петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Предраг Симић: За политику неутралности потребан је нови Тито
Хроника

Предраг Симић: За политику неутралности потребан је нови Тито

PDF Штампа Ел. пошта
недеља, 19. фебруар 2012.

Очито да је предизборна кампања у Србији већ почела и свака странка настоји да се њен глас чује, ослањајући се или супротстављајући се ставовима појединих амбасадора. Код нас је већ дуже време пракса да понеки амбасадори умеју да буду врло гласни, па и прегласни, и то не само немачки Волфрам Мас и руски Александар Конузин – још увек се добро сећамо бившег америчког амбасадора Мајкла Полта, који је чак и посете обдаништима у Београду користио да изјави како је Косово независно и не припада Србији.

– Мислим да то није само ствар ароганције великих сила у малим државама, јер из мог амбасадорског искуства у Француској знам да је то и тамо био чест случај. Чак сам и ја као амбасадор знао да будем веома гласан у тамошњим медијима, пошто је Француска признала једнострано проглашену независност Косова. Другим речима, овим ватреним амбасадорским изјавама и страначком сврставању не бих придавао велику пажњу, јер мислим да је то део предизборног политичког фолклора – оцењује у интервју за „Дневник“ професор ФПН и врстан стручњак за међународне односе др Предраг Симић.

Како гледате на те блоковске поделе политичких странака у зависности с које стране света долази амбасадор који „грми“? Каква је то заправо игра?

– Управо онаква какву и ваше питање сугерира. Неке политичке партије у Србији виде упориште у Русији, друге на Западу, и то није ништа ново. И ова поларизација у којој данас ћуте о Масу они који су прошлог лета нападали Конузина, и обрнуто, одражава ту поделу која је стара на домаћој сцени. На крају, они који данас нападају Маса, а који јесте употребио нешто јачу реч у спору да ли је Србија у трговини са ЕУ добила или изгубила, заправо одражава и поларизацију на оне који мисле да Европа јесте алтернатива за Србију и оне који сматрају да није. И ово је била врло згодна прилика да би се нагласиле те разлике и позиције.

Све то што причате личи на ону дечију о каубојима и индијанцима, с тим што, како једном рекосте, имамо проамеричке и проруске играче?

– Имамо и оне између. Најинтересантније за мене су последње изјаве председника СПС Ивице Дачића, који је доста гласно говорио о неким темама о којима иначе политичари Србије најрађе ћуте, а то су односи са САД и са Русијом. Те његове изјаве мислим да доста добро одсликавају предизборну политичку сцену у земљи. Нажалост, слика коју добијамо не изгледа много добро, јер се Запад изгледа баш много не брине да ли ће у Србији победити каубоји или индијанци. Просто, као да знају да било ко да тријумфује, Запад ће остати ту где јесте, што мислим да није сасвим тачно. Сматрам, наиме, да у случају да кандидатура за чланство у ЕУ изостане, што је сада већ извесно, Србија долази у једну врло, врло сумњиву ситуацију. Сумњиву у смислу да би личила на ону у којој смо били крајем 80-тих и током 90-тих година прошлог века.

Да ли то значи да смо у ситуацији да тзв. спољни фактор хоће нешто да из тога извуче, а Србију истовремено оставља кратких рукава и поларизујује је?

– Да будем директан и кажем оно што досад нисам изговорио. Наиме, једна од стандардних политичких игри Србије је била да свака власт, када је притисне неко с Запада, обично воли да у рукаву има и некакву екстремну, националистичку или слично позиционирану радикалну опозицију и онда каже: Видите, ако нас отерате с власти, доћи ће вам много гори. То је радио Милошевић, али и сви ми после 5. октобра. И ја сам то радио као саветник Војислава Коштунице, а и многи други и пре и после. Али мислим да је Запад први пут на овим изборима, који нам долазе, успео да обезбеди да су обе доминантне политичке опције проевропске, и ДС и СНС. На неки начин, то је и порука коју слушамо од дипломата, не само у инцидентним ситуацијама, већ и редовним контактима, вечерама, пријемима... Бирајте кога год хоћете, јер кога год да изаберете, знамо да ће бити прозападни. Први пут је можда, што није добро, наша власт дошла у ситуацију да не може да запрети никаквом лошијом опцијом по Запад, јер просто у овом тренутку то да ли ће на челу Србије бити ДС или СНС, тамо никог не интересује. И ту је можда мало неискуство наше актуелне дипломатије Србију оставило без те врсте адута, ако су они икада били нешто реално, убедљиво.

Да ли је због тога ишчепркан тај адут за Американце, „а шта ако буду руске базе“?

– Мислим да је то већ мало наивно. Тај аргумент „ако нас ви нећете, односно притискате, ми одосмо са Русима“, небројено сам пута чуо 90-тих из уста СПС-а и њеног тадашњег председника, нарочито у Дејтону, па Рамбујеу, и никада није имао ефекта. Заправо, није ствар у томе, као што се објашњавало током Молитвеног доручка у Вашингтону, да је америчка политика према Србији и Косову таква каква јесте јер је воде бивше дипломате Била Клинтона. Није проблем у његовим дипломатама, ни у Мортону Абрамовицу, Данијелу Серверу, Томасу Кантримену, нити у Анђелини Жоли и њеном најновијем филму. Просто смо дошли у апсурдну ситуацију да се наша политика налази у континуитету Милошевићеве у тим стварима и да аргументе које смо имали почетком прошле деценије нисмо успели да сачувамо, па се поново налазимо у јаловој ситуацији у којој је био и Милошевић када је покушавао и у Дејтону и Рамбујеу да наметне тврдње „да смо ми највећа нација и држава на Балкану и без нас не можете“.

Напротив, Американци мисле да и те како могу, и с разлогом или не, верују да су на Балкану њихов ослонац Албанци, а не Срби. Из тога проистиче све што нам се овде догађа. Да ли је то тачно или не, уосталом можете питати Анђелину Жоли, исто као што је она фамозна Челзи прошле јесени искритиковала једног нашег министра на Фејсбуку због његовог коментара о концерту Ејми Вајтхаус: „Ваша држава је срамота“. Већина Американаца то верује, а за ових десет година ми нисмо успели да ствари померимо напред, него да одемо значајно назад у односу на време Зорана Ђинђића. Тада је било одређеног напретка, али је он прекинут његовом прераном смрћу и дан данас највиши ниво наших контаката у Вашингтону су, изгледа, молитвени доручци. На том пољу наша спољна политика није дала никакве резултате, дефицитарна је, подбацила је.

Пошто кажете да се игра „власт - опозиција“ није променила од Милошевићевог доба, да ли оркестрирана сврставања странака или њихових лидера, у суштини слабе спољнополитички наступ Србије?

– Наравно да слабе. Ако се српски политичари у контактима са страним дипломатама, уочи избора, надмећу који ће више да обећа, ако баш њих та и та амбасада или страна држава подржи, онда ту о некој озбиљној позицији не можемо ни говорити. Било је веома симптоматично што је и европски комесар за проширење Штефан Филе недавно изјавио да не подржава ни једног ни другог главног кандидата, те да не жели да каже ма шта што би ишло у прилог или против било кога од њих двојице. Очигледно да је бунар пресушио, и да очекивање некакве подршке једне или друге државе у предизборној кампањи, ма колико да је раније била пракса, просто више нема смисла. Да ли је и то врста игре, тешко је рећи, али ипак је симптоматично да са свих страна први пут данас стижу сличне поруке: „Кога ћете бирати, нас не интересује, то је ваша ствар, а ми знамо да ће наши интереси у сваком случају бити заштићени и ту избор једног, или другог, неће ништа променити“.

Како то да политичари заборављају оно што су посланици њихових странака изгласали у Скупштини Србије као основ вођења избалансиране спољне политике: Исток, Запад, „четири стуба“, са свима, стратешки пут ЕУ...?

– Оно што сам мислио о политици „четири стуба“ тада, мислим и сада. Једна мала земља као што је Србија, не може да оркестрира политику великих сила према себи. Може само да нађе свог заштитника, па да онда свира на његове ноте. Међутим, Србија га за сада очито није нашла, осим по неким питањима. Такав је случај у односима с Русијом око Косова, где је Москва врло експлицитна, и има, чини ми се већи, утицај на поједине групе Срба него што има Влада у Београду – уосталом, видели смо то током референдума на северу КиМ, о којем је руски министар спољних послава Сергеј Лавров изнео мишљење дијаметрално супротно од оног које износе власти у Београду. Дакле, ту су ствари јасне: наше партије у овим питањима имају мање утицаја него што га имају страни фактори.

У сваком случају, колико год ми мислимо да су нам савезници или противници, мора бити јасно да моћне силе у основи немају сталне савезнике или противнике, већ само, како је својевремено рекао Винстон Черчил - сталне интересе. Тако да у овом тренутку ми можемо свирати по једним, или другим нотама, јер бојим се да би за политику неутралности морали да имамо или новог Тита или потпуно другачију историјску епоху од ове у којој живимо.

Драган Миливојевић

(Дневник)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер