Slobodan Reljić: Oni razumeju da Mubarak mora da ode. Ali ne i oni

Osnovno pitanje danas je: može li ovaj sistem više da rešava najveće probleme, a koji se množe? Kad pogledamo po Srbiji jasno je da za mnoge akcije vreme neumitno ističe.

Nekad je narod govorio „ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji“. Danas narod ne govori ništa. Samo hoće pare.

Nekad su revolucije imale svoje ideologije, više ciljeve, sročena „velika obećanja“, priče o svom Raju – liberalnom, komunističkom, fašističkom. Danas, ništa. Oni koji imaju Moć objasnili su im da je „Bog umro“, da su „ideologije nestale“, da su viši ciljevi besmisleni: važno je kako se živi. Njihov Bog se zove profit, narodna nadnica je – životni standard. Države su postale farme brojlera. I taman, kad se činilo da to tako nekako može, Profit se počeo smanjivati, a životni standard se topi kao led u proleće. Brojlere – glad, strah i jasan nagoveštaj haosa na horizontu počinje da čini ljudima. Mora da se misli.

Ali nema nikakvih društvenih orijentira. Da postoje pravi komunisti oni bi se pozvali na „narod“, da postoje pravi desničari oni bi se setili „nacije“, da ima pravih liberala oni bi podržali „građane“. Postoje samo korporacije, korporativni i kolonijalni interesi i njihovi agenti i lokalni dileri koji znaju da su i mrvice u ovakvom vremenu mnogo.

Ko sa MMF-om tikve sadi, uvek završi u klopci iz koje se mora sam vaditi. To je u novijoj političkoj istoriji opšte mesto, ali lokalni političari uspeju da to shvate tek kad im neki besni ljudi sa prazninom u pogledu uđu u kabinete i kažu: 24,5 %!

Onda savesni ministri njima objašnjavaju kako nema para, kako budžet to „ne može da podnese“, kako je sve dogovoreno s MMF-om… Kao da su ovi građani birali MMF a ne njih da binu o stanju u zemlji. Ali tu ta priča ne vredi ni pišljiva boba. Oni koji tu sede znaju da je svemu došao kraj. Ako oni ne uzmu to sitniša što zveči u državnoj kasi sutra će doći drugi: pekari, lekari, apotekari, policijci, metalci, sudije, kondukteri, prezenteri, operateri, putari, oružari, hemičari, tehničari, dimnjačari, navijači, bolesni, slepi, goli, bosi, crnpurasti, plavooki…

Nema toga kome se – to što je sada „leba 55 dinara“ – može objasniti dogovorom sa delegacijom MMF-a. I velikim obrazloženjem: da će delegacija ponovo doći! Uostalom, to je sada svima jasno, te delegacije nisu ni nastale da bi sirotinji doneli nešto za jelo, a ozeble zagrnuli. Naprotiv, oni iza sebe jedino imaju lepa dostignuća u proizvodnji gladi i pripremanju miliona za „armije prezrenih“. Kome su oni pomagali, taj se nije ni razvio ni obogatio. Ali oni su „školu propasti“ dobro naplaćivali.

Stvari u srpskom društvu, naravno, stoje mnogo gore nego što pokazuje jedan štrajk prosvetnih radnika. Jer nisu oglasili štrajk svi oni koji bi imali razloga da ga oglase. Već samo oni koji zasad smeju. Tu se pokazuje koliko je država humaniji poslodavac od kapitalista. One što rade, pod užasnim uslovima kod „privatnika“, „gazda“ i „tajkuna“, još uvek sprečava „strah od gubitka radnog mesta“. Ali, nisu ni oni „sisali vesla“ niti veruju na reč ljudima iz ministarskih kabineta pa da ne vide gde žive. „Podatak da je Srbija na drugom mestu po stepenu neizvesnosti radnog mesta među 61 zemljom gde je vršeno istraživanje stavova sigurnosti, odnosno mogućnosti gubitka posla – takođe je dramatičan“, napisaće Zoran Vidojević u značajnoj, a uglavnom slabo primećenoj knjizi „Demokratija na zalasku“ (Službeni glasnik, 2010).

A zašto samo trećina zaposlenih „oseća sigurnost radnog mesta, dok gotovo polovina smatra da bi mogla da ostane bez posla“ to svakim danom postaje sve jasnije. Tako su, da budem malo ličan, i Udruženje novinara Srbije i Sindikat novinara Srbije objavili „staru istinu“ da se u korporaciji Ringijer&Aksel Špringer „pod pretnjom otkaza novinarima ovih izdanja (Blic, NIN), koji nisu po volji poslodavca nudi ugovaranje ponižavajuće niskih zarada, te da se prema njima, imajući u vidu njihovo znanje i obrazovanje, sprovodi diskriminacija“. Sve se to u „slobodnim medijima“ koji su vlasništvo korporacija iz „slobodnog sveta“ saznaje „na osnovu izjava zaposlenih, koji u strahu od posledica, žele da ostanu anonimni“. A već danas će oni koji mrtvi ‘ladni „sprovode diskriminaciju“ ružiti narod i držati lekcije – o demokratiji, pravnoj državi, pridržavanju moralnih obaveza…

Kao što će nam koporacije u kojima zaposleni rade kao mentalni robovi i fizički zombiji reklamirati svoju „socijalnu odgovornost“. U kampanji će učestvovati i naši poslanici i ministri, ako treba i prvi ministar i predsednik države.

UNS će o ovome javiti Međunarodnoj federaciji novinara, kao i novinarskim udruženjima u Nemačkoj i Švajcarskoj. Mala je vajda od toga, ali ćemo se konačno ponašati kao koliko-toliko slobodni ljudi. To se ne jede, ali da na „izbegavanje pritisaka“ nismo gledali samo kao na pitanje ličnog konfora, ne bi ni došli u ovu situaciju. Jedino slobodnim ljudima korporativni egzekutori ne smeju da rade što im padne na pamet. Jedino ozbiljnoj državi, koja strane investitore tretira kao partnere koji veruju da je u borbi za profit sve dopušteno, moguće je da stvori pravila i sistem koji će građanima obezbediti prava i dostojanstvo čoveka. Mi nismo imali ni jedno ni drugo. I, sada: demokratija je teror, a tržišne institucije radni logori. Još uvek lažemo sebe da smo se „za ovo borili“, i da je ovo „civilizacijsko dostignuće“. Uskoro će biti jasno i poslednjem spin-doktoru da je ovo civilizacijsko propadanje i ljudska sramota. Ako gledate televiziju i krajičkom oka: Egipćani su to već rekli!

Mi smo ušli u demokratski sistem, a verovali smo da je Sokratov izbor između smrti i slobode starogrčki egzibicionizam. Njegov izbor je stvarno postojao: „Možda će neko reći, ‘Ali, naravno, Sokrate, pošto nas napustiš možeš da provedeš ostatak života tako što ćeš mirno gledati svoja posla.’ Najteža stvar je naterati neke da shvate. Ako kažem… da ja ne mogu ‘da gledam svoja posla’, nećete [mi] verovati.“ Sokratov odgovor je jedini put u demokratiju. Mi, složićemo se, (još) nismo na tom putu. Možda će nas utešiti da malo ko u današnjem svetu jeste. Demokratiji ne cvetaju ruže. Kapitalizam se suočava s bitkom za opstanak. Svaki sistem koji ponižava većinu – da l’ je zvao podanici ili građani, potrošači ili drugovi, manje je važno – radi sam sebi o glavi.

Vlast koja je „obezbedila“ da njeni podanici samo „gledaju svoja posla“ nije dalekovida. Naprotiv. I vladina posla je njihova posla. A nije ni dugovečna. Da, tačno je da „strah od gubitka posla (koja je obezbeđena i zakonskom regulativom, prim R.S) može biti veći, i po posledicama za egzistenciju pojedinca i njegove porodice teži, od straha koji uliva despotska vlast“, piše Vidojević i dodaje da „te dve vrste straha često idu skupa“. I: „Ne iznenađuje podatak da je u privatnom sektoru u Srbiji u toku dosadašnjih sistemskih, pre svega svojinskih promena, bilo svega 5 % od ukupnog broja štrajkova“! Hej, samo 5 odsto u privatnom sektoru u zemlji u kojoj se sve „mora“ privatizovati! Da li to ova vlast i njena politički korektna elita narodu Pakao nudi kao nagradu?

Ali taj avetinjski mir „ne isključuje mogućnost provale socijalnog gneva u nekom trenutku nedaleke budućnosti kada većina socijalnih bednika i očajnika dođe na ivicu saznanja da više nema šta da izgubi, a strah od gubitka radnog mesta se preusmeri u pobunu protiv sistema, ličnosti i institucija – njegovih simbola.“ (Vidojević)

Ovaj sistem već nema odgovore za ovaj štrajk prosvetnih radnika. To malo nade u „blagi oporavak“ što na televiziji šire sve ređi lepo plaćeni ekonomiski savetnici slaba je brana pred mutnom parom egzistencijalnog straha koji je popanuo kao jesenja magla. I eventualna prodaja „Telekoma“ u toj konstelaciji je kao ideja Hrista da sa dve ribe narani hiljade ljudi. S tim što, koliko god naši „vizionari“ ne verovali u moć Zemljine teže, oni, čini se ipak, još nisu počeli verovati da su Mesije.

Sa 4 milijarde dinara, ili 5, ne se može kupiti rešenje. A para nema ni toliko. Tek može se pazariti neki mesec agonije. Ovi ljudi rešenje nemaju. Sad je pitanje ima li ga više i ovaj sistem. Toliko je anahron. Sve manje daje, a sve više traži. Smanjuje proizvodnju, a od naših para, para poreskih obveznika, daje južnokorejskim sumnjivim preduzetnicima i ulaže u italijanske sumnjive investicije; dao je na čuvanje naš novac stranim špekulantima a ubeđuje nas kako su MMF i Svetska banka naši dobrotvori. Dok tonemo, oni nas ubeđuju da su nam jedra puna vetra.

Da to što rade ne valja javljaju im nastavnici, taksisti, seljaci, teniseri, kupci, sudije, policajci…

Ali sve je zalud. Njih niko ne može dozvati. Oni razumeju da Mubarak mora da ode. Evo i njima da neko da trideset godina i oni bi „razmislili“ da o tome razgovaraju s svojim El Baradejom.

I ako ne žele da razumeju svet oko sebe, ne može im to biti od pomoći. A ni nama od koristi.

(Fond Slobodan Jovanović, 2.2.2011)