Ранко Пивљанин: Инфантилно дурење Александра Вучића или зашто Ана не може у Црну Гору?!

 Реторичко питање: да је, којим случајем, Мило Ђукановић позвао Александра Вучића у посету Црној Гори да ли би му Ана Брнабић дозволила да иде? Вероватно би га после усрдне молбе – а уме он да моли, куми и преклиње – и пустила, али он њој не да зелено светло да отпутује тамо на позив актуелног црногорског премијера. Наиме, председница владе већ готово месец дана игнорише позив црногорског колеге да посети ту државу, остављајући испружену руку Здравка Кривокапића да виси у ваздуху.

Делио је ордење, организовао и ишао на пријеме и није се мешао у послове тадашњих председника Владе, прво Дачића и потом Вучића, говорећи им где могу да иду, кога треба да примају и колико ће респиратора да увезу. Тако је и јуче, пословично клизајући изван својих ингеренција и позиције, Вучић рекао како „Брнабић не може у Црну Гору јер тамо нема ко да је дочека на аеродрому.“ У основи његовог каприца стоји непријатна епизода о протеривању амбасадора Србије из Црне Горе Владимира Божовића, али та чињеница, заправо, служи само као згодан изговор, док је ствар са Вучићевим „тврдим срцем“ много дубља и комплекснија.

Пре свега, Александар Вучић је као неко ко лукаво промовише некакву блесаву идеју о себи као председнику свих Срба (и да је тако нешто могуће, он је последњи који би то могао бити), незадовољан избором и саставом најновије владе у којој се нису нашли његови кандидати за црногорске Додике, пре свега Андрија Мандић и Милан Кнежевић, које би да привија на своје свесрпске државничке груди и преко којих би да води своју политику у Црној Гори.

Кабинет премијера Кривокапића, направљен са идејом да економски опорави земљу, очисти је од корупције, институционално уреди и рационализује лудило фантазмагоричне и штеточинске политике ( била она ултрацрногорска или пансрпска) није по Вучићевој мери. Као што по његовој мери није ништа што мирише на ред, процедуру и законске оквире, нарочито оно што не може лично да контролише, а Кривокапићева влада је све то заједно. Податак да у њој седе готово све сами Срби, Вучићу није довољан, јер у његовом поимању ствари само послушни Срби су добри Срби.

На ове остале се гледа подозриво, они су проблематични и сумњиви, без осећаја за његову визију свесрпске идеје, на крају, затреба ли таква квалификација његовој пропаганди, страни плаћеници и пар екселанс издајници. Испада да је Вучић лакше налазио заједнички језик са „сепаратистом“ и „промотером дукљанске политичке филозофије“ Милом Ђукановићем него са рационалним и политички неисквареним Здравком Кривокапићем. Питање од милион (или од неколико стотина милиона) долара зашто је то тако?

Вучићева реакција на чист, пријатељски и братски позив Здравка Кривокапића који би да односе две братске државе повезане свим могућим везама (од историјских, преко националних па до фамилијарних) врати на колосек искреног уважавања, сарадње и заједничке будућности, јесте инфантилни гест незрелог политичара који сопствену суревњивост и пизму ставља испред националних и државних интереса и Србије и Црне Горе.

Од његовог дурења ни њему самом нема користи, али зато има штете за државе које су вековима упућене једна на другу и, пре свега, за конкретне људе са две стране границе који чезну да Србија и Црна Гора поново буду оно што су одвајкада биле; по свему две најближе европске државе. А он њихове односе држи „на леру“ и додатно их квари, упркос најбоље воље црногорске стране да се они релаксирају на обострану ползу и задовољство.

А кад смо већ код „дипломатског конфликта“ који је Вучићу послужио као изговор да Ани Брнабић „не потпише“ службени пут у Црну Гору, пре него што се наљутио због протеривања српског амбасадора из Црне Горе, требало је прво да погледа кога је то уопште тамо био послао да представља Србију! Зар човек „живописне“ биографије какву има Његова Екселенција Владимир Божовић, такође није нека врста провокације? Црна Гора више није талац свог осионог владара који се тамо, увелико притиснутог репа, још копрца и труди да поквари што још покварити може. Србија јесте и зато овде у власти нема ко да разуме искрену поруку професора Кривокапића да је у Црну Гору „добродошла и Ана и свако из Србије, јер ми нећемо одустати од покушаја да нормализујемо односе две државе“ и да би одустати од тога значило и одустање од „рођака, браће, пријатеља, историје и традиције“. А можда Вучић заиста мисли да су нам, примера ради, Мађарска, Кина или Немачка ближе од Црне Горе. Он може тако да мисли, али деведесет девет одсто грађана Србије и Црне Горе мисли супротно и било би пожељно да, у складу са позицијом на којој се налази, и он уважи ту чињеницу.

(НоваС)