Слободан Рељић: Дивимо се Европи, као што она презире нас

Стојимо на рубу, повезаних очију и пуни наде да то што јесте не може бити. Ми чврсто верујемо да ће Унија која тешко може да помогне себи сигурно спасити нас

Мануелу Барозу и друштву уопште није лако. Кренули су у Брисел да се баве политиком, а стигли су на – илузионистичке сеанса. Зар њихов посао не личи, све више, на „лебдење без упоришта“, вађење зечеве из шешира, или пилање живе жене која се опет саставља пред публиком која зна да је све лаж, али забавља се док је циркус ту…

Замислите, седите на великом престолу у центру славне Уније, која би се могла звати и Пети или Шести Рим, позовете прокураторе неке „да простиш Босне“ на рапорт и тражите им да хитно, ХИТНО, формирају владу! А они у предсобљу, док их држите да мало чекају, гледају новине, смејуље се,  и церекају, јер – у престоници Уније, плус престоници  НАТО алијансе, управо су постигли светски рекорд у неформирању владе по окончању избора!

Наравно, да „главати господин“ (ово цитирање Кочићевих квалификатива евро-власти из прошлог века нема никаве асоцијативне поруке које би се односиле на поједине актуелне евро-главаре) може „стоци из провинције“ рећи да није њихово да брину како успешне европске нације (не)испуњавају демократске процедуре! И „слободна штампа“ и „цивилно друштво“ ће подржати такав приступ.  Јер, ти „прљави Балканци“ су корумпирани, како јавља „Транспаренси интренешнел“.

Наравно, ово што следи „превртљиви Балканци“ му неће смети рећи, али од колега из суседног министарства  је уз јутарњу кафу већ слушао како се министарка иностраних послова Француске о Божићу проводила у Тунису на рачун одличног Бен Алијевог пријатеља (Бен Али је, у међувремену, постао крволочни диктатор, али његов пријатељ жели да се сачува). Чак су јој и мале авиончиће обезбеђивали да министарка не губи време труцкајући се у домаћиновим аутомобилима. Па и њеним родитељима је понуђен неки уговорчић. Ништа спектакуларно, тек да се старији људи обезбеде. Тешка су времена, је л’ ?

Таман, што су се они сложили да је то „инцидент“, шта би друго било, кад уз сутрашњу јутарњу кафицу стиже вест да је сам премијер Француске летовао код још грђег диктатора, египатског дојучерашњег президента Мубарака. Исто џабана, исто авиони, а на рачун славе и части земље Француске којој смо и ми, у част, на Калемегдану написали: „Волимо Француску као што је она нас волела 1914-1918 године“.

Е, сад би ту „Транспаренси“ требало да тресне шаком по јавности и да ови кваритељи демократије лете истог трена! Зна се, да Европа корупцију не трпи и да ју је протерала далеко на исток! Али, ипак, не. Француски председник, тај цар који седи у фотељи у којој је године својевремено провео и сам генерал Де Гол, истрчава на конференцију за штампу и каже: не! Одлучно, не. Ови добри људи су, изгледа, мало погрешили али нећемо да сад растурамо „пресветлу владу“ због тога. То, летовање, зимовање, авиончићи, бесплатни ручкови, све су то су ситнице. Еј, народе, ово је XXI век! Има се, троши се. Пустите ви Де Гола и Камија. Не мислите, ваљда, да би Карла Бруни пристала да живи у опскурним бивацима у ратном егзилу или по алжирским предграђима. Некад било, браћо Французи.

Али, има у Европи, по дубини, разних. Седну у неки кафић нека озбиљна зановетала и напишу писмо „Монду“ да овако не ваља за Француску: Кинези их гледају као кицоше, Американци их и не слушају, Немцима све више на једно уво уђе а на друго изађе, Руси се смејуље … Еј, тако они са земљом која је породила ово доба у Великим револуцијама, а чији је језик био основа дипломатске комуникације новог доба!  Али ту су два проблема. Први је, што је свима мање-више јасно да опис одговара стварности, а други – да су у земљи Бенжемина Констана и Емила Золе ти људи то морали објавити као аномимно упозорење. Утешно је што је председник поступио „разумно“. Сменио је, бар министарку.  Премијера није дирао. Предизборни маневри су у току, пише слободна штампа с разумевањем.

Или, замислите да су немачком младом барону Карл-Теодору ку Гутембергу, министру одбране вероватно највојничкије нације на континету, пронашли да је преписао читаве делове свог доктората. Није цитирао изворе. И шта? Оставка! Не, не. Зашто би се због такве ситнице „губио“ млад човек, звезда у успону, рекла је Партија. Неће му се одузети ни неки темпо у успону. Да, али опет су се побиниле неке „анонимне силе“ у војсци и рекле: па, не може тако први човек Бундесвера, јер то се не би праштало ни студентима који уче на факултетима који школују припаднике оружаних снага. Студентима не би, али Гутенберг би свом имену могао додати и оно Соломон, јер се одлучио за соломонско решење: да се „одрекне“ доктората и да настави да обавља министарску функцију као да се ништа није догодило. Али, није крај. Копа Гутенберг, али поткопавају неки из војске, приговори се узмували као осе, заседе у јавности, додаје руку Ангела… Ипак, оставка! На крају крајева! Тешка срца. Нема демократске катарзе. Још једна нагодба. За прса пре него што ће се Мирко Цветковић, премијер евро-земље у нацрту, одлучити да реконструише владу која се распала.

Добро, то је – те заврзламе око доктората – према оном шта се све збива у војскама НАТО-алијансе, стварно тражење длаке у јајету. На пример, европске војске у НАТО-формацијама се на авганистанском фронту, свакако, држе Женевских конвенција и иних правила ратовања. Мислим, од њих нико није суђен као учесник у „злочиначком подухвату“ или геноциду, не дао бог. Међутим, крајем фебруара текуће године у једној офанзиви НАТО-партнера  убијено је, само преко једног викенда, око седамдесет цивила. Углавном жена и деце, јављају западни медији. Колатерала, знаће одговор сваки наредник. За то се не одговара. Треба само да на време јавиш да ниси хтео. Амерички медији већ разматрају тезу „како је Барак Обама изгубио Хамида Карзаија“, али никоме не пада на памет да би оно за шта се „прљавим Балкнацима“ суди у Хашком трибуналу требало узимати не као правда сепцијалис, већ као правило у глобалном свету. Да се на примеру, коначно, покаже да стари Ноам Чомски конструише лажне моделе кад тврди да постоје „вредне“ и „мање вредне“, да се не каже, безвредне жртве.

Али, није тренутак. Криза је. Кина јача, Пакистан се љуља, Руси дижу главу, Бразил се отео, Чавез сеири… Не журимо, с тим женевским документима. Нека за тако шта одговарају Радован Караџић и Војислав Шешељ, да се правда не демобилише, а зна се да западни момци нису злонамерни, они све раде у име демократије и за доборбит грађана у тим дивљим земљама који ће подржати западне вредности. А што ће неки настрадати… Па, нема успеха без жртве. Они који то сад плаћају нафтом, схватиће једног дана. Засад, не вреди им ни објашњавати.

Или, узмимо та начела о „фискалној дисциплини“. Каква опасан спој речи. Значи, има неких који троше више пара него што могу да зараде па скупе од пореских обвезника у буџет. Е, то мора да су Африканци, Азијати, Севернокорејанци, они потомци Маја, а и Балканци… Ето. Нема потребе да се виче на сав глас, међутим, готово све земље еврозоне такође упадају у такве неподопштине. Тако су настали „грчки случај“, „ирски случај“, чекају се португалски, шпански, итд случајеви. То је што се тиче „старе Европе“, а кога више уопште брига шта ће бити са оним северним земљицама које је било битно отети из загрљаја руског медведа – Литванијом, Летонијом, Естонијом. Појавиће се у завршним извештајима као ставке којима се нико неће ни дичити ни бринути о њима. До бољих времена.

Или, замислите господина Бароза, како размишља шта рећи Хрватима који“ куцају на врата“  Уније о монетраној контроли кад мађарски премијер Виктор Орбан мења закон да би у Савет централне банке могао већ у марту да убаци четворо својих људи. Звижди се њему на поруке из Брисела, он мора да „повећа плате“, олакша живот пензионерима, попусти мало ту, мало тамо… Шта ће бити са форинтом, као питају се европски експерти. Важнији су људи од форинте и „финансијске дисциплине“ рећи ће Орбан, кога подржава две трећине Мађара. И ништа.

Или, кад се сад појави Герт Вилдерс читава Европа поздрави човека естаблшмента, јер без њега не би десница могла да овлада Холандијом. А до јуче су га слали на суд због „говора мржње“, нетрпељивости према потомцима мултикултуралне демократуре. Онда су се тог његовог „демократског оруђа“ дочепали Меркел, Камерoн и Саркози. И ено га, добри мултикултурализам почива у свежој хумци на великом гробљу европских заблуда и жртава лицемерне демагогије. Османлија Ердоган им се смеје у лице због толике „демократске принципијелности“. Није им драго, али шта да му кажу они који се нису могли сложити да је у основи европске цивлизације хришћанство.

Европа зато данас пред неким проблемима изгледа као овца изгубљена у некултивисаном забрану. Тако су је „арапске револуције“ ухватиле у полусну. Не само да Унија не може да размишља шта ће то за њу значити, него се не могу сложити ни око неких неизбежно логичних интервентних мера. Британци и Французи шаљу специјалне јединице на тајне задатке у пустињу да извлаче њихове грађане, Грци се удружују с Русима и Кинезима, Италијани цвиле пред таласом имиграната… Чак су се Уједињене нације показале као организација вишег нивоа од Уније која у будућем свету треба да надвлачи коноп с Бразилом, Индијом, Кином.

Силвио Белрускони је недавно на свој начин парафразирао чувену мисао старог Лава Толстоја са почетка „Ане Карењине“ да  „све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин“.  Италијански премијер је између два скандала, које он производи као кругове од дуванског дима, подсетио да Унија постоји кад је свима добро, а кад неко западне у проблеме у Унији важи правило да се свако брине о себи. Мускетраско „сви за једног, један за све“ звучи као луди крик који се отима из сна пред зору. Можда су неке фузије привремено функционисале тако, али није познато да је то доносило успон, просперитет, трајање.

Али да не причамо о ономе о чему нико нема појма. Биће што ће бити.

П.С.

А где смо ми ту?

Стојимо на рубу, повезаних очију и пуни наде да то што јесте не може бити. Ми чврсто верујемо да ће Унија која тешко може да помогне себи сигурно спасити нас. Нашим главарима је та алтернатива „која нема алтернативу“ важнија од тога да се нахране гладни, да се упосле беспослени, да се отворе Народни музеј или Народна библиотека. Једино од те алтернативе су им важнији профити наших Европејаца. Али то није тема.

Ми смо ту да Европу волимо увек више него што она може да нас презире. Немaчки генерал, фелдмаршал  Аугуст фон Макензен је својим војницима пред полазак на српски фронт рекао: „Ви полазите на српски фронт и Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе.” Замислите шта CEO (Chief executive officer) неке  немачке банке данас може рећи својим „војницима“ који крећу да на јуриш „освоје“ небрањено финансијско тржиште једне распаднуте земље на прузи Берлин-Багдад. „Узмите тим слепцима све и што пре! Дајте неки еврић ‘сарадницима’ на терену. Лакше ће ићи. Штедите снагу за Русе и Турке.“

А не смемо ни помислити шта би се десило кад би Ангели Меркел, пред посету највише српске делегације, у брифинг-фасциклу из државног архива залутала фотокопија  дневне заповестинемачког цара Вилхелма, својим војницима пред полазак на Србију: ”Јунаци! Шаљем вас у рат против једног малог, али веома храброг народа. То су Срби, који су за време три недавна и врло тешка окршаја са Турском, Бугарском и Аустро-Угарском пружили свету доказа о најубедљивијим врлинама и сјајним војничким способностима, и који су, на својим заставама, упрсканим крвљу, уписали током четири године само ненадмашне и славне победе.” Ангела би се загрцнула од смеха. Какве то може имати везе с овом групом скаута обучених као да се спремају на модну ревију. Наша делегација би, одмах и најодлучније, предузела све да докаже како је тај папир фалсификат најгоре врсте, продукт неких мрачних сила које никад не мирују у ометању оних који су евро-вредностима безусловно одани. Истини за вољу, за једну земљу која главом без обзира жури у Европску унију и не може бити горе клевете. Боже, ако те има, сажежи у пламену те грозне трагове примитивне прошлости овог народа. /Боже правде, ти што спасе/од пропасти досад нас,/чуј и одсад наше гласе/и од сад нам буди спас…/

(Фонд Слободан Јовановић)