Ранко Пивљанин: Јадар, или о малом човеку

 Сви смо чули за израз мали човек. Може да значи много тога - од најпростијег физичког описа, преко пежоративне одреднице, па до свеобухватне метафоре за оне људе који су немоћни спрам много чега: спрам државе, бирократије, власти, газде, шефа, кабадахија, накарадних закона, похлепних и осионих џелата, свемогућег капитала и разних других сила. Овде ће бити реч о овој трећој категорији „малог човека“ и његовој судбини коју најчешће, одређују други, ови моћнији и већи, мањи од њега само по људскости.

Мали човек је у већини али му та бројност не даје на снази, он је уситњен до безначајности, они који одлучују о његовој судбини гледају на њега са толике висине да га изједначавају са мравом.

Овим земаљским шаром махом шетају Гогољеви Акакији Акакијевичи Башмачкини, покушавајући да сашију онај шињел који ће их заклонити од суровости света, најчешће узалуд.

Њихова маленкост инспирише тирјанство, они су подразумеване жртве, топовско месо у рату, будућа сиротиња у миру, скупљачи мрвица у просперитету, први на удару кад дођу кризе.

Зашто ово пишем? Јуче сам, репортерским задатком, обишао фамозни Јадар и његова села која су се нашла у епицентру потенцијалног будућег рудника тражене руде јадарит, улазио у домове људи које још нису напустили али тамо живе у привремености , гледао скелете од кућа,ограђене црвено – белом траком, симболом новог власника који столује у Лондону и послује под геслом „производимо кључне материјале за људски напредак“.

Са неких од тих кућа њихови власници су однели кровове и ишчупали прозоре и с њима под мишком отишли да траже нови завичај.

Заувек сам запамтио мушке сузе Боре Старчевића из Слатине које су капале на астал који ће и он за непун месец утоварити на камион и заједно са покућством кренути у подстанаре, док на периферији Лознице на неком плацу, ни приближно лепом као његово двориште, покуша да сагради нову кућу.

Слушао причу домаћина који неће никад омалтерисати нову кућу коју је годинама градио, све ми је рекла домаћица одмахујући рукама док је погнуте главе нестајала међу зградама које више нису њене, гледао једно од последњих листања разбокорене шуме коју ће сасећи тестера прогреса да би постала флотација, надносио се над зеленом долином која ће се звати депонијом, ходао ливадама, воћњацима и засејаним њивама рањеним „копљима“ од 600 метара која су забодена у њих па одозго забетонирана и блиндирана гвозденим плавим кутијама.

Одавно нисам срео нешто слично што би се могло звати страним телом у нечему као те гвоздене четвртке међу зрелом травом и заруделим кукурузима.

Споменици умирућем животу и весници напретка који ће велики зелени предео претворити у сивило зарад нечег што се зове литијум, од чега се праве батерије за телефоне и аутомобиле које ће опет морати да се пуне струјом због које ће, пак, морати на другом месту да се урнише слично парче земље како би из ње извадили угаљ који ће ту струју произвести.

Чудан ланац цивилизацијског напретка, заправо симбол незајажљивог профита на који су се полакомили белосветски багераши и домаћи промотери „златног доба“ који сањају милијарде у чврстим монетама.

 Шта су спрам тога 52 куће са имањима ( за сада) заложене за један од „кључних материјала људског напретка“, шта су 22 села која ће нестати, шта је онај овдашњи мали човек који је ту поникао и хтео да остане, оре, сеје и жање али је добио понуду узми или остави – тачније узми шта ти дајемо или нећеш добити ништа?

Шта је његов бол и чупање завичајних корена, шта је 470 евра по квадрату куће и 160 евра по ару земље ( да овде не улазимо у ширу причу потенцијалне еколошке катастрофе широких размера)?

То толико кошта, а колико вреди?

Две су то категорије, наизглед сличне али , заправо, страшно различите.

Да, ово је огледни пример обесправљеног малог човека коме је неко силан и незаустављив решио да промени и адресу и будућност и судбину и живот.

Нећемо о онима ( а нема их много, иако се жели представити да их је доста) који ће без сентимента распродати утрине које су нерадом и нехатом запустили и рушевне дедовске куће које су им постале само терет па ће их сада заменити за половни „пасат“.

Причам о онима који никада и нипошто не би отишли да нису приморани.

Причам, управо, о малом човеку коме су ишчупали притку за коју се држао, без да су га много или ишта питали и питам за цену суза Боре Старчевића. Ко их је и по којој скали процењивао?

Питам за цену осећаја Зорана Тешића који брусилицом сече котлове на братовој кући да би их пренео у неку нову којој се на неком другом месту копају темељи.

Питам за бол на десетине домаћина који су пролетос тракторима одлазили у своје њиве са сазнањем да им је то можда последње орање.

Питам и за оне мале људе из Института за рударство и металургију у Бору који су се се на свом радном месту отровали олово -оксидом?

Питам за малог човека из смедеревских села којима кровове и стакла прекрива црвена прашина а у плућа одлази чађ из димњака железаре?

Питам за малог човека из околине Обреновца који удишу арсен и хром димњака термоелектрана?

Питам и за оне из Лазаревца и околине у чија плућа иду тзв.суспендоване честице?

Питам за памет, поштење и елементарни осећај одговорности, то јест за одсуство истих, ових који су решили да целу Србију претворе у један велики рудник из којег ће се около делити профит а у његовим лагумима сахранити мали човек који је ову земљу чинио истински великом.

Питам и не очекујем одговор, али се надам да негде у заседи, невидљива попут ових нано честица којима нам обогатисте ваздух, чека одговорност да наплати сву ту муку малог човека.

(Нова.рс)