Predrag Marković: Najgori trenuci srpske istorije

Uvek je teško, a ponekad nema ni smisla, praviti liste najvećih umetničkih dela, najznačajnijih istorijskih ličnosti... Svakoj takvoj listi se može naći sijaset mana. A opet, svi volimo da ih čitamo. Neka i ova lista bude predložak za razmišljanje, pa i osporavanje.

1371. Bitka na Marici

Nedovoljno zapažena katastrofa, opštebalkanskih razmera, verovatno zato što su u njoj učestvovali nezasluženo omrznuti Mrnjavčevići, bez ikakve podrške ostalih velikaša. Posle Marice vizantijski i bugarski car su postali turski vazali. Marica će kroz nekoliko vekova ostati jedini samostalni ofanzivni pokušaj balkanskih hrišćana da zaustave Osmanlije.

1389. Boj na Kosovu

Malo koji narod ima tako dramatičan događaj. Malo je bitaka u kojima poginu oba vladara i gde se pobednik povlači sa bojišta (to je zbunilo tadašnje evropsko javno mnjenje). Osim što su postali turski vazali, Srbi su na Kosovu polju doslovno izgubili većinu plemića, tadašnju društvenu elitu. Ipak, strašni Timur Hromi će posle Angore (1402), satrvši Osmanlije, pružiti šansu Srbima za poslednji veliki uzlet u srednjem veku pod Stefanom Lazarevićem. Despotovina Visokog Stevana nagoveštava kako bi se razvijala renesansna Srbija.

1459. Konačni pad despotovine

Upravo u trenutku kada Evropa ulazi u novo vreme, Srbija ispada iz kruga evropskih društava. Iako je i u osmanskom periodu naše istorije bilo i nešto boljih vremena (za Mehmed-paše Sokolovića), može se reći da ako osmanlijska vlast nije bila potpuna propast, ono je bila zaostajanje. Srbi su izgubili ne samo „elitu“ (plemstvo), već i najveći deo „srednje klase“ (gradsko stanovništvo). Sve institucije su doživele, kako je Cvijić govorio, „kulturni regres“. Obnovilo se plemensko i stočarsko društvo, koje je razvilo jedinstvenu kulturu. Možda je dobra tekovina ovog perioda najbolja evropska epska poezija.

1594. Propast banatskog ustanka i spaljivanje moštiju Svetog Save

Kraj srazmerno pomirljive otomanske politike prema Srbima.

1690. Velika seoba Srba

Ovom događaju je prethodio period koji je obećavao. Posle otomanskog poraza pod Bečom, Austrijanci su prodrli duboko na Balkan. Srbi masovno ustadoše protiv sultana. Onda je sve pošlo naopako. U austrijskoj vojsci, koja je već bila kod Skoplja, izbi kuga. Na dalekom zapadu, Francuzi su napali habzburške teritorije. Turci su se konsolidovali i krenuli u protivnapad. Na sever pođe kolona izbeglica koja se kretala mesecima, stigavši uz Dunav sve do iznad Sent Andreje. Mora da je bilo strašno kada se cvet naroda zatekao po močvarama oko Dunava. Ipak, carske privilegije će Srbima omogućiti minimum verskih i nacionalnih prava. Srbi će u Južnoj Ugarskoj stvoriti novo društvo, sasvim uklopljeno u evropske tokove vremena prosvećenosti, što je bilo jedinstveno za balkanske narode. U Bugarskoj i Grčkoj, na primer, nema baroka i klasicizma.

1813. Pad Karađorđeve Srbije

Opet Francuzi! (toliko o večitom prijateljstvu). Posle Napoleonovog napada na Rusiju (1812), Rusija se povlači sa Balkana. Pre toga, ulazak Rusije u rat sa Turskom 1806. godine je naveo Srbe da odbace Ičkov mir, kojim je bila dogovorena neka vrsta autonomije. Srbi su posegli za punom nezavisnošću. Ceo srpski poduhvat je došao na ivicu propasti 1812. godine. Ipak, Rusi pokušavaju da Bukureškim mirom, tačkom osam, obezbede amnestiju za Srbe, a ostavljena je i mogućnost pregovora o autonomiji. Srbi su odbacili Bukureški mir. Odbacivanje mirovnih ponuda će postati jedna od srpskih tradicija. Da li je trebalo prihvatiti Ičkov i Bukureški mir, ili Trojni pakt? Te hipotetičke misli će budućim naraštajima Srba zadavati misaone muke. No, vratimo se u 1813. godinu. Turci su pregazili zemlju uz strahovite zulume. Konzervativna atmosfera u postnapoleonovskoj Evropi bila je protiv bilo kakvih buna i revolucija. Međutim, Srbi posle 1804. godine postali su drugačiji narod, koji se više nije mogao uterati u rajetinsko stanje. Prvu priliku za novi ustanak iskoristio je Miloš, jedan od retkih vođa koji nije emigrirao. Neverovatnom mešavinom diplomatske veštine, korišćenja ljudskih i institucionalnih slabosti turske države u rasulu, a i pretnji silom kada je trebalo, Miloš će stvoriti modernu srpsku državu.

1915. Srpski Armagedon

Ovaj zastrašujući biblijski pojam sam pozajmio iz naslova poglavlja knjige Čedomira Antića. Razvoj događaja te godine, od strašne pošasti tifusa i kolere na početku, do sloma države na kraju, opravdava takvu apokaliptičku terminologiju. Treći put fizički nestaje srpska država (pre toga 1459. i 1813. godine). Četvrti put vođstvo naroda kreće u biblijski egzodus (dodajemo i Čarnojevićevu seobu). Ovaj put Srbi su imali nepodeljenu podršku sila Antante, uživali su veći ugled nego ikada pre i posle. Čak su i protivnici pokazivali uvažavanje prema srpskoj vojsci. Umesto da skapaju na blatnjavim obalama Albanije, Srbi su uspeli da obnove vojsku do te mere, da su uspevali da sprovode uspešne ofanzive na Solunskom frontu u vreme kada su saveznici potpuno zaglavljeni na Zapadu. Istovremeno, mladići i dečaci koji su preživeli povlačenje preko Albanije poslati su na škole po Evropi. Kasnije će oni biti elita srpskog društva.

Srbi će završiti Prvi svetski rat na strani pobednika, u trenutku kada novoproglašeni princip prava naroda na samoopredeljenje ide na ruku srpskim težnjama. Srbija će u tom trenutku slavlja prerasti sebe. Stvoriće se nova država, koja će obuhvatiti sve Srbe, ali i razne druge narode. Od početka do kraja, Jugoslavija će biti zajednica nejasnog identiteta. Da li je to zemlja tri brata koji bi trebalo da postanu jedan narod, što je bila ideja integralnog jugoslovenstva? Da li je to savez ravnopravnih republika, koje više od etničke bliskosti veže zajednička ideologija, čiji su simboli bili Tito, samoupravljanje i nesvrstanost? Ili je u pitanju interesna zajednica, u kojoj je zajedništvo samo stvar dogovora, u šta se pretvorila Jugoslavija posle 1974. godine?

1941. Slom i nada

Nikada nećemo znati da li smo mogli da izbegnemo Drugi svetski rat. Znamo da Hitler nije poštovao nijedan sporazum. Ali ne znamo da li bi stigao da se okrene Jugoslaviji posle napada na SSSR. Zapanjujući čin prkosa, kada je 27. marta većina Srba ustala protiv saveza sa fašistima, što je prva antifašistička pobuna u Evropi, izazvao je podjednako zapanjujuću kaznu. Svi srpski susedi koji su imali neke teritorijalne zahteve dobili su zadovoljenje. Progon Srba je otpočeo na svim stranama, ali se u NDH pretvorio u pokušaj potpunog istrebljenja. Ustaše su prednjačili u odnosu na naciste na dva načina. Počeli su da trebe Srbe pre nego što se Hitler odlučio na „konačno rešenje“ jevrejskog pitanja (početak 1942). Drugo, dnevno su u svojim „najboljim danima“ (leto 1941) ubijali više civila nego Vermaht u celoj Evropi. Za Srbe nije bilo mesta u „evropskom novom poretku.“ Na sve to se nadovezao i višestruki građanski rat.

Međutim, nada se sastojala u tome što su Srbi bili na strani saveznika, čija se pobeda nazirala već u decembru, posle Hitlerovog poraza pod Moskvom i ulaska SAD u rat. Ovaj put ne postoji slika Srba u svetskoj javnosti, već samo slika Jugoslovena. Ipak, ta slika je vrlo povoljna.

Devedesete

Zemlja u koju su Srbi uložili toliko žrtava raspala se. Odumro je i režim u kome je većina Srba udobno živela. Milošević pravi dve osnovne greške. Prva je čuvanje socijalističkog uređenja koje se urušilo u celoj istočnoj Evropi. Ovim daje argumente da se Srbi proglase za protivnike nove slobode, a da njihovi protivnici u građanskom ratu, bez mnogo svoje zasluge, postanu zatočnici demokratije. A čak je i socijalistička Srbija bila društvo koje je negovala više slobode od bilo kog drugog socijalističkog društva, kao i društvo u kome je bilo najviše multikulturalnosti. U takvoj Srbiji neke manjine su imale skoro državu (Kosovo). Nije slučajno da je romski jezik dobio prvu gramatiku i rečnik baš u toj trpeljivoj Srbiji.

Umesto slike o demokratskoj i trpeljivoj Srbiji, svet su preplavile slike o zemlji diktatora i narodu koji želi da uništi svoje susede. Ironija istorije je bila u tome da su drugi nasledili pozitivne uspomene na zajedničku državu, a da su u svetskom mnjenju Srbi, koji su nesrazmerno više od svih dali za stvaranje i očuvanje te zemlje, označeni kao najveći krivci za njenu propast. Tome je doprinela druga Miloševićeva greška, koja je proistekla iz ideje da se sačuva neka vrsta Jugoslavije, ali pod njegovim vođstvom. Ova strateška ideja bi se mogla braniti, ali ne i taktika pomoću koje je sprovođena. Tipično za njega je bilo to da je u početku odbijao svaki kompromis (konfederacija, autonomija za Srbe u Hrvatskoj, sporazum sa Rugovom) da bi potom pristajao na mnogo gore stvari. Na sve to se nadovezao perverzni eksperiment sa sankcijama. Sankcije nigde nisu nanele štete diktatorima, od Kube do Sadamovog Iraka i Severne Koreje. One samo upropaštavaju narod, koji se bori za goli opstanak, umesto za slobodu. Nije slučajno da su građanski protesti 1996. i 1997. godine izbili u vreme kada su sankcije bile uglavnom ukinute. Sankcije, ratovi i bombardovanje su razorili srpsku privredu, pa i društvo. Ugled Srba u svetu je pao na najniže grane.

Danas?

Danas se još plaćaju dugovi devedesetih. Demokratskim vladama stižu sa zakašnjenjem ultimatumi i ucene. Srbija mora da ispunjava uslove koje niko drugi nije morao da ispuni (odricanje od teritorije). Izgubili su se principi u odnosu međunarodne zajednice prema regionu. Za secesiju se Srbi u Hrvatskoj kažnjavaju brisanjem sa mape, a Albanci na Kosovu nagrađuju državom. Svi gore navedeni trenuci su bili teži. Međutim, sa izuzetkom devedesetih, uvek je postojala snažna podrška makar neke velike sile. U većini slučajeva je postojao i vidljiv izlaz, vezan za međunarodnu situaciju (pobeda saveznika, svakog u svoje vreme). Osim toga, unutrašnje rezerve bi svaki put omogućile obnovu društva.

Da li možemo da nađemo odlučnog saveznika? Da li negde ima rezervi unutrašnje snage?

(Politika)