Стефан Каргановић: Рашчлањавање сребреничке слагалице

После недавне одлуке хашког суда (холандског, не МКТБЈ) у предмету Нухановић и Мустафић, којом се напокон признаје принцип да холандска држава може да сноси одговорност за понашање или нечињење својих војника у Сребреници, стање духова у Холандији се усталасало. То је сасвим разумљиво зато што са становишта холандских пореских обвезника ова одлука представља Пандорину кутију. Она у техничком смислу у великој мери  поправља перспективе Мајки Сребренице и наше невладине организације у односу на парнице које и оне и ми посебно водимо против холандске државе и Уједињених Нација за непружање заштите муслиманском, односно српском, становништву за време рата на подручју Сребренице. Кажемо „у техничком смислу“ зато што је корист обема страна од недавне одлуке, мада велика, ипак само процесног карактера. Та одлука крчи пут за даље правне радње, али она не гарантује никакав одређен исход. На подносиоцима и даље лежи обавеза да холандско судско веће убеде да јесу у праву по меритуму својих тужби.

Што се тиче тужбе коју су поднеле Мајке Сребренице, њена суштина је изражена у захтеву да држава Холандија треба да исплати одштету за 8,000 погубљених жртава које 11. јула 1995 њен батаљон није одбранио, и то у износу од 25,000 евра по глави. Надокнада штете коју Мајке захтевају од низоземског краљевства износи 200 милиона евра.

Као што је сасвим природно за штедљиве Холанђане, они сада у вези са догађајима у Сребреници почињу да постављају многа скептична питања преко којих су прелазили када им није претила финансијска опасност.  „Са тако  огромним издатком који лебди на хоризонту, јавност би имала разлога да заузме врло критичан став и да захтева да се сви докази брижљиво испитају. Зашто плаћати преживелим сродницима жртава које уопште нису биле убијене у околини Сребренице тог јула? Исто тако, потпуно је разумљиво ако порески обвезници не би били склони да одштету плаћају породицама погинулих војника. Према томе, уколико би стварно дошло до таквог сценарија биће неопходно објективно установити стварни број убијених цивила, укључујући војноспособне мушкарце и дечаке који су били жртве злочина погубљења. Извесан број истраживача већ годинама ‘вапи у пустињи’ да је цифра од 8.000 погубљених крајње преувеличана и немогућа“,[1] гласи један од њихових коментара.

Ма колико то некима ружно и безосећајно звучало,  Холанђани резонују овако: „Ако већ треба некоме да платимо одштету, онда бар желимо да знамо за шта и за колико плаћамо.“  За 8,000, 5,000, 1,500 или 750 жртава? Позивање на пресуде Хашког трибунала као доказ да је ствар већ испитана и пресуђена и да је даља расправа излишна по свој прилици Холанђане неће много импресионирати  у новој правној ситуацији када им прети перспектива једног тешког финансијског ударца. Зато би се поборници званичне сребреничке приче најзад у холандској судници могли наћи у несвакидашњем положају, а то је да им махање монтираним пресудама ад хок политичких судова, макар се они такође налазили у Хагу, више неће бити довољно да их поштеди обавезе да своје тврдње поткрепе убедљивим доказима. 

Ако пред холандским судом Мајке Сребренице буду инсистирале на  својој верзији догађаја, и то на начин и са аргументацијом како оне то већ дуже времена раде, ми предвиђамо да се процес неће завршити повољно по њих.   Преиспитивање  досијеа Сребреница у Холандији које је на помолу обухватиће најмање четири важне димензије овог питања па зато Мајкама препоручујемо, пре него што се појаве на суду, да добро ураде свој домаћи задатак.

[1] Прави размери муслиманских губитака. Поред правне квалификације злочина, да ли се ради о геноциду или о нечем другом,  централно питање у сребреничкој расправи односи се на то да ли је утврђен број особа из енклаве које су по преком поступку непосредно после 11. јула 1995 као ратни заробљеници  биле погубљене, кршећи њихов положај  заштићених лица према међународном праву. Мада је  у  теорији то посебно питање, овај број ипак има релевантност у односу на правни опис дела, посебно ако желимо да докажемо тезу о геноциду. Конвенција о геноциду не предвиђа минималан број жртава, то је тачно, али несумњиво је да постоји психолошки праг најмањег броја жртава који би требало да буде утврђен да би оптужба за геноцид са становишта здравог разума имала смисла.  

То је нешто што имплицитно признају и заговорници тезе о геноциду и судска већа која су стала на њихову страну. Констатација геноцида ретко се везује за укупан број Муслимана у БиХ; она се најчешће доводи у везу са бројем становника у енклави. У популацији од око два милиона тврдити да би губитак од 8,000 представља геноцид делује прилично неубедљиво. То је највероватнији разлог зашто у предметима Крстић и Поповић већа Хашког трибунала свој закључак да се у сребреничкој енклави  јесте догодио геноцид не износе у односу на укупну муслиманску популацију Босне и Херцеговине, већ за референтну величину узимају становништво   енклаве од приближно 40,000 особа. У односу на тај укупан број, наводно погубљење 8,000 становника психолошки неупоредиво упечатљивије делује.

Према томе, стварни број муслиманских жртава представља прво и основно питање. Ми смо се њиме исцрпно позабавили и у оквиру тог истраживања урадили смо нешто што су већа МКТБЈ необјашњиво пропустила да учине: ми смо једини до сада прегледали и пажљиво проанализирали целокупан форензички материјал тужилаштва. Резултат тог испитивања био је шокантан. Полазећи од претпоставке да званичан наратив одговара истини, очекивало би се да ће по обрасцу рањавања скоро сви аутопсијски извештаји (или „случајеви“) форензичких стручњака тужилаштва, њих укупно 3,568, пружати једнозначну слику која указује на погубљење. Али након брижљивог испитивања испливало је неколико чињеница које се не могу ускладити ни са судским пресудама ни са опште прихваћеним претпоставкама на ову тему. Пре свега, ту није било ни близу 3,568 тела зато што је један „случај“ могао да се састоји од само неколико форензички безначајних костију. Друго, на основу материјалних података садржаних у форензичким извештајима које је поднело тужилаштво, у свим масовним гробницама које су се односиле на сребреничка погубљења било је укопано укупно 1,920 појединаца. То је далеко испод цифре од 8,000 колико се у исхитреним медијским текстовима и политички обојеним изјавама тврдило да их је тамо требало бити. Треће, у оној мери у којој јесте било могуће утврдити образац рањавања, чак и у овој драстично смањеној популацији укопаних особа указале су се значајне подгрупе од по неколико стотина појединаца са разноврсним повредама. Неке од тих повреда (или како смо их ми назвали, „обрасци рањавања“) биле су конзистентне са погубљењем, али многе друге биле су у складу једино са претпоставком да су те особе  погинуле током борбених дејстава. Према неумољивој сумарној статистици, у 77 одсто случајева у сребреничким масовним гробницама које су ексхумирали стручњаци Хашког трибунала или је начин смрти било немогуће утврдити или су расположиве индиције убедљиво указивале на смрт током борбених дејстава. Најзад, ту је била и посебна категорија од укупно 442 лица који су имали повезе преко очију и везане руке, што је практично искључивало сумњу да они јесу били жртве погубљења. Мада уопште не доводи у питање да је био извршен злочин, ово сложено чињенично стање најозбиљније ставља под знак питања олако прихваћену претпоставку да се заиста ради о 8,000 погубљених жртава.[2]

Пошто се примена класичне форензичке методологије показала узалудном јер се помоћу ње није успело документовати очекивани број лешева, на суђењу Поповићу и осталима прешло се на ДНК упаривање као главно доказно средство (или механизам дезинформације) за потврду до сада непоткрепљене тврдње да је 8,000 становника Сребренице било погубљено по кратком поступку. Задатак креирања таквих доказа поверен је International commission for missing persons у Тузли, или ICMP. ICMP је на суђењу Поповићу педантно предочила закључак да је у својим лабораторијама „идентификовала“ 5,336 жртава Сребренице. Ако та цифра заиста има онакав значај какав јој приписује тужилаштво[3], то свакако представља велики напредак у односу на раније статистике. 

Постоји, међутим, неколико озбиљних проблема са оваквом тврдњом. На првом месту, то је њена релевантност, или тачније научни легитимитет на начин како се користи. У кривичном поступку као што је сребренички кључни подаци су начин и време смрти, а не идентитет покојника. (Овај последњи податак свакако да јесте важан, али то је у првом реду за породицу а не за сам процес.) ДНК анализа нема начина да разликује особе које су вероватно биле погубљене од оних које су страдале током борбених дејстава. Ради се о круцијалној разлици: смртни исход у борби није кривично дело, убијање ратних заробљеника јесте. Класична форензика, која укључује преглед посмртних остатака и израду подробног аутопсијског извештаја, може да направи ту разлику; ДНК анализа не може. Друго, чак и тако из необјашњивих разлога списак наводно „идентификованих“ особа није никада  био објављен од стране Трибунала, који се у пресуди ослања на бројчане податке које му је доставио ICMP, нити је то учинио примарни извор тих података, а то је ICMP. Све чиме располажемо јесте гола цифра, непотврђена допунском информацијом било какве врсте. Зашто би неко систематски тајио резултате успешно обављеног посла идентификовања жртава? Треће, шта год се дешавало у лабораторијама ICMP у Тузли и другим местима, то је потпуно изван могућности било кога да сазна или провери. Главни објекат у Тузли нема међународну акредитацију за ДНК лабораторије, што значи да у њој нико није извршио инспекцију и да руководство те лабораторије никоме није показало задовољавајуће доказе да је професионално оспособљено да се бави својим задацима. Што год они рекли, то се може прихватити искључиво на веру.

Хашки трибунал управо је тако и поступио у својој пресуди у предмету Поповић и нема разлога за сумњу да је спреман да опет поступи слично у предметима Караџић и Младић. Што се јавности тиче, од њих се очекује да прихвате шта им се каже и да не постављају сувишна питања.

Толико, дакле, о 8,000 сребреничких жртава и о доказима који постоје у вези са њима.

[2] Српске жртве. Следећа значајна димензија Сребренице односи се на жртве о којима се не говори, а то су српске жртве. Трик помоћу којег су оне искључене из разматрања изводи се врло ефикасно.  Хронологија релевантних догађаја сужава се на три дана у јулу 1995, док се трогодишња дешавања која су томе претходила потпуно игноришу.

Током тог трогодишњег периода који је претходио масакру Муслимана 1995. неколико десетина српских села у близини Сребренице било је нападнуто и уништено од стране муслиманских оружаних снага из енклаве.[4]

Према подацима „Холандског института за ратна истраживања“ (NIOD), ти напади „...су се одвијали по устаљеном обрасцу. Прво су Срби   били истерани из етнички мешаних градова. Онда су били нападнути српски заселци окружени муслиманским местима и на крају су била прегажена и преостала српска насеља. Становништво је убијано, а њихови домови похарани, спаљени или дигнути у ваздух.“ Услед тога „процењује се да је у овим нападима између 1,000 и 1,200 Срба побијено или помрло, док је њих око  3,000 било рањено. На крају је од првобитних 9,390 становника Срба у подручју Сребренице остало само њих 860...“[5]

Ове ни мало занемарљиве цифре ретко су удостојене макар површне пажње у расправама о Сребреници, али њихова релевантност у односу на догађаје од јула 1995. је неспорна. Пре свега, зато што је управо то проузроковало ону „накупљену мржњу“ коју је командант Унпрофора, генерал Филип Моријон, јасно осетио и за коју је недвосмислено рекао да представља последицу тих „ужасних покоља.“[6] Друго, зато што су ти погроми створили мотив, психолошку основу, за освету над перципираним злочинцима, што је уследило у јулу 1995. Ове контекстуалне чињенице најозбиљније доводе у питање тезу о олако и напречац донетој одлуци да се изврши геноцид над Муслиманима. За оно што се догодило 1995. године оне сугеришу једно врло убедљиво алтернативно објашњење.

Прека потреба да се покољ српског становништва Сребренице и околине прикрије и да се од њега по сваку цену одврати пажња јавности и судских органа очитује се у бурним протестима који се подижу сваки пут када неко покуша да то питање постави на дневни ред. Најчешће то се осорно одбацује као „релативизација геноцида.“ Али они који настоје да жртве друге заједнице гурну под тепих управо јесу ти који безочно релативизују. Признати у апсолутном смислу подједнаку вредност и достојанство свих људских живота без разлике, а не само припадника наше групе, а нарочито у једном безумном рату као што је био онај недавни у Босни, то је једини праведан и пристојан став који цивилизована особа може да заузме.

Изгледа мало вероватно да ће такав став ускоро доћи до изражаја у редовима присталица званичне линије у вези са Сребреницом. Два примера ће бити довољна да то илуструју. На наше огромно запрепашћење открили смо да су USAID и друге међународне агенције за помоћ и реконструкцију које су већ дуго времена присутне у сребреничком крају своју помоћ условљавале тако да би она требало бити усмерена искључиво на кориснике Муслимане, а да становници српске националности буду изричито искључени. Мотивација за такав поступак је да се они први званично сматрају жртвама, док су они други агресори и стога немају право на бенефиције. Како се неки српски сељак из села на 5 километара од Сребренице, чија је кућа била разорена а укућани побијени од стране наоружаних суседа Муслимана, уклапа у профил „агресора,“ тешко је схватити. Други пример односи се на „Босански атлас ратних злочина“[7] који је припремио „Центар за истраживање и документацију“ из Сарајева. Овај монументалан и у поређењу са другим сличним покушајима у целини освежавајуће поштен статистички приказ сукоба, ипак крахира када је у питању Сребреница.

У односу на Сребреницу творци Атласа понашају се као да су принуђени да се оглуше о сопствене научне претензије и као да им је наметнута обавеза да поштују нека строга неписана правила, кршећи властите методолошке принципе. Атлас се упорно држи цифре од 7,000+ сребреничких жртава погубљења мада уопште (супротно својој пракси на другим местима) не приказује персонализовани картон са личним подацима сваке жртве. У односу на сва друга политички мање „осетљива“ ратна попришта Атлас о жртвама износи појединачне податке; једини изузетак је Сребреница. Даље, посета одељку „Инциденти“ на  интернет презентацији Атласа открива запрепашћујућу чињеницу: са изузетком Кравице, ни једно српско село у околини Сребренице које су током рата у нападима разориле муслиманске снаге из енклаве у Атласу није приказано. Што се тиче Кравице, она је врло невољно била убележена тек на почетку ове године и после нашег инсистирања лично директору Центра, г. Мирсаду Токачи, да престане да игнорише патњу српске заједнице у Сребреници и да у свој Атлас унесе и њихова уништена села. У вези са тиме, доставили смо му подужи списак тих села, као и упечатљиво илустративну монографију о њима коју је објавио др Љубиша Симић.[8]  Али све до сада, са изузетком Кравице, ништа се од тих обећања није остварило.[9] То шаље јасну поруку да за присталице тезе о геноциду у Сребреници успешна афирмација злочина против Муслимана зависи од порицања злочина који су били почињени против Срба.

[3] Легитимни губици мешовите војноцивилне колоне у јулу 1995. Следећа веома битна димензија сребреничког питања којом би требало да се позабаве сви, а посебно Мајке Сребренице које ће сада имати обавезу да своје тезе доказују пред редовним судом (за разлику од специјално формираног ад хок трибунала), односи се на легитимне  губитке које је током пробоја из сребреничке енклаве претрпела колона 28. Дивизије Армије БиХ у јачини од 12,000 до 15,000 људи. После пада енклаве 11. јула 1995, пробој према територији под муслиманском контролом у Тузли био је предузет преко неприступачног терена и водио је кроз минска поља и честе борбе на заседама које су постављале српске снаге. Велики део јавности никада није ни чуо за ову важну епизоду нити располаже неким специфичним сазнањима о њој. За то заташкавање постоје врло јаки разлози практичне природе који леже у политичком интересу. У односу на званични наратив питање колоне је крајње експлозивно. Ево зашто.

Наша невладина организација, „Историјски пројекат Сребреница,“ објавила је податке из 33 изјаве које су дали преживели учесници пробоја 28. Дивизије. У тим изјавама наводи се 19 локација дуж путање пробоја колоне где су се одиграли борбени судари са српском војском и где је, по исказима које су ти очевици накнадно дали властима у Тузли, колона из Сребренице претрпела огромне људске губитке. Чињеницу да је „значајан број Муслимана погинуо у борбама“ потврдио је бивши главни истражитељ тужилаштва Хашког трибунала, Жан-Рене Руез.[10]  Руез је још појаснио да „што се тиче оних који су погинули у шуми, ми стојимо на становишту да су они живот изгубили у борби.”[11] То значи да се по међународном праву у вези са њиховом погибијом уопште не поставља питање кривичне одговорности. Војни вештак Хашког трибунала, Ричард Батлер, изјавио је под унакрсним испитивањем на суђењу Поповићу и осталима да је по његовој професионалној процени до 2,000 сребреничких Муслимана из колоне могло настрадати у борбеним дејствима током пробоја.[12] Постоје и друге процене, од којих можемо навести неколико. Начелник штаба Армије БиХ, Енвер Хаџихасановић  посведочио је у Хагу да је 28. Дивизија из Сребренице током пробоја имала 2,628 погинулих у борбеним дејствима[13] а мировни преговарач Карл Билт у својим мемоарима тврди да укупни губици муслиманске стране у пробоју износе „више од четири хиљаде.”[14] Најзад, у недавно емитованом норвешком документарцу о Сребреници редитеља Оле Флума интервјуисани амерички обавештајац, а сада професор на катедри националне безбедности на морнаричком колеџу (US Naval War College), Џон Шиндлер, износи своје сазнање да је у борбама током пробоја из сребреничке колоне погинуло око 5,000 људи, док је стрељаних заробљеника било „око 2,000.“[15]

Тачан број борбених губитака колоне вероватно никада неће бити утврђен али укупан закључак који произилази из пресека сведочанстава очевидаца и процена особа који су са стручног или званичног становишта о томе могли да се компетентно изјасне гласи да су ти губици били огромни.

То покреће нека врло акутна питања. Да ли се јавност намерно доводи у заблуду када се посмртни остаци људи који су погинули у борби приказују као да припадају жртвама погубљења? Какав механизам постоји, ако га уопште има, да се повуче разлика између ове две правно потпуно различите категорије? Ако се разликовање овакве врсте не прави зато што и ти борбени губици представљају кривична дела, како се онда објашњава чињеница да ни пред МКТБЈ у Хагу, нити пред Судом за ратне злочине у Сарајеву, нико никада није одговарао за наношење губитака колони? А ако се ту не ради о кривичном делу, како би у појединачним случајевима (са изузетком оних где се појављују повези преко очију и лигатуре) могли бити сигурни да је смртни исход био проузрокован противправно, стрељањем заробљеника, а не легитимно током борбених дејстава? Да подсетимо, терет доказивања увек је на тужилаштву, или у сваком случају на ономе који нешто тврди.

То је уједно наш трећи озбиљан изазов присталицама теорије да се у Сребреници догодио геноцид. Чак ако би  наша питања они игнорисали, пред холандским судом Мајке Сребренице сигурно неће имати могућност да их игноришу. Чињеница је да, поред погубљења, легитимна борбена дејства представљају други значајан узрок  смрти и обилан извор људских посмртних остатака на подручју Сребренице. Разумно објашњење њиховог присуства и места у општој шеми сребреничких догађаја мора се пружити. У противном, наратив за који се тврди да одражава ставове угледних међународних судских установа и одговорну научну анализу врхунских умова једноставно ће се урушити и показаће се као ништа више од грубе пропаганде.

Ако заиста постоји потреба за „позајмљивањем“ посмртних остатака са места погибије где су биле вођене борбене операције да би се количински попунили експонати у галерији геноцида, онда је званична сребреничка мантра, која се ритуално понавља већ деценију и по, зрела за систематско и свеобухватно преиспитивање.

[4] Предисторија Сребренице. Колико нам је познато, израз „предисторија Сребренице“ користио је по први пут норвешки филмски редитељ Оле Флум у свом сјајном документарцу „Сребреница: издани град.“[16] Тај израз врло је прикладан и зато га радо усвајамо. Он се не односи на догађаје из неолитског раздобља већ на махинације и прљаве политичке договоре водећих актера који су од краја 1993. године припремали терен за трагедију која је задесила муслимански народ у Сребреници. То представља још једну, највећим делом скривену, димензију овог крајње сложеног наратива.

 У суштини, прича почиње у септембру 1993. у Сарајеву у периоду када је стање на ратишту било врло неповољно по Алију Изетбеговића и његову владу. На седницу владајуће странке СДА била је позвана и делегација из енклаве Сребреница. Према изјави једног од учесника на том скупу, тадашњег шефа сребреничке полиције Хакије Мехољића, за време паузе Изетбеговић је позвао делегате из Сребренице да им нешто саопшти. Изетбеговић је делегатима пренео да му је у наводном разговору са председником Клинтоном било предочено да уколико би се Срби дали намамити да заузму Сребреницу, која је тада већ постала значајан симбол у међународним оквирима, и да затим тамо „покољу“ 5,000 Муслимана, до тада уздржана америчка јавност толико би се разбеснела да би се најзад стекли услови за њену подршку војне интервенције САД на страни   Изетбеговићеве владе у Сарајеву. Да би предлог био привлачнији, људима из Сребренице било је речено да је већ постигнут споразум који је предвиђао да у оквиру коначне размене територија српско сарајевско предграђе Вогошћа припадне избеглицама из Сребренице као надокнада за претрпљене губитке.[17] Мехољић тврди да су присутни Сребреничани ову понуду са гнушањем одбили. Аутентичност и импликације овог шокантног предлога детаљно се испитују у наведеном документарцу норвешког редитеља Оле Флума.[18]

Пре него што се Мехољићево сведочанство одбаци, било би корисно размотрити неке од бројних „коинциденција“ које говоре у прилог његовој веродостојности. Из „Дебрифинга“ холандског батаљона види се не само да демилитаризација није била проведена, као што је било наложено уговорима постигнутим у априлу и мају 1993 на темељу којих је била успостављена безбедна зона под заштитом УН, већ и да се током читавог периода холандског присуства на овом подручју (фебруар 1994 – јули 1995) муслиманска војска енклаву некажњено користила као полигон за извођење напада на околну српску територију.[19] Скоро да је логично упитати се да ли су ти напади били замишљени баш да би испровоцирали управо онакву врсту силовите реакције која би могла послужити као оправдање за прижељкивану страну интервенцију. Како се окончање рата 1995. већ назирало, настала је потреба за „пеглањем“ неких територијалних рогобатности, и Сребреница је ту неизбежно дошла на ред. У априлу 1995. муслимански командант у Сребреници, Насер Орић, са својим војним руководством био је позван у Сарајево, наводно на „допунску обуку,“ што је енклаву у одбрамбеном смислу практично обезглавило. Крајем јуна 1995. снаге из енклаве извеле су  напад на српско село Вишњицу, што је исцрпело стрпљење српске стране и она је убрзо затим почела да разматра планове за предузимање војне операције против енклава Сребренице и Жепе. Али однос снага у овом подухвату био је више него занимљив. Српски нападачи располагали су са око 400 људи (са још 1,000 у резерви) док се на супротној страни налазило око 5,500 војника 28.Дивизије АРБиХ. По процени војног посматрача УН Карлос Мартинс Бранка[20], изненадно одбијање донедавно врло борбеног муслиманског контингента у Сребреници да пружи отпор Србима било је тешко разумети са обзиром на њихову бројчану надмоћ и погодности које им је за вођење одбрамбених дејстава пружао кршовити локални терен. Али уместо да се бране, војноспособни мушкарци окупили су се у селу Шушњари  да би одатле пошли према Тузли у пробој дуг 60 километара, преко минских поља и  кроз српске заседе. Разуме се, да су пружили отпор открили би целом свету чињеницу да су били добро наоружани и ризиковали би губљење ореола невиних жртава. Што се тиче жена, деце и престарелих они су били остављени у бази УН у Поточарима. Могуће је да је то било учињено као мамац Србима да на њима изведу масакр који је многима у том тренутку био пожељан. Али шта год да је мотивисало такав поступак, ипак се ништа језиво није догодило. Српске снаге су око 20,000 неборбених становника енклаве  ставиле у аутобусе и безбедно су их евакуисале на муслиманску територију.

Шта је онда могао да представља масакр муслиманских ратних заробљеника? План Б, када је план А, покољ нејачи у Поточарима, пропао? Коме тај чин послужио? То је једно од кључних питања које захтева рационалан одговор. Као што је хашко веће у пресуди Крстићу логично приметило: „Са војног становишта одлука да се погубе мушкарци међу босанским Муслиманима несхватљива је...“[21] Веће затим наводи мишљење војног вештака тужилаштва Ричарда Батлера да је тешко замислити јачи адут за преговоре и размену од неколико хиљада заробљеника усред Поточара под надзором УН и уз присуство Међународног Црвеног крста.

Чак и овај кратак и непотпун сажетак позадине догађаја у Сребреници   указује на то да адвокати Мајки Сребренице неће имати лак посао пред холандским судом уколико Холандија буде одлучила да се упорно и до краја брани. Поред тога, произилази још један врло важан закључак. Потребна су додатна истраживања широког обима да би се разоткриле чињенице и фактори од кључног значаја, али којих се банални пропагандни сценарио о „три геноцидна дана у јулу 1995“ у Сребреници уопште не дотиче. У противном, ми нећемо доћи до задовољавајућих сазнања о тим догађајима никада.

Значајно је да се присталице званичног сребреничког наратива никада на научан и систематски начин (да не говоримо о поштеном) не осврћу на  наведене димензије сребреничке загонетке. Зјапеће рупе у званичној причи и нерешена питања која смо поменули императивно захтевају да сребреничком лобију не дозволимо да нас застраши или да нас заустави на нашем путу. Мир и добросуседски односи на Балкану не могу се остварити заобилажењем истине.

Пречице на том путу нема.

(Историјски пројекат Сребреница)