Синиша Ковачевић: Николић се понаша као енглеска краљица, Коштуница није имао среће ни као председник ни као премијер

Нисмо сигурни да ли живимо у председничком систему. Председник мора да се меша у свој посао. Треба смањити број посланика, а морамо да имамо и бољи контакт с дијаспором. Коштуница је честит и уман човек, који није имао среће ни као председник државе, а ни као премијер. Срећа се понекад и заслужује.

Таса је моје велико разочарање. Дочекао сам његово именовање на место министра културе с великим одобравањем и убеђењем да је он прави човек за тај посао. Тасовац је отхрањен на уметничком хлебу, признати је пијаниста и сјајан менаџер као директор Филхармоније, а као опозиционар у парламенту увек сам га подржавао, започео је интервју за Курир познати драмски писац и редитељ Синиша Ковачевић.

Кажете да сте разочарани. Који су конкретни разлози за разочарање?

- Чини ми се да је уметник појео министра, да се не меша у свој посао или да му можда не дозвољавају. Кад упоредите његову жестину као твитераша и млакост и дистанцираност као министра, не можете да верујете да је то иста особа.

У вашим драмским делима често преовладава песимизам. Да ли сте у животу ипак оптимистични?

- Имам неку врсту оптимизма, али и утемељене стрепње. Не бих себе назвао песимистом. Оптимизам вас прави будалом, а песимизам кукавицом. Морате наћи меру кад градите властити поглед на свет - мој ауторски јесте мрачан у однос на индивидуални.

Да ли се ваш став о ЕУ променио? И даље сте евроскептик?

- Јесам.

Али сад следи логично питање - шта је онда Србији алтернатива уласку у ЕУ?

- Увек постоји алтернатива. Покушаћу да вам на питање одговорим питањем: Шта фали Норвешкој или Исланду што нису у ЕУ? Алтернатива ЕУ је Србија и српско небо над Србијом. Златокосо теме српског детета. Морате правити одређене разлике. Бити против ЕУ као једног мегаломанског апарата, бирократизованог и отуђеног, с великом германском доминацијом и бити против Европе. Нико нормалан није против Европе и солидног културног и филозофског концепта. Нико није против радних навика, односа према мањинама, Манчестер јунајтеда, Сида Вишиза (гитариста), Золе и Бекета, али треба бити против уласка у мегаломански апарат. Противник сам уласка Србије у то коло, јер нити знамо да играмо, нити треба. Тамо нећемо бити вољени ни поштовани.

Ваш став о ЕУ није се променио. С друге стране, неколико опозиционих лидера као што су Ненад Чанак и Чедомир Јовановић, али и Борис Тадић, у последње време се све више приближавају ставовима премијера Александра Вучића, кога су до пре можда годину или две оштро критиковали. Да ли је то додворавање за фотеље или стварна промена става?

- Могуће да се и Вучић приближава њима. Свако има права да се промени. И комарац има право да постане вегетаријанац, то је потпуно легитиман политички процес. Запажање је на месту, а кад подвучете црту, резултанта је иста еврофилија без остатка и либерални економски концепт. Разлике су само у нијансама.

Чини ли вам се да Србија има све више послушника и да губимо праву интелектуалну елиту?

- На то питање могу да одговорим на овај начин: Србија губи годишње 30.000 људи. Столари који праве мртвачке сандуке одлично зарађују, а они који раде колевке за бебе лоше. Исто толико младих људи напусти земљу. Губитак 60.000 душа не би поднела ни много већа нација. Једна Јагодина се испразни за 365 дана, а за четири године и Нови Сад... Питам се има ли томе краја. Србија се деелитизовала, оно што је најбоље отишло је из земље и са својим родитељима комуницира преко Скајпа, а њихова деца неће разумевати и говорити језик њихових дедова и баба.

У кога сте се у животу као уметник највише разочарали - у себи или у друге?

- Веома тешко питање сте ми поставили. Трудите се да се не разочарате у себе. Нема човека који није разочаран неким својим поступком. Живимо у времену у којем су људи разочарани због губитка посла, економских проблема... Мене је Бог поштедео великих разочарања. Не можете бити срећни и певати на гробљу. Кад се несрећа колективизује, она је збир колективних несрећа, а онда чак и немате права на вашу личну срећу. Трудите се да заборавите разочарања и да из њих извучете поуку.

Да ли је ваше највеће политичко разочарање Војислав Коштуница?

- То су лањски снегови. Не спадам у категорију људи који игноришу прошлост јер само она постоји. Садашњости нема, а будућност је неизвесна. Дакле, само гледајући у прошлост ви сагледавате и властиту будућност. Немојте да тражите да коментаришем човека који се повукао из политике. Коштуници сам рекао то што сам имао док смо били у једној врсти пристојне грађанске страначке комуникације. Мислим да је он честит и уман човек, који није имао среће ни као председник државе, а ни као премијер. Срећа се понекад и заслужује.

Представља ли за вас изненађење то што ваша бивша странка ДСС није прешла цензус на прошлим изборима?

- Не. Пред неколико стотина сведока рекао сам да ће се, уколико се начин презентације идеја ДСС не промени, отићи испод цензуса, што се и догодило.

Одласком из ДСС ипак нисте одустали од политике. Основали сте нову странку - Српски отаџбински фронт. Шта нудите?

- Нудимо нешто сасвим друго, а опет и нешто старо. Бечки валцер и љубав према отаџбини никад не излазе из моде. Српски отаџбински фронт нека своја темељна начела гради на 18 принципа. Први је повратак суверенитета који смо као земља изгубили над целом територијом. Нећете веровати да нисмо суверена земља ни при креирању наставних садржаја у школама. У програмима нема места за једног Ђуру Јакшића, Јована Дучића и Његоша. Свакако не ЕУ, али на европским тековинама. Поново ћемо увести служење војног рока за људе који то желе и борити се за демографску обнову земље. Свака нација има начина да се замлади док има довољно биолошког потенцијала. Кад пређемо ту чаробну границу, кад не буде младих да направе пород, знаћемо да смо изгубили битку.

Шта ће, једноставно речено, бити ваш политички циљ?

- Промену Устава. Преамбула старог Устава обавезује нас да је Косово неотуђиви део Србије и да те нелогичности морамо изменити у највишем правом акту.

Нисмо сигурни да ли живимо у председничком систему. Председник мора да се меша у свој посао и да побегне из улоге енглеске краљице. Треба смањити број посланика, а морамо да имамо и бољи контакт с дијаспором јер је већа него матица. Под хитно треба урадити реформу школства. Курир се бавио афером „индекс“ у Крагујевцу, која је бачена под тепих. Постоје млади људи који уче с преданошћу и њихова диплома је обезвређена чињеницом да је неко могао да је купи за тепсију рибе. Треба направити ревизију диплома стечених у последњих 15 година, да се види ко ју је добио с разлогом, а ко се послужио плагијатом.

Да пређемо на ваш уметнички рад. Припремате нову представу „Хотел Европа“, која ће бити изведена 30. јануара у Београдском драмском позоришту. Овај текст написали сте пре 35 година. Најављена је као комедија, али у њој нема хумора на прву лопту.

- Није то комедија, добро сте приметили. Текст је написан пре 35 година, кад можда ви нисте ни били у плану да се родите. Чекао сам толико дуго да је изведемо јер је по структури много испред свог времена. Дозволите да не будем скроман и да кажем да добар комад нема рок трајања као сардина. На сцени ћемо заједно видети неке глумце који су одавно отишли у пензију, али играју с већим жаром и страшћу него неки нови клинци.

Радња представе догађа се у једном немачком пансиону у којем нема ниједног Србина, сви актери су странци.

- Није важна националност. Нема ни Руси ни Американаца. Представа се бави људским судбинама и феноменом усамљености. Мени је у том тренутку било занимљиво да истражујем какав поглед на свет имају средњоевропски народи.

Глумачка постава је врло занимљива, играју глумци који су се одавно повукли са сцене. Зашто сте се уопште одлучили на такав потез?

- У позоришту постоји идеална и оптимална подела. Није увек могуће да имате на располагању глумце које желите. Установите да један с вама не говори, други снима филм, а трећи је болестан. Одлучили смо се да позовемо пензионере Београдског драмског позоришта да играју људе у врло позним годинама.

У Србији се чекало у реду за хлеб, млеко, телевизоре, гардеробу, карте за концерте и фудбалске утакмице. Међутим, први пут се прошле недеље испред Југословенског драмског позоришта стајало у реду за јефтине позоришне карте. Значи ли то да Срби ипак нису одустали од културе?

- Акција с једне стране доказује потребу Београђана за уметношћу. Да су нам плате 3.000 евра, позоришта би била пуна. Спуштање цене је с једне стране позитиван потез, али с друге дампинг према другим позориштима. Због цене од 100 динара многи други су остали без стотина резервисаних улазница, што није добро из еснафске и синдикалне солидарности. Кад продајете јабуке на пијаци, морате да држите цену као ваш леви и десни комшија. Питам се ко би дошао у месару која је спустила цену јагњетине на 50 динара да је опет купи по некој реалној.

О „Горким плодовима“

НЕМА РЕПРИЗА ЗБОГ СПОРА СА РТС

Снимили сте „Горке плодове“, једну од најбољих серија. Причало се о наставку. Шта се догодило?

Све се могло продужити, али нисам чезнуо за новом сезоном. Није то врста материјала која се може вући као погача. Жао ми је што се због мог спора с телевизијом не репризира. Узели су без питања и плаћања. Дуго смо у судском спору. Изгураћу до краја. Није то питање новца већ неовлашћеног коришћења мог уметничког дела.

О великим признањима

НАГРАДЕ НАМ САМО ХРАНЕ СУЈЕТУ

Добили сте три Стеријине награде. Какво признање још прижељкујете за свој рад?

- Нема човека коме награде не пријају. Има нешто што је Черчил добро дефинисао кад је добио ни по чему заслужену Нобелову награду за књижевност за неке своје мемоаре. Он је рекао да награде треба презирати тек кад их добијете. Награде треба да припадну младима јер у узрасту до неких касних тридесетих могу да буду веома стимулативне за уметника и покрећу напред. У Србији само задовоље сујету. Ниједан глумац није добио много више посла после неке велике награде.

О Лаушу

ЖАЛИМ ШТО ЈЕ ОТИШАО СА СЦЕНЕ

Да ли сте се видели са Жарком Лаушевићем кад је био у Београду и има ли наде да се он врати глумачком послу?

Нисам. Одлука о повратку је само његова. Жарко има право да води свој живот онако како мисли да је најбоље. Лично жалим за једним таквим даром. Несрећа која се догодила обележила је не само његов живот већ је унесрећила две породице, у некој мањој мери и мој живот.

И сад ми се зноје дланови кад причам о њему.

Љубомир Раданов

(Курир)