Sanda Rašković Ivić: Ima i novca i načina da se vrate otete penzije; Pojavljivanje visokih funkcionera SNS u nekoj mesnoj zajednici je znak totalne kontrole Orvelijanuma u kome živimo već deset godina

Bio sam preoštar, ali srpski narod bi se ponosio. Kurti se detonirao. Premijerka povezala naslovnu stranu Danasa i tvit s pozivom na ubistvo Vučića.

Razgovor sa potpredsednicom Narodne stranke i psihijatrom Sandom Rašković Ivić počinjemo pitanjem iz njene struke – kako se posle dana u kome je bombardovan ovakvim govorom oseća čovek koji već ima dovoljno sopstvenih problema?

Ne treba čovek da bude psihijatar, pa da se oseća užasno. Svako ko malo misli. Onaj ko se prepustio tom pranju mozga, opet se oseća loše. Čovek koji se nije prepustio pranju mozga tužan je, ali mu se čini da se gubi nada da će ikad biti bolje. Može i da se naljuti i, verujte, zdravije je naljutiti se.

Nedavno je Vučić u politiku uveo kanibalizam. Da li biste se složili da su time pređene granice i da li postoji tačka kada građani prestaju da veruju svemu što čuju u medijima pod kontrolom vlasti?

Mislim da je priča sa kanibalizmom bila kontraproduktivna iako je Aleksandar Vučić mislio da će time pridobiti ljude, da će ih zaplašiti, da će izdići sebe i pokazati kakva je on snažna ličnost koja se podigla protiv ljudi koji su toliko izopačeni i da sa njima ratuje. Međutim, kod većine građana to je izazvalo odvratnost. Jer ti ljudi koji su bili odvratni i koji su, zaista, mleli ljude, imali su saradnike u Vladi Srbije. I tu Vučićevu priču učitavam kao pokušaj da zaplaši ljude, da se okamene i ne pitaju – a gde je bila vlast, gde je bilo Ministarstvo unutrašnjih poslova, nadležne službe koje reaguju na jedan tvit, na post na fejsbuku i za pola sata je neko uhapšen? A ovo je trajalo godinama.

Na tribini u Kragujevcu govorilo se o posledicama koje je pandemija korona virusa ostavila na zdravstveni sistem. Lekari, međutim, sve više upozoravaju na posledice koje će protekla godina ostaviti na mentalno zdravlje građana. Kako se ozbiljno društvo bori sa tim posledicama?

Ova pandemija, kao i ratovi devedesetih, čekaju svoje psihijatre. Nije samo stvar u pandemiji, već u kontekstu u kome su je građani trpeli. U načinu na koji je vlast pokušavala da se izbori sa pandemijom i na pandemiji da ubere političke poene: Vučić se sve vreme prikazuje kao spasilac i da sve od njega zavisi. Ljudi su anksiozni, depresivni, sa potpunim gubitkom poverenja. U takvom društvu ne možete sačuvati normalnost i ne možete živeti u porodičnoj tvrđavi u kojoj će sve biti divno, jer ne možete od kuće da pravite sanatorijum.

Godišnje istraživanje „Zdravstveni izveštaj 2021.“ farmaceustske kompanije Štada pokazalo je da je samo 39 odsto ispitanika iz Srbije tokom pandemije najviše brinulo zbog mogućnosti da se zarazi Kovidom, što se poklapa i sa rezultatima na evropskom nivou, koji su pokazali da je većini Evropljana daleko veću brigu stvarala izolacija i nemogućnost kontakta sa bližnjima.

Zaključavanje starijih ljudi, kojima su bili uskraćeni kontakti sa bližnjima, da bi se samo par dana od prestanka zaključavanja odigrao derbi, pa mitinzi koji su bili predigra izborima, pa izbori… Ljudi su s pravom ljuti, jer im je oduzeto nekoliko meseci života i kontakata. Kovid je ozbiljna stvar i treba se čuvati, ali se još više treba čuvati panike.

I u kakvom društvu se izbori za savete mesnih zajednica sprovode uz prisustvo najviših funkcionera vladajuće stranke, što se prošlog vikenda dogodilo u Novom Sadu, koji čak i ne žive u tom gradu?

Dugo sam u politici, bila sam i ambasadorka u Italiji. Nikada se nije dogodilo da Berluskoni, stranački prvaci dolaze na mesta na kojima se održavaju superlokalni izbori. To samo znači da naprednjaci ništa ne žele da prepuste slučaju. Jer, ako se u nekoj mesnoj zajednici pojavljuju visoki funkcioneri jedne stranke, pa i države, to je znak totalne kontrole. Orvelijanuma u kome živimo već deset godina.

Narodna stranka je nedavno objavila da će, „kada preuzme odgovornost za vođenje države“ vratiti penzije koje im je, kako ste rekli, predsednik Vučić „bez kalauza i čarape na glavi“ oteo sa bankovnih računa. Najčešće pitanje koje su postavljali čitaoci Glasa Šumadije bilo je – odakle?

Prirodno je da ljudi pitaju odakle. Potrebno je napraviti određene preraspodele. Nije normalno da strani investitori dobijaju toliki novac, nije normalno da se gradi nacionalni stadion koji će da košta 250 miliona evra, kada za cenu nacionalnog stadiona možete 60 posto duga penzionerima da vratite samo od tog jednog besmiselnog projekta kao što je nacionalni stadion.

Kakve su reakcije građana na tu ideju?

Imali smo štandove, ljudima se ideja dopada, ali ne veruju da je to moguće. Ne veruju da će Vučić to da pusti i kao da ne veruju da će Vučić ikada da siđe sa vlasti. Kažemo im da se mislilo da će i Milošević da vlada 50 godina, da se sve menja i uverena sam da mnogo i od građana zavisi. Da se na izborima naoružaju olovkama, da ignorišu pritiske, jer slobodni izbori su osnovno civilizacijsko pravo.

Možda malo zavisi i od opozicije. Mislite li da je građanima jasno kada kažete da je bojkot opozicija „prava opozicija“?

Mediji sa nacionalnom frekvencijom, putem kojih se većina, naročito starijih građana, informišu, za opoziciju su zatvoreni. A čak i ako se dogodi da neko iz opozicije učestvuje u nekoj emisiji, izložen je „toplom zecu“. Bojkot izbora je, pokazalo se, bio dobar zato što su stvari ogoljene. I Srbija i svet znaju da opozicije u parlamentu nema, da su slobode ugušene i zahvaljujući tome imamo i neke pregovore. Kako će oni završiti – ne znam. Mislim da će Vučić morati malo da normalizuje medijsku scenu. A kada normalizujete medijsku scenu, donekle se normalizuje i život, jer su vesti drugačije od ovih koje sada gledamo na nacionalnim dnevnicima. Opozicija mora da se okupi oko nekih tema i koliko god može nastupi zajedno. Majka svake promene jeste promena u medijima, jer kako da doprete do građana ako ne preko medija.

Jedna od tema je i akcija koju vodite za vraćanje, kako kažete, otetih penzija. Ustavni sud je svojevremeno odbio da raspravlja o inicijativi za zaštitu ustavnosti odluke o umanjenju penzija. Na koje pravne propise ćete se pozvati ako budete bili u prilici da odlulčujete o vraćanju penzija?

Penzija je stečeno pravo. I nije smela da bude otimana. Jedino u slučaju rata može da se zavuče ruka u penzioni fond, ali se prvom sledećom prilikom vraća. Ovde je zavučena ruka penzionerima u džep.

Šta je sa kategorijom penzionera koji su taj status dobili u vreme kada već bila na snazi odluka o umanjenju penzija?

Potrebno je prvo vratiti ljudima kojima su penzije otete. Nemamo broj penzionera kojima su umanjene penzije, jer su neki u međuvremeno preminuli, ali imamo cifru od 839 miliona evra. Što je sasvim plativo.

(Narodna stranka,  Glasšumadije.rs)