понедељак, 21. јануар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Софија Мандић: Поклон држави и зашто је потребно гласати против предложеног закона о донирању органа
Хроника

Софија Мандић: Поклон држави и зашто је потребно гласати против предложеног закона о донирању органа

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 25. јул 2018.

 У току је скупштинска расправа о Предлогу Закона о пресађивању људских органа и ПредлогуЗакона о људским ћелијама и ткивима. Представник предлагача закона, министар здравља Златибор Лончар, изјавио је да се новим решењима „системски уређује област донирања органа, ћелија и ткива у складу са европском регулативом“, као и да ће се тако „решити лоша пракса из прошлости и смањити листе чекања“. Говорећи о конкретним решењима, Лончар наводи да је кључна новина закона о пресађивању људских органа то што је „поједностављен поступак пристанка“, јер се свака пунолетна особа дефинише као потенцијални донор. На први поглед – нови закони ће нам донети само добро. Ко не би пожелео да систем пресађивања буде унапређен на начин на који наводи министар. Међутим, већ смо навикли да су лажи и полуистине главни адут владајућег режима. Због тога министрове речи не треба узимати здраво за готово.

Лончар је пропустио да објасни да „поједностављени пристанак“ сваке пунолетне особе о даривању органа заправо значи одсуство пристанка. Прецизније, означава претпоставку пристанка о даривању органа. Дакле, уколико се грађанин изричито не успротиви даривању органа током живота, или то не уради његова породица након његове смрти, подразумева се да су органи преминулих грађана Србије на располагању домаћем здравственом систему. Овакво решење је на више начина проблематично.

Почнимо од илузије о европским захтевима. Две директиве Уније на које се министарство позива заиста захтевају усклађивање у области пресађивања органа, пре свега када су у питању надлежност и надзор над пословима пресађивања, начин обележавања и преношења органа, услови у којима се врши пресађивање и слично. Међутим, у делу у коме се од Србије заиста захтева усклађивање већина питања је препуштена правилницима које ће донети министар. Читаоци се у ово и сами могу уверити читањем образложења закона у коме доминира изјава „биће транспоновано у правилнику“. С друге стране, једна од Директива обрађује питање сагласности и наводи да је потребно да се „добијање органа врши тек након испуњења свих захтева у вези са пристанком, одобравањем или одсуством одобравања који су на снази у држави чланици која је у питању“. Дакле, Европска уније није тражила од Србије да се усклади са конкретним моделом пристанка на давање органа.

Даље, Уставом Србије сваком грађанину је гарантована неповредивост физичког и психичког интегритета. Ово право је толико важно да је одступање од њега забрањено чак и током рата и ванредног стања. Осим опште гаранције физичког интегритета, Устав изричито наводи да нико не може бити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка. Истина, Устав не помиње слободно дат пристанак у случају пресађивања органа. Међутим, да ли је узимање органа, током живота или након смрти, медицински захват? На ово питање би се тешко могло одговорити негативно. Заправо, узимање органа је много више од медицинског захвата. Ово тумачење донекле је присутно и у самом тексту Предлога закона – њиме је предвиђено да живи давалац органа мора дати своју сагласност за даривање органа. За умрлог даваоца се ова сагласност претпоставља, а да за то није понуђено ниједно разумно правно или морално објашњење.

Ако погледамо текст образложења закона, у њему нећемо пронаћи чак ни помен наведене уставне одредбе. Ствари су за Владу јасне – закон се доноси „у циљу обезбеђивања оптималне довољности људских органа за пресађивање“, ради „повећања донација умрлих лица“1 и „смањења листи чекања“. Уставни основ за доношење оваквог закона је још суморнији – у питању је члан 97 који наводи надлежност Републике Србије, где можемо пронаћи и то да она „уређује и обезбеђује систем у области здравства“. Дакле, иако је јасно да се систем у области здравства уређује у складу за другим уставним одредбама, а посебно оним о људским правима, Влада је по ко зна који пут заузела став да је њена могућност уређивања наших живота апсолутна и без ограничења.

Скупштинска образложења подршке Предлога закона су била површна и патетична – на предложено решење треба пристати из хуманости. Претпоставка о пристанку грађана да донирају органе је наводно хумани гест који спасава и подржава живот. Овде се ради о очигледној грешци у закључивању. Донирање органа и спасавање живота је несумњиво хумано и доприноси племенитим циљевима. Међутим, поставља се питање начина остваривања оваквог циља – он се не може наметнути и не може бити оправдање за располагање органима преминулих грађана. Баш напротив, гест хуманости и доброчинства је увек добровољан, појединачан и не може се претпостављати. Поклонити или даривати, било шта па и део свог тела, може само особа која је изразила слободну вољу за овај чин. У супротном, не ради се о даривању, већ о бахатом отимању. Нажалост, аргументацију о хуманости решења су током скупштинске расправе већином прихватили и опозициони посланици.

Језик који користимо је увек добар показатељ наших стварних уверења. У предлогу закона можемо пронаћи изразе предлагача попут „узимање људских органа са умрлог лица“ – као да су људски органи некакви плодови људског тела, готово израслине, којима се намерници могу послужити у пролазу.

У државној стратегији „даривања“ органа посебно место заузима чињеница да ће за узимање органа умрле малолетне особе без родитељског старања или особе лишене пословне способности бити довољна одлука здравствене установе. Дакле, напуштена деца или они који су за нашу државу невидљиви и небитни ће дословно бити у својини државних установа. Они ће доследно бити третирани као неравноправни, па се за одсуство сагласности за „даривање“ органа неће питати чак ни њихова породица. Могућност манипулације у оваквим случајевима је посебно забрињавајућа.

Како бисмо били сигурни да је овде у питању управо пројекат владајуће странке, треба додати да ће стручне и инспекцијске послове у области пресађивања органа водити Управа за биомедицину, која је у саставу министарства здравља и чијег директора Влада именује на предлог министра здравља. Да је институција која ће стратешки управљати пословима пресађивања пре свега политичка говори и то да је директорка ове Управе, која већ постоји при министарству, чланица владајуће странке и њена дугогодишња посланица у Скупштини.

На ком нивоу се води разговор о овако осетљивој теми показује и став министра да се новим решењима „смањују трошкови, јер нема регистра донора“. Односно, у исту раван се ставља финансирање државног регистра и располагање органима (оставимо за сада по страни чињеницу да ће државне службе и даље морати да одржавају регистар оних који су се изричито успротивили донирању). Чини се да ништа боље не може представити однос владајуће странке према грађанима. Ако се бира између имагинарне уштеде и располагања туђим телом, она ће увек и без много дилеме изабрати ово друго.

Будући да два предлога закона још увек нису усвојена, потребно је да се макар опозициони посланици пробуде из вишегодишњег сна – да пре свега почну да читају предлоге који су пред њима. Да престану да се у наводној конструктивности воде општим местима и популизмом и да аргументовано критикују предлоге Владе, чак и када то на први поглед није опортуно. У овом конкретном случају они треба да гласају против. Чак и ако то није довољно да закони не буду усвојени.

Србији је потребно више људи који ће донирати органе. Али једини легитимни начин за постизање овог циља је да грађани буду информисани о важности овакве одлуке и да се након тога, солидарно и добровољно, за њу одлуче. Пречице ка „хуманости“ су опасне, као и све друге пречице које ефикасност система и централизовано одлучивање стављају испред основних права људи и демократије.

Видети још:

Скупштина Србије: Са два гласа против, усвојен Закон о пресађивању органа, који предвиђа да су сви грађани потенцијални донори органа

 Никола Танасић :"Сви сте добровољци" или шта је то принципијелно лоше са новим Законом о трансплантацији органа?

(Пешчаник.нет)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер