Предраг Симић: Отворено писмо др Жарку Обрадовићу

Скандал због Слободана Милошевића

Поштовани господине министре,

Обраћам вам се поводом одлуке директора Завода за унапређење образовања Републике Србије др Шћепана Ушчумлића да забрани мој уџбеник историје за осми разред основне школе упркос неподељеним позитивним мишљењима две стручне комисије и шест рецензената. Директор Завода није нашао за сходно да ни аутора ни издавача упозна с разлозима своје одлуке и, како сам обавештен, са списка рецензената Завода су уклоњени сви историчари који су дали повољно мишљење о овом уџбенику. Оваквим поступком је прекршен и обесмишљен Закон о уџбеницима и другим наставним средствима („Службени гласник РС“ бр. 72/2009) због чега вам упућујем ово писмо.

Позив издавача да напишем овај уџбеник прихватио сам у намери да понудим текст који ће у складу с Наставним планом и програмом и у светлу савремене историографије обрадити раздобље светске и националне историје од друге половине XИX до краја XX века полазећи од следеће три претпоставке.

* Прво, у овом раздобљу настала су научна сазнања, друштвене вредности и политичке идеје на којима почива данашњи свет због чега њихово познавање није само део опште културе него и основ за разумевање савремене међународне заједнице и српског друштва.

* Друго, националне државе и грађанска друштва у Србији и другим балканским земљама у XИX и XX веку развијале су се под утицајем европских идеја и процеса, али и ограничења која је постављало европско окружење, пре свега политика великих сила. Укратко, идеја „европеизације“ (тј. модернизације) није нова и прати историју српског и других националних покрета на Балкану од самог њиховог настанка. То је био повод и да се нагласи улога оних личности, идеја и епизода српске дипломатске историје које су у сложеним околностима друге половине XИX и током XX века у Европи стварале српску и југословенску државу и које су актуелне и у постјугословенској Србији.

* Треће, на данашњу перцепцију Србије у свету и даље великог утицаја имају тзв. инстант-историје (псеудоисторијска тумачења) настале током Грађанског рата у Југославији. Због тога су у тексту релативно велики простор добиле теме које су деведесетих година биле предмет ове врсте историјског ревизионизма (Каплан, Малколм и сл.). Између осталог, читаоцу неће промаћи да су стварање и развој прве југословенске државе добили значајно место у овој књизи и као одговор на тезе да је она била „плод српског империјализма“ или „инцидент историје“.

Укратко, овај уџбеник је намењен ученицима који ће живети и радити у веку који је можда стран генерацији која је створила социјалистичку Југославију али који, вероватно, не би био толико стран генерацијама које су стварале грађанску Србију и који не сме бити стран генерацији која ће се суочавати с његовим изазовима. Томе су, у оквирима Наставног плана и програма, прилагођени и садржај и прилози и графичка опрема ове књиге, онолико колико је то случај с данашњим европским уџбеницима укључујући и француско-немачки уџбеник историје из кога су преузета нека решења.

За директора Завода за унапређење образовања такав приступ је недопустив док је одељак о кризи и распаду СФРЈ и, нарочито, Слободану Милошевићу раван скандалу. У „Критичким запажањима“ о овом уџбенику у који сам имао незванично увид готово да и нема примедби на поглавља о светској историји (што сам очекивао), већина замерки се односи на поглавља о националној историји (што сам такође очекивао), а праву констернацију је изазвао текст о Слободану Милошевићу (што се могло очекивати због улоге коју је директор Завода имао у његовом успону). Када се не би радило о уџбенику за ученике основне школе радо бих са аутором овог текста полемисао (и стојим му за то на располагању) о судару интереса Аустроугарске и Србије; дефиницији и трајању тзв. Источног питања, где се простирала санстефанска Бугарска, да ли је исправно рећи „Призренска“ или „Албанска лига“, интересима аустроугарског и руског продора на Балкан, да ли се српско-црногорска граница налази у долини Лима, рашко-призренском митрополиту Дионисију и сл. Разлог што то нећу учинити на овом месту јесте то што се ради о уџбенику за основну школу у коме су ова питања обрађена сажето у склопу објашњења историјских токова и развоја идеја које су створиле грађанску Србију (а и нисам сигуран да би генерацију коју занимају Лејди Гага и „Фејсбук“ то много интересовало).

Нешто занимљивије су примедбе да Никола Тесла није био „српског порекла“ него „Србин из Лике“ (видети Теслине изјаве на ту тему); да ли је Призренска лига била пион великих сила или је реч о аутентичном националном покрету (који траје и данас), да ли односи Србије и САД на крају Првог светског рата заслужују посебан одељак (улазак САД у рат је одредио његов исход, а Вилсонова подршка Србији је била пресудна крајем рата и у Версају); односу партизанског и четничког покрета током Другог светског рата у Југославији (ту сам очекивао много већу критику), броју и етничком саставу жртава геноцида за време рата и сл. Према питањима која су и данас предмет жестоких спорова „наше“ и „њихове“ историје заузет је критички став и наведене су оне чињенице које се могу аргументовано бранити. Лично сумњам да ће се у догледно време појавити заједнички балкански уџбеник историје не само због судбине до сада јединог таквог покушаја него и због тога што је Међународном институту за уџбенике у Брауншвајгу требало четрдесет година да направи поменути француско-немачки уџбеник историје.

Главни разлог негативног става директора Завода према овом уџбенику, који објашњава и све што је претходно речено, јесте кратки одељак о Слободану Милошевићу. Важећи наставни план и програм историје за основну школу предвиђа тему „Успон Слободана Милошевића“. Ма колико да је била сложена политичка ситуација у Србији осамдесетих година неспорно је да је Милошевићев завршни успон на власт почео 1987. године скупом у Косову Пољу (на коме је, према изјавама сарадника, спонтано рекао „Нико не сме да вас бије“, али је као искусан политичар схватио значај те поруке у узаврелој атмосфери у Србији крајем осамдесетих). Други пресудан догађај је био Милошевићев говор на прослави годишњице Косовске битке на Газиместану 1989. који је означио прекретницу у заоштреним односима тадашњих југословенских република и, што је важније, у односу САД и ЕЗ према њему и судбини СФРЈ (детаље видети у књизи „Тито и НАТО - успон и пад Друге Југославије“). Говор је одржан неколико месеци пре пада Берлинског зида, а коинциденција та два догађаја била је судбоносна за оно што ће се током деведесетих година догодити на простору бивше Југославије.

Став да се „југословенска економска и политичка криза у деценији после Титове смрти претворила у кризу југословенске идеје уопште“ и подстакла западне републике да „почну да размишљају о независности“ одбачен је као „крајње наивно, поједностављено и нетачно објашњење југословенске кризе“. Међутим, разлози које аутор „Критичких запажања“ наводи за крах југословенске идеје и југословенске државе пратили су историју Југославије од самог њеног настанка и нису били пресудни за слом ни „Прве“ ни „Друге Југославије“. О њима се исцрпно говори у поглављима уџбеника о две југословенске државе. Насупрот томе, међународни утицај „Друге Југославије“ почетком седамдесетих био је на врхунцу (према студији „Средње силе у међународним односима“ СФРЈ се тада налазила међу десет најутицајнијих чланица УН) упркос томе што су спорови водећих република кулминирали уставом из 1974. године. Чиниоци које аутор наводи данас постоје чак и у неким водећим чланицама ЕУ, али се оне не распадају као што се ни СФРЈ није распала до краја Хладног рата. Врло бих радо директору Завода и његовим сарадницима објаснио због чега су „теорије завере“ и „историјски реваншизам“, популарни у Милошевићево време, били средство самообмањивања и прикривања стварних узрока и узрочника кризе.

Из свега наведеног, господине министре, може се закључити да је овај уџбеник забрањен на основу проблематичних личних оцена и кршењем законске процедуре од стране директора Завода за унапређење образовања и његових сарадника. Др Ушчумлић је, колико ми је познато, професор математике а не историје и недопустиво је да користећи свој положај дезавуише стручне рецензије у корист својих политичких ставова и спречи да се овај уџбеник нађе пред Националним просветним саветом. За спровођење Закона о уџбеницима и другим наставним средствима и Наставног плана и програма у школама у Србији надлежно је Министарство на чијем сте ви челу и због тога се вама обраћам очекујући да обезбедите њихову примену.

(Данас)