недеља, 26. мај 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Ранко Кривокапић: Смена Угричића је наставак обрачуна са Ђинђићем
Хроника

Ранко Кривокапић: Смена Угричића је наставак обрачуна са Ђинђићем

PDF Штампа Ел. пошта
недеља, 05. фебруар 2012.

 Након тешких речи изговорених последњих дана у Београду због ауторског текста „Шминкање политичког монструма” Андреја Николаидиса, саветника председника парламента Црне Горе Ранка Кривокапића, као и веома оштре протесне ноте, коју је поводом тог чланка упутило Министарство спољних послова Србије, за многе је била потпуно изненађење вест да ће Подгорица без ограде подржати кандидатуру Вука Јеремића за место председавајућег Генералне скупштине УН.

– Константа спољне политике Црне Горе је успостављање најбољих могућих односа са својим суседима, па у том духу и тумачим најаву Министарства спољних послова о подршци кандидатури министра Јеремића. По хришћанском начелу: ко тебе каменом, ти њега хлебом – објашњава у ексклузивном интервјуу „Дневнику” председник црногорског парламента и лидер тамошњег СДП-а Ранко Кривокапић.

Ипак, „случај Николаидис” спустио је односе две државе на никад нижи ниво од црногорског признања косовске независности?

– Ово је тек једна од три протестне ноте у само годину дана између Црне Горе и Републике Србије. И то јасно показује континуитет наших односа као независних држава. У два наврата се Црна Гора морала бранити на овај начин: од Стратегије Владе Србије о инструментализовању Срба у региону, а потом и од мешања Републике Србије у спор једне епархије Српске православне цркве против државе Црне Горе.

Иначе, тај „случај Николаидис” је само пример како се по методу кардинала Ришељеа „дајте ми било коју реченицу из било које књиге и послаћу аутора на вешала“, води обрачун са слободом стваралаштва и мисли. Андреј Николаидис рођен је у Сарајеву и ратни је избеглица, антиратни писац, лауреат Европске награде за књижевност коју му је доделила Европска комисија у новембру 2011. Добитник је прегршт регионалних награда. И тај и такав аутор, по Ришељеовском методу, постаје “терористичка претња” за једну државу и један ентитет, чији се комплетан државни врх из деведесетих налази у Хагу, оптужен за најтеже злочине на европском тлу у последњих пола века.

Да парафразирам песника Хајнриха Хајнеа о паљевини књига - тамо где сад протерују писце, ускоро ће протеривати многе друге. И зато ми је тешко због судбине која је задесила господина Сретена Угричића. Но, то је још један од обрачуна са покојним Зораном Ђинђићем.

Да ли се Ви слажете са оценом Вашег саветника да би „употреба динамита и пушака сакривених у дворани у којој су главари, духовници и уметници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС” представљала „цивилизацијски искорак” и „поетску правду”?

– Андреј Николаидис је првенствено један од најбољих књижевника млађе генерације, па тек онда мој саветник. Замислите кад би по истом моделу теретили председника Милошевићеве СРЈ – аутора “Времена зла” – да је дела писао у председничком својству. Или Иву Андрића третирали као писца под теретом амбасадорске функције у Трећем Рајху . Дакле, Николаидис овај текст није ни писао ни потписао у својству саветника.

И друго, када сагледате текст у целини, видите да је у питању метафора на тему класне свести и не могу да верујем да су је моји пријатељи у Републици Српској схватили као претњу.

А да ли се слажете са Николаидисовом оценом, изнетом у истом тексту, да „када би Подгорица смањила пљачку и похапсила тајкунску ђубрад, притисак Београда тиме не би постао слабији, али би свакако био мање ефикасан”?

– Црна Гора, као уосталом и остале државе региона, има проблема са посттранзиционим феноменима. Када се ради о тајкунима и последицама периода транзиције, мислим да нема готово никакве разлике између Црне Горе и Србије. Сви се сусрећемо са истим проблемима, којих сигурно у већој земљи има више, али се у мањој више виде. И мислим да сви треба да се бавимо својим кућом, да сарађујемо у делу где је потребна заједничка акција надлежних органа, али и да не завирујемо у туђе двориште, поготово кад и у сопственом имамо и превише тога за очистити.

Шта је, по Вама, заправо кључни проблем на релацији Београд – Подгорица? Својевремено сте говорили да је у питању „музичка партитура која се, у истом тоналитету, али са различитим ритмом и паузама, свира још од 19. века”?

– Та метафора најјезгровитије описује наше односе на равни историјских искустава. Исти су иструменти на којим се свира и поред промене музичара, попут злоупотребе СПЦ у политичко деструктивне циљеве и идеологије великодржавља од дела интелектуалне елите из Српске академије наука и уметности, па до субверзивног деловања безбедносних служби. Диригент је ту вођен од главних музичара, а не обратно. Добро је то описао чак и некадашњи председник Црне Горе, а касније Милошевићев премијер Момир Булатовић, који је рекао: „Ако је мера добре власти у Црној Гори послушност према Београду, онда Црној Гори не требају ни власт ни Држава“. Очит пример је то да се званичном Стратегијом Владе Србије из фебруара прошле године тежило прекрајању уставног устројства Црне Горе као грађанске државе. Подсећам на сличне документе те врсте као што је Начертаније Илије Гарашанина из 19. века и Меморандум САНУ из 1986. Оно што посебно забрињава је да је, за разлику од та два документа, овај последњи имао печат Владе Србије, чиме је први пут то постала и званична политика државе Србије.

Колико односе две државе додатно може закомликовати евентуална пресуда Европског суда за људска права у Стразбуру, каква год била, по тужби Епархије будимљанско-никшићке против Црне Горе за повраћај имовине?

– Својим конкретним деловањем ова црква тј. њен клер у Црној Гори угрожава фундаменталне вредносне темеље на којима је саздана грађанска Црна Гора. Њен однос према држави, црногорској нацији, култури, припадницима других вера и нација, догађајима из блиске прошлости, нашим интеграционом процесима, јесте такав да представља потпуно супротстављање кључним, цивилизацијским правцима развоја данашње Црне Горе.

У Стратегији Владе Србије, коју сам малопре поменуо, СПЦ фигурира као инструмент државне политике Србије према државама из окружења. Мислим да је тиме све речено о мисији коју ова црква има у Црној Гори. А тужба о којој је реч је само мали сегмент у укупном мозаику опонирања СПЦ држави Црној Гори. Сва имовина којом данас располаже СПЦ у Црној Гори је државна имовина, која је окупацијом и насилном анексијом Црне Горе из 1918. одузета Краљевини Црној Гори. Одлука Србије да буде део овог спора на страни СПЦ није добра порука и не доприноси даљем јачању наших међудржавних односа.

Да ли стоји оцена, изречена у срцу Подгорице, да сте заправо Ви предводник струје „екстремних црногорских националиста”?

– Терате ме да сувим чињеницама отпочнем одговор на ову бесмислицу. Могло би бити да сам за уздизање европске Србије до 2000. године учинио више него садашњи врх Републике Србије. Само неколико примера:

На пролеће 1996. смо професор Новак Килибарда и ја окупили у Грађанском савезу српску опозицију да је уједињујемо. Од Зорана Ђинђића, Вука Драшковића, Војислава Коштунице… до Жарка Кораћа и Весне Пешић. Но, то је и дан када је у „Српској речи” изашао текст о оцу Војислава Коштунице, који је због тога напустио састанак. На молбу Зорана Ђинђића, током протеста сам обилазио међународне чиниоце да бих их са ауторитетом антиратног политичара, са људима из СДП-а, убеђивали да одустану од подршке „гаранту мира“ у пост-дејтонској Србији – Милошевићу. Клучне земље су, наиме, имале усаглашен став: “опозиција је више националистичка од Милошевића“. А наша порука је била искрена: ”Тачна је констатација о њиховом национализму, али они нису ратна машинерија и донеће демократизацију Србије”. Нека погледају ко се из Црне Горе међу првима обратио демонстрантима са прозора Демократске странке. Сличних примера има и превише за један интервју.

У сваком случају, оптужбе које сте навели део су исте старе технологије етикетирања и ућуткивања људи који никада нису били политички део оног што Хаг квалификује као “заједнички злочиначки подухват“. Једино СДП у садашњем саставу Скупштине Црне Горе, осим мањинских партија, није био део великосрпског пројекта током ратних година. Тај нам се грех очигледно не да опростити, па је сваки Црногорац по дефиницији негација великосрпства а они великосрпство изједначавају са српством. Када се употреби таква етикета за некога ко је лидер једине аутентичне европске, грађанске и антиратне странке у Црној Гори, онда је то врхунац бешчашћа.

Ипак, много је оних који тврде да се власти у Београду и Подгорици „савршено допуњавају”, односно да једни друге одлично користе као мамац за скретање пажње када код куће не иде баш најбоље?

– Сличне оцене се могу чути и у једном делу црногорске јавности. Не спорим да неко заиста има потребу да и у Србији и у Црној Гори манипулише озбиљним питањима односа две земље. Но, чињеница што неко манипулише тим питањима не значи да ти проблеми не постоје и да их није потребно решавати , тј. да треба забијати главу у песак. У Црној Гори нараста свест о историјском континуитету проблема.

Али како тумачите чињеницу да сви сусрети државних званичника Србије и Црне Горе одишу пријатељством, љубављу, разумевањем... да би колико сутра опет биле размењене оптужбе за хегемонизам, подршку криминалу...

– Увек у разговорима са својим српским колегама искрено саопштавам своје виђење односа две земље, са свим проблемима који те односе оптерећују. Убеђен сам да је такав искрен однос највећи доказ добрих намера, пријатељства и разумевања. Отвореним изношењем ставова стварамо климу поверења каква треба да постоји између званичника наше две блиске државе. То је предуслов да бисмо, у духу политике добросуседства и регионалне сарадње, решавали проблеме тамо где они постоје. Остало може личити на лицемерство, или из сервилности, или из немоћне агресивности.

Недавно је у Подгорици боравио и Томислав Николић и лепо се издиванио са Милом Ђукановићем. Да ли остајете при оцени да „већина српских лидера гради добре односе са Црном Гором док не ојачају на унутрашњем плану; чим се тај статус промени, расте и потреба да се према Црној Гори манифестује та снага на погрешан начин”?

– Како се једини нисам срео са господином Николићем, приликом његовог боравка у Подгорици, не бих желео да коментаришем конкретан случај. Мој став, који сте цитирали у питању, је само закључак који се просто намеће, ако нисте заборавили што се све дешавало на овим просторима у последњих двадесет година. Многи опозициони политичари су у Црној Гори тражили подршку, а у време Милошевића и заштиту, да би касније, са позиције власти, потпуно мењали реторику, па и покретали конкретне активности према Црној Гори, које се никако не би могле окарактерисати као пријатељске.

Разговарао: Мирослав Стајић

(Дневник)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер