Самит у Словенији припрема за директне преговоре Београда и Приштине

Самит у Словенији је плод иницијативе премијера Словеније и Хрватске, Борута Пахора и Јадранке Косор, а циљ му је да убрза европске интеграције земаља региона које желе чланску карту Европске уније.

Скуп би, процењује у разговору за програм BBC-ја на српском језику Џон Обренан, предавач на катедри за европску политику Ирског државног универзитета у Менуту у Републици Ирској, могао да послужи и као припрема за изналажење својеврсног трећег пута у односима Београда и Приштине или начина за успостављање директних преговора о Косову као централног питања скупа.

Чак и ако не доведе до некаквог помака напред, што многи и очекују, модел који овакав скуп представља и по којем би се до евентуалног решења дошло међусобним деловањем локалних и регионалних снага могло би да послужи као нацрт будућих преговора, сматра Обренан:

"Србија инсистира на Резолуцији УН 1244 као предуслову. Оно што смо научили из сличних примера јесте да постављање предуслова суштински и стварно кочи било какав напредак. Да ли ће састанак у Словенији бити само испитивање терена или можда арена у којој би могли да се воде озбиљни разговори, остаје да се види. У Северној Ирској смо годинама били сведоци феномена такозваних преговора о преговорима чак и на незваничним форумима којима су присуствовале обе стране. Такви разговори су скоро увек били увод у нешто далеко значајније што би касније уследило."

Такав развој догађаја, процена је саговорника BBC-ја, ваља вероватно очекивати на јунском састанку Европска унија-Западни Балкан у Сарајеву којем ће присуствовати свих 27 држава чланица Уније.

Приштина игра на карту изолације Београда

Влада у Приштини је, процењује у наставку разговора Џон Обренан, увидела да одбијање Београда да се нађе у истој просторији или за истим столом са званичним представницима Косова води, у неку руку, изолацији Србије.

Косовски званичници одлучили су да у међународном окружењу играју на ту карту:

"Борис Тадић и његова влада се, до одређене мере, боре против негативне представе о Србији која је земљи прикачена што током периода Милошевићеве власти што после тога, у време Војислава Коштунице. То није само проблем за Србију већ и за Европску унију у којој је присутно уверење да би изналажење решења за неке од регионалних проблема ишло далеко лакше само да се Србија, као природни регионални лидер, коначно прихвати водеће улоге. Проблем за Београд и повод бројних фрустрација је, ваља рећи, и начин на који, не толико Европска комисија колико поједине чланице Европске уније, виде Србију."

Србији није лако ни због унутрашњих разлога и важности коју за њу има Косово али, наставља Џон Обренан, треба указати и на потезе српске владе:

"Заиста не мислим да су неке од изјава шефа дипломатије Вука Јеремића од велике помоћи. Његова недавна прича о Косову као српском Јерусалиму, изнета у, чини ми се, фебруарском интервјуу за Њујорк тајмс, је скоро налик старој терминологији која нагони на сукоб и екстреме. Ништа од тога није од неке помоћи. Из бројних сличних случајева у свету смо научили колико су, у неслагањима ових размера, важни језик и терминологија којима се прибегава."

Џон Обренан скептичан је и када се реч поведе о наводним плановима Београда да после, по њега повољне пресуде Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности Косова, наступи у Генералној скупштини Уједињених нација. И да ту, ослоњен на две трећине чланица светске организације које нису признале независно Косово, испослује резолуцију којом би се, према писању медија у Србији, одлука власти у Приштини о независности Косова прогласила нелегалном:

"Мислим да се тиме потенцијално компликује и до одређене мере глобализује проблем који би Европска унија радије да се бави на локалном и регионалном нивоу. Када се једном запутите трасом Уједињених нација, неминовно призивате и друге замрзнуте сукобе, попут оних у Абхазији и у Грузији, у Јужној Осетији. Истовремено у игру уводите и друге играче, попут Русије и Кине, али и, на пример, Ирана, Венецуеле и других актера за које је мало вероватно да су заинтересовани за измирење на Балкану."

ЕУ треба да игра посебну улогу

Процес пред Међународним судом правде у Хагу тражио је Београд, а не Приштина, која би, указује саговорник ББЦ-ја, могла да профитира више уколико Београд извуче дебљи крај и буде принуђен да прихвати мишљење Суда које му неће ићи на руку.

Што ће, опет, додатно искомпликовати преговарачку позицију Београда у процесу придруживања Европској унији, која би, сматра Џон Обренан, морала да одигра посебну улогу:

"Унија би морала да се више ангажује и мислим да постоје мере које би могла да предузме како би поспешила интеграцију и Косова и Србије. Неопходна нам је суспензија уобичајеног процеса проширења Европске уније и прибегавање убрзаној процедури, како би обе стране виделе да их чека истинска и одржива будућност у Европској унији. Па чак и да будућност Косова буде налик Северној Ирској у којој се и једна и друга страна слажу да се не слажу око територијалног суверенитета. Ако Србија прихвати да је на Косову, де факто, територијални суверенитет у рукама Приштине, то ће морати да прати и одговор Европске уније. И то, по мени, у виду далеко садржајнијих изгледа за чланство него што је то сада случај."

Сличности са Северном Ирском

Обренан у разговору за BBC истиче да је у овом тренутку тешко замислити да Борис Тадић и Хашим Тачи, упркос обостраном интересу за тако нешто, седе за истим столом, и повлачи, по њему, примењиву паралелу са Северном Ирском:

"Унионисти и републиканци, две најсупротстављеније стране, су годинама категорично одбијали да се чак нађу у истој просторији. И поред тога се знало, или се бар данас зна, да су преговарали - понекад посредством треће стране, некад директно иза кулиса. Претпостављам да на релацији Београд - Приштина тога нема, али да би, како се буде ишло напред, могло да постане део процеса. Нико не гаји илузије да ће састанци, прво у Словенији а потом и у Сарајеву, донети решење. Али би, у периоду у којем би, током две, три или четири године, дошло до постепене изградње међусобног поверења, то могао да буде први корак. Тиме би, премда мукотрпно, на хоризонту можда и могли да се појаве обриси некаквог договора, а две стране да добију нешто од онога што желе."

(BBC)