Predrag Simić: Za politiku neutralnosti potreban je novi Tito

Očito da je predizborna kampanja u Srbiji već počela i svaka stranka nastoji da se njen glas čuje, oslanjajući se ili suprotstavljajući se stavovima pojedinih ambasadora. Kod nas je već duže vreme praksa da poneki ambasadori umeju da budu vrlo glasni, pa i preglasni, i to ne samo nemački Volfram Mas i ruski Aleksandar Konuzin – još uvek se dobro sećamo bivšeg američkog ambasadora Majkla Polta, koji je čak i posete obdaništima u Beogradu koristio da izjavi kako je Kosovo nezavisno i ne pripada Srbiji.

– Mislim da to nije samo stvar arogancije velikih sila u malim državama, jer iz mog ambasadorskog iskustva u Francuskoj znam da je to i tamo bio čest slučaj. Čak sam i ja kao ambasador znao da budem veoma glasan u tamošnjim medijima, pošto je Francuska priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Drugim rečima, ovim vatrenim ambasadorskim izjavama i stranačkom svrstavanju ne bih pridavao veliku pažnju, jer mislim da je to deo predizbornog političkog folklora – ocenjuje u intervju za „Dnevnik“ profesor FPN i vrstan stručnjak za međunarodne odnose dr Predrag Simić.

Kako gledate na te blokovske podele političkih stranaka u zavisnosti s koje strane sveta dolazi ambasador koji „grmi“? Kakva je to zapravo igra?

– Upravo onakva kakvu i vaše pitanje sugerira. Neke političke partije u Srbiji vide uporište u Rusiji, druge na Zapadu, i to nije ništa novo. I ova polarizacija u kojoj danas ćute o Masu oni koji su prošlog leta napadali Konuzina, i obrnuto, odražava tu podelu koja je stara na domaćoj sceni. Na kraju, oni koji danas napadaju Masa, a koji jeste upotrebio nešto jaču reč u sporu da li je Srbija u trgovini sa EU dobila ili izgubila, zapravo odražava i polarizaciju na one koji misle da Evropa jeste alternativa za Srbiju i one koji smatraju da nije. I ovo je bila vrlo zgodna prilika da bi se naglasile te razlike i pozicije.

Sve to što pričate liči na onu dečiju o kaubojima i indijancima, s tim što, kako jednom rekoste, imamo proameričke i proruske igrače?

– Imamo i one između. Najinteresantnije za mene su poslednje izjave predsednika SPS Ivice Dačića, koji je dosta glasno govorio o nekim temama o kojima inače političari Srbije najrađe ćute, a to su odnosi sa SAD i sa Rusijom. Te njegove izjave mislim da dosta dobro odslikavaju predizbornu političku scenu u zemlji. Nažalost, slika koju dobijamo ne izgleda mnogo dobro, jer se Zapad izgleda baš mnogo ne brine da li će u Srbiji pobediti kauboji ili indijanci. Prosto, kao da znaju da bilo ko da trijumfuje, Zapad će ostati tu gde jeste, što mislim da nije sasvim tačno. Smatram, naime, da u slučaju da kandidatura za članstvo u EU izostane, što je sada već izvesno, Srbija dolazi u jednu vrlo, vrlo sumnjivu situaciju. Sumnjivu u smislu da bi ličila na onu u kojoj smo bili krajem 80-tih i tokom 90-tih godina prošlog veka.

Da li to znači da smo u situaciji da tzv. spoljni faktor hoće nešto da iz toga izvuče, a Srbiju istovremeno ostavlja kratkih rukava i polarizujuje je?

– Da budem direktan i kažem ono što dosad nisam izgovorio. Naime, jedna od standardnih političkih igri Srbije je bila da svaka vlast, kada je pritisne neko s Zapada, obično voli da u rukavu ima i nekakvu ekstremnu, nacionalističku ili slično pozicioniranu radikalnu opoziciju i onda kaže: Vidite, ako nas oterate s vlasti, doći će vam mnogo gori. To je radio Milošević, ali i svi mi posle 5. oktobra. I ja sam to radio kao savetnik Vojislava Koštunice, a i mnogi drugi i pre i posle. Ali mislim da je Zapad prvi put na ovim izborima, koji nam dolaze, uspeo da obezbedi da su obe dominantne političke opcije proevropske, i DS i SNS. Na neki način, to je i poruka koju slušamo od diplomata, ne samo u incidentnim situacijama, već i redovnim kontaktima, večerama, prijemima... Birajte koga god hoćete, jer koga god da izaberete, znamo da će biti prozapadni. Prvi put je možda, što nije dobro, naša vlast došla u situaciju da ne može da zapreti nikakvom lošijom opcijom po Zapad, jer prosto u ovom trenutku to da li će na čelu Srbije biti DS ili SNS, tamo nikog ne interesuje. I tu je možda malo neiskustvo naše aktuelne diplomatije Srbiju ostavilo bez te vrste aduta, ako su oni ikada bili nešto realno, ubedljivo.

Da li je zbog toga iščeprkan taj adut za Amerikance, „a šta ako budu ruske baze“?

– Mislim da je to već malo naivno. Taj argument „ako nas vi nećete, odnosno pritiskate, mi odosmo sa Rusima“, nebrojeno sam puta čuo 90-tih iz usta SPS-a i njenog tadašnjeg predsednika, naročito u Dejtonu, pa Rambujeu, i nikada nije imao efekta. Zapravo, nije stvar u tome, kao što se objašnjavalo tokom Molitvenog doručka u Vašingtonu, da je američka politika prema Srbiji i Kosovu takva kakva jeste jer je vode bivše diplomate Bila Klintona. Nije problem u njegovim diplomatama, ni u Mortonu Abramovicu, Danijelu Serveru, Tomasu Kantrimenu, niti u Anđelini Žoli i njenom najnovijem filmu. Prosto smo došli u apsurdnu situaciju da se naša politika nalazi u kontinuitetu Miloševićeve u tim stvarima i da argumente koje smo imali početkom prošle decenije nismo uspeli da sačuvamo, pa se ponovo nalazimo u jalovoj situaciji u kojoj je bio i Milošević kada je pokušavao i u Dejtonu i Rambujeu da nametne tvrdnje „da smo mi najveća nacija i država na Balkanu i bez nas ne možete“.

Naprotiv, Amerikanci misle da i te kako mogu, i s razlogom ili ne, veruju da su na Balkanu njihov oslonac Albanci, a ne Srbi. Iz toga proističe sve što nam se ovde događa. Da li je to tačno ili ne, uostalom možete pitati Anđelinu Žoli, isto kao što je ona famozna Čelzi prošle jeseni iskritikovala jednog našeg ministra na Fejsbuku zbog njegovog komentara o koncertu Ejmi Vajthaus: „Vaša država je sramota“. Većina Amerikanaca to veruje, a za ovih deset godina mi nismo uspeli da stvari pomerimo napred, nego da odemo značajno nazad u odnosu na vreme Zorana Đinđića. Tada je bilo određenog napretka, ali je on prekinut njegovom preranom smrću i dan danas najviši nivo naših kontakata u Vašingtonu su, izgleda, molitveni doručci. Na tom polju naša spoljna politika nije dala nikakve rezultate, deficitarna je, podbacila je.

Pošto kažete da se igra „vlast - opozicija“ nije promenila od Miloševićevog doba, da li orkestrirana svrstavanja stranaka ili njihovih lidera, u suštini slabe spoljnopolitički nastup Srbije?

– Naravno da slabe. Ako se srpski političari u kontaktima sa stranim diplomatama, uoči izbora, nadmeću koji će više da obeća, ako baš njih ta i ta ambasada ili strana država podrži, onda tu o nekoj ozbiljnoj poziciji ne možemo ni govoriti. Bilo je veoma simptomatično što je i evropski komesar za proširenje Štefan File nedavno izjavio da ne podržava ni jednog ni drugog glavnog kandidata, te da ne želi da kaže ma šta što bi išlo u prilog ili protiv bilo koga od njih dvojice. Očigledno da je bunar presušio, i da očekivanje nekakve podrške jedne ili druge države u predizbornoj kampanji, ma koliko da je ranije bila praksa, prosto više nema smisla. Da li je i to vrsta igre, teško je reći, ali ipak je simptomatično da sa svih strana prvi put danas stižu slične poruke: „Koga ćete birati, nas ne interesuje, to je vaša stvar, a mi znamo da će naši interesi u svakom slučaju biti zaštićeni i tu izbor jednog, ili drugog, neće ništa promeniti“.

Kako to da političari zaboravljaju ono što su poslanici njihovih stranaka izglasali u Skupštini Srbije kao osnov vođenja izbalansirane spoljne politike: Istok, Zapad, „četiri stuba“, sa svima, strateški put EU...?

– Ono što sam mislio o politici „četiri stuba“ tada, mislim i sada. Jedna mala zemlja kao što je Srbija, ne može da orkestrira politiku velikih sila prema sebi. Može samo da nađe svog zaštitnika, pa da onda svira na njegove note. Međutim, Srbija ga za sada očito nije našla, osim po nekim pitanjima. Takav je slučaj u odnosima s Rusijom oko Kosova, gde je Moskva vrlo eksplicitna, i ima, čini mi se veći, uticaj na pojedine grupe Srba nego što ima Vlada u Beogradu – uostalom, videli smo to tokom referenduma na severu KiM, o kojem je ruski ministar spoljnih poslava Sergej Lavrov izneo mišljenje dijametralno suprotno od onog koje iznose vlasti u Beogradu. Dakle, tu su stvari jasne: naše partije u ovim pitanjima imaju manje uticaja nego što ga imaju strani faktori.

U svakom slučaju, koliko god mi mislimo da su nam saveznici ili protivnici, mora biti jasno da moćne sile u osnovi nemaju stalne saveznike ili protivnike, već samo, kako je svojevremeno rekao Vinston Čerčil - stalne interese. Tako da u ovom trenutku mi možemo svirati po jednim, ili drugim notama, jer bojim se da bi za politiku neutralnosti morali da imamo ili novog Tita ili potpuno drugačiju istorijsku epohu od ove u kojoj živimo.

Dragan Milivojević

(Dnevnik)