Slobodan Samardžija: Šta posle Putina

 Kada je 9. avgusta 1999. tadašnji (i prvi) predsednik Rusije Boris Jeljcin odlučio da kormilo vlade najveće države na svetu poveri malo poznatom „kagebeovcu” Vladimiru Putinu, malo šta je ukazivalo na obim, dubinu i sveobuhvatnost promena kroz koje će u naredne dve decenije proći evro-azijski džin – ali i čitav svet skupa sa njim. Rečju, put kojim se tada krenulo, a posebno nakon nekoliko meseci kada je Jeljcin na prelomu dva veka i konačno svu vlast u državi predao nasledniku, malo ko je mogao da sagleda. Kako na zapadu, tako i na istoku. Veliki deo onoga što danas proživljava naša planeta vuče korene upravo iz te 1999.

Promene kroz koje je Rusija prošla u prve dve decenije 21. veka u ogromnoj su nesrazmeri sa onim što se dešavalo u prethodnom periodu, neposredno po raspadu Sovjetskog Saveza (26. decembra 1991). Inflacija koja je pred dolazak Putina dosegla 36,6 odsto, danas je 4,9 procenata. Prosečan životni vek Rusa sa 65 godina u 1999, popeo se na sadašnje 72 godine…

Sve pomenuto, naravno, ne znači da se zemlja izvukla iz ekonomskih nevolja. Navedimo samo da statistike pokazuju da se u Rusiji i dalje teško živi, da je i danas svako četvrto dete na ivici gladi. Takođe, vreme uspona bilo je prekidano velikim ekonomskim šokovima. Pomenimo samo recesiju 2008–2009. godine, ili veliku monetarnu krizu 2014–2017. Nedavno pomeranje granice za odlazak u penziju sa 60 na 65 godina života izazvalo je ogromno nezadovoljstvo među stanovništvom…

Ipak, sve navedeno ne umanjuje činjenicu da bi, prema sadašnjem ustavu, Putin trebalo da počne polako da se sprema kako bi se pridružio penzionisanim liderima. A to zadaje priličnu glavobolju i ruskim partnerima i onima koji izbegavaju da se kao takvi deklarišu. Naime, pitanje nije tek kojim putem bi mogla da nastavi Rusija, već da li bi taj put i dalje lakše prelazila pod rukovodstvom već dokazanog lidera, ili bi rezultat bio bolji kada bi taj posao na sebe preuzeo neko mlađi. I ko bi uopšte to mogao da bude?

Svetu je dosta šokova. Stoga je razumljivo i sumnjičavo očekivanje promena u Kremlju. Ma koliko pojedini partneri na Rusiju gledali podozrivo, malo je među njima onih kojima bi odgovaralo da najveća država na svetu ponovo uleti u „jeljcinovski” haos, neku novu ozbiljnu ekonomsku krizu, da se okrene vojnom smirivanju pojedinih članica federacije, pa čak i beznađu… Takođe, niko sa sigurnošću ne može da predvidi kakve bi posledice to moglo da ima po ostale učesnice globalnih dešavanja, pa i one najveće poput SAD. A posebno po neposredne susede na evropskom kontinentu.

Možda je to i razlog zbog kojeg se o mogućem Putinovom nasledniku malo govori. Pominju se tek imena Dmitrija Medvedeva, sadašnjeg premijera i čoveka koji je već bio na mestu predsednika države (2008–2012), Sergeja Šojgua, ministra odbrane, Sergeja Sobjanina, aktuelnog gradonačelnika Moskve, Valentine Matvijenko, predsedavajuće Saveta federacije, pa i Alekseja Dumina, čoveka zaduženog za predsednikovu bezbednost. Ipak, stiče se utisak da je sve to tek na nivou spekulacija i ne bi bilo čudno da tako i ostane, sve do te „sudbonosne” 2024. godine.

Promena u Rusiji (ako se dogodi) sigurno ne bi prošla bez posebnog odjeka među bivšim sovjetskim republikama, pre svega u Ukrajini i Belorusiji, pa i među pojedinim aktuelnim članicama Ruske Federacije. Nema sumnje da je upravo Putin svojom čvrstom politikom uspevao da zadrži uticaj Moskve na pomenutim prostorima.

Kao da svi sa nestrpljenjem čekaju signal iz zdanja na Crvenom trgu. Ipak, ne bi trebalo sumnjati u odlučnost Putina da zemlju zadrži na sadašnjem putu. Bez obzira na to da li će isti kontrolisati lično ili preko posrednika.

(Politika)