trebalo biti. Treće, u onoj meri u kojoj jeste bilo moguće utvrditi obrazac ranjavanja, čak i u ovoj drastično smanjenoj populaciji ukopanih osoba ukazale su se značajne podgrupe od po nekoliko stotina pojedinaca sa raznovrsnim povredama. Neke od tih povreda (ili kako smo ih mi nazvali, „obrasci ranjavanja“) bile su konzistentne sa pogubljenjem, ali mnoge druge bile su u skladu jedino sa pretpostavkom da su te osobe  poginule tokom borbenih dejstava. Prema neumoljivoj sumarnoj statistici, u 77 odsto slučajeva u srebreničkim masovnim grobnicama koje su ekshumirali stručnjaci Haškog tribunala ili je način smrti bilo nemoguće utvrditi ili su raspoložive indicije ubedljivo ukazivale na smrt tokom borbenih dejstava. Najzad, tu je bila i posebna kategorija od ukupno 442 lica koji su imali poveze preko očiju i vezane ruke, što je praktično isključivalo sumnju da oni jesu bili žrtve pogubljenja. Mada uopšte ne dovodi u pitanje da je bio izvršen zločin, ovo složeno činjenično stanje najozbiljnije stavlja pod znak pitanja olako prihvaćenu pretpostavku da se zaista radi o 8,000 pogubljenih žrtava.[2]

Pošto se primena klasične forenzičke metodologije pokazala uzaludnom jer se pomoću nje nije uspelo dokumentovati očekivani broj leševa, na suđenju Popoviću i ostalima prešlo se na DNK uparivanje kao glavno dokazno sredstvo (ili mehanizam dezinformacije) za potvrdu do sada nepotkrepljene tvrdnje da je 8,000 stanovnika Srebrenice bilo pogubljeno po kratkom postupku. Zadatak kreiranja takvih dokaza poveren je International commission for missing persons u Tuzli, ili ICMP. ICMP je na suđenju Popoviću pedantno predočila zaključak da je u svojim laboratorijama „identifikovala“ 5,336 žrtava Srebrenice. Ako ta cifra zaista ima onakav značaj kakav joj pripisuje tužilaštvo[3], to svakako predstavlja veliki napredak u odnosu na ranije statistike. 

Postoji, međutim, nekoliko ozbiljnih problema sa ovakvom tvrdnjom. Na prvom mestu, to je njena relevantnost, ili tačnije naučni legitimitet na način kako se koristi. U krivičnom postupku kao što je srebrenički ključni podaci su način i vreme smrti, a ne identitet pokojnika. (Ovaj poslednji podatak svakako da jeste važan, ali to je u prvom redu za porodicu a ne za sam proces.) DNK analiza nema načina da razlikuje osobe koje su verovatno bile pogubljene od onih koje su stradale tokom borbenih dejstava. Radi se o krucijalnoj razlici: smrtni ishod u borbi nije krivično delo, ubijanje ratnih zarobljenika jeste. Klasična forenzika, koja uključuje pregled posmrtnih ostataka i izradu podrobnog autopsijskog izveštaja, može da napravi tu razliku; DNK analiza ne može. Drugo, čak i tako iz neobjašnjivih razloga spisak navodno „identifikovanih“ osoba nije nikada  bio objavljen od strane Tribunala, koji se u presudi oslanja na brojčane podatke koje mu je dostavio ICMP, niti je to učinio primarni izvor tih podataka, a to je ICMP. Sve čime raspolažemo jeste gola cifra, nepotvrđena dopunskom informacijom bilo kakve vrste. Zašto bi neko sistematski tajio rezultate uspešno obavljenog posla identifikovanja žrtava? Treće, šta god se dešavalo u laboratorijama ICMP u Tuzli i drugim mestima, to je potpuno izvan mogućnosti bilo koga da sazna ili proveri. Glavni objekat u Tuzli nema međunarodnu akreditaciju za DNK laboratorije, što znači da u njoj niko nije izvršio inspekciju i da rukovodstvo te laboratorije nikome nije pokazalo zadovoljavajuće dokaze da je profesionalno osposobljeno da se bavi svojim zadacima. Što god oni rekli, to se može prihvatiti isključivo na veru.

Haški tribunal upravo je tako i postupio u svojoj presudi u predmetu Popović i nema razloga za sumnju da je spreman da opet postupi slično u predmetima Karadžić i Mladić. Što se javnosti tiče, od njih se očekuje da prihvate šta im se kaže i da ne postavljaju suvišna pitanja.

Toliko, dakle, o 8,000 srebreničkih žrtava i o dokazima koji postoje u vezi sa njima.

[2] Srpske žrtve. Sledeća značajna dimenzija Srebrenice odnosi se na žrtve o kojima se ne govori, a to su srpske žrtve. Trik pomoću kojeg su one isključene iz razmatranja izvodi se vrlo efikasno.  Hronologija relevantnih događaja sužava se na tri dana u julu 1995, dok se trogodišnja dešavanja koja su tome prethodila potpuno ignorišu.

Tokom tog trogodišnjeg perioda koji je prethodio masakru Muslimana 1995. nekoliko desetina srpskih sela u blizini Srebrenice bilo je napadnuto i uništeno od strane muslimanskih oružanih snaga iz enklave.[4]

Prema podacima „Holandskog instituta za ratna istraživanja“ (NIOD), ti napadi „...su se odvijali po ustaljenom obrascu. Prvo su Srbi   bili isterani iz etnički mešanih gradova. Onda su bili napadnuti srpski zaselci okruženi muslimanskim mestima i na kraju su bila pregažena i preostala srpska naselja. Stanovništvo je ubijano, a njihovi domovi poharani, spaljeni ili dignuti u vazduh.“ Usled toga „procenjuje se da je u ovim napadima između 1,000 i 1,200 Srba pobijeno ili pomrlo, dok je njih oko  3,000 bilo ranjeno. Na kraju je od prvobitnih 9,390 stanovnika Srba u području Srebrenice ostalo samo njih 860...“[5]

Ove ni malo zanemarljive cifre retko su udostojene makar površne pažnje u raspravama o Srebrenici, ali njihova relevantnost u odnosu na događaje od jula 1995. je nesporna. Pre svega, zato što je upravo to prouzrokovalo onu „nakupljenu mržnju“ koju je komandant Unprofora, general Filip Morijon, jasno osetio i za koju je nedvosmisleno rekao da predstavlja posledicu tih „užasnih pokolja.“[6] Drugo, zato što su ti pogromi stvorili motiv, psihološku osnovu, za osvetu nad percipiranim zločincima, što je usledilo u julu 1995. Ove kontekstualne činjenice najozbiljnije dovode u pitanje tezu o olako i naprečac donetoj odluci da se izvrši genocid nad Muslimanima. Za ono što se dogodilo 1995. godine one sugerišu jedno vrlo ubedljivo alternativno objašnjenje.

Preka potreba da se pokolj srpskog stanovništva Srebrenice i okoline prikrije i da se od njega po svaku cenu odvrati pažnja javnosti i sudskih organa očituje se u burnim protestima koji se podižu svaki put kada neko pokuša da to pitanje postavi na dnevni red. Najčešće to se osorno odbacuje kao „relativizacija genocida.“ Ali oni koji nastoje da žrtve druge zajednice gurnu pod tepih upravo jesu ti koji bezočno relativizuju. Priznati u apsolutnom smislu podjednaku vrednost i dostojanstvo svih ljudskih života bez razlike, a ne samo pripadnika naše grupe, a naročito u jednom bezumnom ratu kao što je bio onaj nedavni u Bosni, to je jedini pravedan i pristojan stav koji civilizovana osoba može da zauzme.

Izgleda malo verovatno da će takav stav uskoro doći do izražaja u redovima pristalica zvanične linije u vezi sa Srebrenicom. Dva primera će biti dovoljna da to ilustruju. Na naše ogromno zaprepašćenje otkrili smo da su USAID i druge međunarodne agencije za pomoć i rekonstrukciju koje su već dugo vremena prisutne u srebreničkom kraju svoju pomoć uslovljavale tako da bi ona trebalo biti usmerena isključivo na korisnike Muslimane, a da stanovnici srpske nacionalnosti budu izričito isključeni. Motivacija za takav postupak je da se oni prvi zvanično smatraju žrtvama, dok su oni drugi agresori i stoga nemaju pravo na beneficije. Kako se neki srpski seljak iz sela na 5 kilometara od Srebrenice, čija je kuća bila razorena a ukućani pobijeni od strane naoružanih suseda Muslimana, uklapa u profil „agresora,“ teško je shvatiti. Drugi primer odnosi se na „Bosanski atlas ratnih zločina“[7] koji je pripremio „Centar za istraživanje i dokumentaciju“ iz Sarajeva. Ovaj monumentalan i u poređenju sa drugim sličnim pokušajima u celini osvežavajuće pošten statistički prikaz sukoba, ipak krahira kada je u pitanju Srebrenica.

U odnosu na Srebrenicu tvorci Atlasa ponašaju se kao da su prinuđeni da se ogluše o sopstvene naučne pretenzije i kao da im je nametnuta obaveza da poštuju neka stroga nepisana pravila, kršeći vlastite metodološke principe. Atlas se uporno drži cifre od 7,000+ srebreničkih žrtava pogubljenja mada uopšte (suprotno svojoj praksi na drugim mestima) ne prikazuje personalizovani karton sa ličnim podacima svake žrtve. U odnosu na sva druga politički manje „osetljiva“ ratna poprišta Atlas o žrtvama iznosi pojedinačne podatke; jedini izuzetak je Srebrenica. Dalje, poseta odeljku „Incidenti“ na  internet prezentaciji Atlasa otkriva zaprepašćujuću činjenicu: sa izuzetkom Kravice, ni jedno srpsko selo u okolini Srebrenice koje su tokom rata u napadima razorile muslimanske snage iz enklave u Atlasu nije prikazano. Što se tiče Kravice, ona je vrlo nevoljno bila ubeležena tek na početku ove godine i posle našeg insistiranja lično direktoru Centra, g. Mirsadu Tokači, da prestane da ignoriše patnju srpske zajednice u Srebrenici i da u svoj Atlas unese i njihova uništena sela. U vezi sa time, dostavili smo mu poduži spisak tih sela, kao i upečatljivo ilustrativnu monografiju o njima koju je objavio dr Ljubiša Simić.[8]  Ali sve do sada, sa izuzetkom Kravice, ništa se od tih obećanja nije ostvarilo.[9] To šalje jasnu poruku da za pristalice teze o genocidu u Srebrenici uspešna afirmacija zločina protiv Muslimana zavisi od poricanja zločina koji su bili počinjeni protiv Srba.

[3] Legitimni gubici mešovite vojnocivilne kolone u julu 1995. Sledeća veoma bitna dimenzija srebreničkog pitanja kojom bi trebalo da se pozabave svi, a posebno Majke Srebrenice koje će sada imati obavezu da svoje teze dokazuju pred redovnim sudom (za razliku od specijalno formiranog ad hok tribunala), odnosi se na legitimne  gubitke koje je tokom proboja iz srebreničke enklave pretrpela kolona 28. Divizije Armije BiH u jačini od 12,000 do 15,000 ljudi. Posle pada enklave 11. jula 1995, proboj prema teritoriji pod muslimanskom kontrolom u Tuzli bio je preduzet preko nepristupačnog terena i vodio je kroz minska polja i česte borbe na zasedama koje su postavljale srpske snage. Veliki deo javnosti nikada nije ni čuo za ovu važnu epizodu niti raspolaže nekim specifičnim saznanjima o njoj. Za to zataškavanje postoje vrlo jaki razlozi praktične prirode koji leže u političkom interesu. U odnosu na zvanični narativ pitanje kolone je krajnje eksplozivno. Evo zašto.

Naša nevladina organizacija, „Istorijski projekat Srebrenica,“ objavila je podatke iz 33 izjave koje su dali preživeli učesnici proboja 28. Divizije. U tim izjavama navodi se 19 lokacija duž putanje proboja kolone gde su se odigrali borbeni sudari sa srpskom vojskom i gde je, po iskazima koje su ti očevici naknadno dali vlastima u Tuzli, kolona iz Srebrenice pretrpela ogromne ljudske gubitke. Činjenicu da je „značajan broj Muslimana poginuo u borbama“ potvrdio je bivši glavni istražitelj tužilaštva Haškog tribunala, Žan-Rene Ruez.[10]  Ruez je još pojasnio da „što se tiče onih koji su poginuli u šumi, mi stojimo na stanovištu da su oni život izgubili u borbi.”[11] To znači da se po međunarodnom pravu u vezi sa njihovom pogibijom uopšte ne postavlja pitanje krivične odgovornosti. Vojni veštak Haškog tribunala, Ričard Batler, izjavio je pod unakrsnim ispitivanjem na suđenju Popoviću i ostalima da je po njegovoj profesionalnoj proceni do 2,000 srebreničkih Muslimana iz kolone moglo nastradati u borbenim dejstvima tokom proboja.[12] Postoje i druge procene, od kojih možemo navesti nekoliko. Načelnik štaba Armije BiH, Enver Hadžihasanović  posvedočio je u Hagu da je 28. Divizija iz Srebrenice tokom proboja imala 2,628 poginulih u borbenim dejstvima[13] a mirovni pregovarač Karl Bilt u svojim memoarima tvrdi da ukupni gubici muslimanske strane u proboju iznose „više od četiri hiljade.”[14] Najzad, u nedavno emitovanom norveškom dokumentarcu o Srebrenici reditelja Ole Fluma intervjuisani američki obaveštajac, a sada profesor na katedri nacionalne bezbednosti na mornaričkom koledžu (US Naval War College), DŽon Šindler, iznosi svoje saznanje da je u borbama tokom proboja iz srebreničke kolone poginulo oko 5,000 ljudi, dok je streljanih zarobljenika bilo „oko 2,000.“[15]

Tačan broj borbenih gubitaka kolone verovatno nikada neće biti utvrđen ali ukupan zaključak koji proizilazi iz preseka svedočanstava očevidaca i procena osoba koji su sa stručnog ili zvaničnog stanovišta o tome mogli da se kompetentno izjasne glasi da su ti gubici bili ogromni.

To pokreće neka vrlo akutna pitanja. Da li se javnost namerno dovodi u zabludu kada se posmrtni ostaci ljudi koji su poginuli u borbi prikazuju kao da pripadaju žrtvama pogubljenja? Kakav mehanizam postoji, ako ga uopšte ima, da se povuče razlika između ove dve pravno potpuno različite kategorije? Ako se razlikovanje ovakve vrste ne pravi zato što i ti borbeni gubici predstavljaju krivična dela, kako se onda objašnjava činjenica da ni pred MKTBJ u Hagu, niti pred Sudom za ratne zločine u Sarajevu, niko nikada nije odgovarao za nanošenje gubitaka koloni? A ako se tu ne radi o krivičnom delu, kako bi u pojedinačnim slučajevima (sa izuzetkom onih gde se pojavljuju povezi preko očiju i ligature) mogli biti sigurni da je smrtni ishod bio prouzrokovan protivpravno, streljanjem zarobljenika, a ne legitimno tokom borbenih dejstava? Da podsetimo, teret dokazivanja uvek je na tužilaštvu, ili u svakom slučaju na onome koji nešto tvrdi.

To je ujedno naš treći ozbiljan izazov pristalicama teorije da se u Srebrenici dogodio genocid. Čak ako bi  naša pitanja oni ignorisali, pred holandskim sudom Majke Srebrenice sigurno neće imati mogućnost da ih ignorišu. Činjenica je da, pored pogubljenja, legitimna borbena dejstva predstavljaju drugi značajan uzrok  smrti i obilan izvor ljudskih posmrtnih ostataka na području Srebrenice. Razumno objašnjenje njihovog prisustva i mesta u opštoj šemi srebreničkih događaja mora se pružiti. U protivnom, narativ za koji se tvrdi da odražava stavove uglednih međunarodnih sudskih ustanova i odgovornu naučnu analizu vrhunskih umova jednostavno će se urušiti i pokazaće se kao ništa više od grube propagande.

Ako zaista postoji potreba za „pozajmljivanjem“ posmrtnih ostataka sa mesta pogibije gde su bile vođene borbene operacije da bi se količinski popunili eksponati u galeriji genocida, onda je zvanična srebrenička mantra, koja se ritualno ponavlja već deceniju i po, zrela za sistematsko i sveobuhvatno preispitivanje.

[4] Predistorija Srebrenice. Koliko nam je poznato, izraz „predistorija Srebrenice“ koristio je po prvi put norveški filmski reditelj Ole Flum u svom sjajnom dokumentarcu „Srebrenica: izdani grad.“[16] Taj izraz vrlo je prikladan i zato ga rado usvajamo. On se ne odnosi na događaje iz neolitskog razdoblja već na mahinacije i prljave političke dogovore vodećih aktera koji su od kraja 1993. godine pripremali teren za tragediju koja je zadesila muslimanski narod u Srebrenici. To predstavlja još jednu, najvećim delom skrivenu, dimenziju ovog krajnje složenog narativa.

 U suštini, priča počinje u septembru 1993. u Sarajevu u periodu kada je stanje na ratištu bilo vrlo nepovoljno po Aliju Izetbegovića i njegovu vladu. Na sednicu vladajuće stranke SDA bila je pozvana i delegacija iz enklave Srebrenica. Prema izjavi jednog od učesnika na tom skupu, tadašnjeg šefa srebreničke policije Hakije Meholjića, za vreme pauze Izetbegović je pozvao delegate iz Srebrenice da im nešto saopšti. Izetbegović je delegatima preneo da mu je u navodnom razgovoru sa predsednikom Klintonom bilo predočeno da ukoliko bi se Srbi dali namamiti da zauzmu Srebrenicu, koja je tada već postala značajan simbol u međunarodnim okvirima, i da zatim tamo „pokolju“ 5,000 Muslimana, do tada uzdržana američka javnost toliko bi se razbesnela da bi se najzad stekli uslovi za njenu podršku vojne intervencije SAD na strani   Izetbegovićeve vlade u Sarajevu. Da bi predlog bio privlačniji, ljudima iz Srebrenice bilo je rečeno da je već postignut sporazum koji je predviđao da u okviru konačne razmene teritorija srpsko sarajevsko predgrađe Vogošća pripadne izbeglicama iz Srebrenice kao nadoknada za pretrpljene gubitke.[17] Meholjić tvrdi da su prisutni Srebreničani ovu ponudu sa gnušanjem odbili. Autentičnost i implikacije ovog šokantnog predloga detaljno se ispituju u navedenom dokumentarcu norveškog reditelja Ole Fluma.[18]

Pre nego što se Meholjićevo svedočanstvo odbaci, bilo bi korisno razmotriti neke od brojnih „koincidencija“ koje govore u prilog njegovoj verodostojnosti. Iz „Debrifinga“ holandskog bataljona vidi se ne samo da demilitarizacija nije bila provedena, kao što je bilo naloženo ugovorima postignutim u aprilu i maju 1993 na temelju kojih je bila uspostavljena bezbedna zona pod zaštitom UN, već i da se tokom čitavog perioda holandskog prisustva na ovom području (februar 1994 – juli 1995) muslimanska vojska enklavu nekažnjeno koristila kao poligon za izvođenje napada na okolnu srpsku teritoriju.[19] Skoro da je logično upitati se da li su ti napadi bili zamišljeni baš da bi isprovocirali upravo onakvu vrstu silovite reakcije koja bi mogla poslužiti kao opravdanje za priželjkivanu stranu intervenciju. Kako se okončanje rata 1995. već naziralo, nastala je potreba za „peglanjem“ nekih teritorijalnih rogobatnosti, i Srebrenica je tu neizbežno došla na red. U aprilu 1995. muslimanski komandant u Srebrenici, Naser Orić, sa svojim vojnim rukovodstvom bio je pozvan u Sarajevo, navodno na „dopunsku obuku,“ što je enklavu u odbrambenom smislu praktično obezglavilo. Krajem juna 1995. snage iz enklave izvele su  napad na srpsko selo Višnjicu, što je iscrpelo strpljenje srpske strane i ona je ubrzo zatim počela da razmatra planove za preduzimanje vojne operacije protiv enklava Srebrenice i Žepe. Ali odnos snaga u ovom poduhvatu bio je više nego zanimljiv. Srpski napadači raspolagali su sa oko 400 ljudi (sa još 1,000 u rezervi) dok se na suprotnoj strani nalazilo oko 5,500 vojnika 28.Divizije ARBiH. Po proceni vojnog posmatrača UN Karlos Martins Branka[20], iznenadno odbijanje donedavno vrlo borbenog muslimanskog kontingenta u Srebrenici da pruži otpor Srbima bilo je teško razumeti sa obzirom na njihovu brojčanu nadmoć i pogodnosti koje im je za vođenje odbrambenih dejstava pružao kršoviti lokalni teren. Ali umesto da se brane, vojnosposobni muškarci okupili su se u selu Šušnjari  da bi odatle pošli prema Tuzli u proboj dug 60 kilometara, preko minskih polja i  kroz srpske zasede. Razume se, da su pružili otpor otkrili bi celom svetu činjenicu da su bili dobro naoružani i rizikovali bi gubljenje oreola nevinih žrtava. Što se tiče žena, dece i prestarelih oni su bili ostavljeni u bazi UN u Potočarima. Moguće je da je to bilo učinjeno kao mamac Srbima da na njima izvedu masakr koji je mnogima u tom trenutku bio poželjan. Ali šta god da je motivisalo takav postupak, ipak se ništa jezivo nije dogodilo. Srpske snage su oko 20,000 neborbenih stanovnika enklave  stavile u autobuse i bezbedno su ih evakuisale na muslimansku teritoriju.

Šta je onda mogao da predstavlja masakr muslimanskih ratnih zarobljenika? Plan B, kada je plan A, pokolj nejači u Potočarima, propao? Kome taj čin poslužio? To je jedno od ključnih pitanja koje zahteva racionalan odgovor. Kao što je haško veće u presudi Krstiću logično primetilo: „Sa vojnog stanovišta odluka da se pogube muškarci među bosanskim Muslimanima neshvatljiva je...“[21] Veće zatim navodi mišljenje vojnog veštaka tužilaštva Ričarda Batlera da je teško zamisliti jači adut za pregovore i razmenu od nekoliko hiljada zarobljenika usred Potočara pod nadzorom UN i uz prisustvo Međunarodnog Crvenog krsta.

Čak i ovaj kratak i nepotpun sažetak pozadine događaja u Srebrenici   ukazuje na to da advokati Majki Srebrenice neće imati lak posao pred holandskim sudom ukoliko Holandija bude odlučila da se uporno i do kraja brani. Pored toga, proizilazi još jedan vrlo važan zaključak. Potrebna su dodatna istraživanja širokog obima da bi se razotkrile činjenice i faktori od ključnog značaja, ali kojih se banalni propagandni scenario o „tri genocidna dana u julu 1995“ u Srebrenici uopšte ne dotiče. U protivnom, mi nećemo doći do zadovoljavajućih saznanja o tim događajima nikada.

Značajno je da se pristalice zvaničnog srebreničkog narativa nikada na naučan i sistematski način (da ne govorimo o poštenom) ne osvrću na  navedene dimenzije srebreničke zagonetke. Zjapeće rupe u zvaničnoj priči i nerešena pitanja koja smo pomenuli imperativno zahtevaju da srebreničkom lobiju ne dozvolimo da nas zastraši ili da nas zaustavi na našem putu. Mir i dobrosusedski odnosi na Balkanu ne mogu se ostvariti zaobilaženjem istine.

Prečice na tom putu nema.

(Istorijski projekat Srebrenica)