четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Слободан Самарџија: Шта после Путина
Хроника

Слободан Самарџија: Шта после Путина

PDF Штампа Ел. пошта
уторак, 20. август 2019.

 Када је 9. августа 1999. тадашњи (и први) председник Русије Борис Јељцин одлучио да кормило владе највеће државе на свету повери мало познатом „кагебеовцу” Владимиру Путину, мало шта је указивало на обим, дубину и свеобухватност промена кроз које ће у наредне две деценије проћи евро-азијски џин – али и читав свет скупа са њим. Речју, пут којим се тада кренуло, а посебно након неколико месеци када је Јељцин на прелому два века и коначно сву власт у држави предао наследнику, мало ко је могао да сагледа. Како на западу, тако и на истоку. Велики део онога што данас проживљава наша планета вуче корене управо из те 1999.

Ипак, још неизвеснија промена могла би да наступи у марту 2024. када Путину, према сада важећем руском Уставу, истиче последњи председнички мандат. Да ли ће се повући са политичке сцене? Да ли ће, попут свог некадашњег ментора, извући из рукава неког једнако јаког, амбициозног и ауторитативног наследника, или ће уставно формализовати своја садашња, безмало императорска, овлашћења? Већ и само размишљање на ову тему многима у свету задаје главобољу. Подсетимо, мало која држава може у овом тренутку да се похвали лидером који је у својим рукама сконцентрисао толику моћ.

Промене кроз које је Русија прошла у прве две деценије 21. века у огромној су несразмери са оним што се дешавало у претходном периоду, непосредно по распаду Совјетског Савеза (26. децембра 1991). Инфлација која је пред долазак Путина досегла 36,6 одсто, данас је 4,9 процената. Просечан животни век Руса са 65 година у 1999, попео се на садашње 72 године…

Све поменуто, наравно, не значи да се земља извукла из економских невоља. Наведимо само да статистике показују да се у Русији и даље тешко живи, да је и данас свако четврто дете на ивици глади. Такође, време успона било је прекидано великим економским шоковима. Поменимо само рецесију 2008–2009. године, или велику монетарну кризу 2014–2017. Недавно померање границе за одлазак у пензију са 60 на 65 година живота изазвало је огромно незадовољство међу становништвом…

Ипак, све наведено не умањује чињеницу да би, према садашњем уставу, Путин требало да почне полако да се спрема како би се придружио пензионисаним лидерима. А то задаје приличну главобољу и руским партнерима и онима који избегавају да се као такви декларишу. Наиме, питање није тек којим путем би могла да настави Русија, већ да ли би тај пут и даље лакше прелазила под руководством већ доказаног лидера, или би резултат био бољи када би тај посао на себе преузео неко млађи. И ко би уопште то могао да буде?

Свету је доста шокова. Стога је разумљиво и сумњичаво очекивање промена у Кремљу. Ма колико поједини партнери на Русију гледали подозриво, мало је међу њима оних којима би одговарало да највећа држава на свету поново улети у „јељциновски” хаос, неку нову озбиљну економску кризу, да се окрене војном смиривању појединих чланица федерације, па чак и безнађу… Такође, нико са сигурношћу не може да предвиди какве би последице то могло да има по остале учеснице глобалних дешавања, па и оне највеће попут САД. А посебно по непосредне суседе на европском континенту.

Можда је то и разлог због којег се о могућем Путиновом наследнику мало говори. Помињу се тек имена Дмитрија Медведева, садашњег премијера и човека који је већ био на месту председника државе (2008–2012), Сергеја Шојгуа, министра одбране, Сергеја Собјанина, актуелног градоначелника Москве, Валентине Матвијенко, председавајуће Савета федерације, па и Алексеја Думина, човека задуженог за председникову безбедност. Ипак, стиче се утисак да је све то тек на нивоу спекулација и не би било чудно да тако и остане, све до те „судбоносне” 2024. године.

Промена у Русији (ако се догоди) сигурно не би прошла без посебног одјека међу бившим совјетским републикама, пре свега у Украјини и Белорусији, па и међу појединим актуелним чланицама Руске Федерације. Нема сумње да је управо Путин својом чврстом политиком успевао да задржи утицај Москве на поменутим просторима.

Као да сви са нестрпљењем чекају сигнал из здања на Црвеном тргу. Ипак, не би требало сумњати у одлучност Путина да земљу задржи на садашњем путу. Без обзира на то да ли ће исти контролисати лично или преко посредника.

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер