'Две грешке Милошевића' по мом мишљењу уопште нису биле грешке, него јасна спознаја о историјским постигнућима које је требало сачувати. Све што нам се догодило деведесетих није последица ПОСТОЈАЊА Југославије, већ њеног НЕСТАНКА. Шта је требало, да Србија пристане на мишљење Бадинтерове комисије и уведе најсуровији облик неолиберализма, овог истог који нас данас прождире?

Марковић није споменуо 1948. годину и резолуцију ИБ-а, која је тако дубоко уздрмала темеље нове Југославије, да је створило трајне пукотине које су се само проширивале с временом, преко 1974. и 1980. до 1991.

По мерилима средњевековног ратовања победник је она страна чија војска остане на попришту битке, поражена је она страна чија се војска повуче. "Европско јавно мњење" није било збуњено, звона на Нотр Даму звоне у славу победника; и то на основу тачне информације са попришта. "Телеграм" је гласио: Султан мртав - стоп - Лазар мртав - стоп - обезглављена и десеткована српска војска одржала тло - стоп - Турци се повукли - стоп - Вук Бранковић и даље столује у Приштини и Скопљу - стоп - Твртко и даље на трону Немањића - стоп.

Пирова победа је и даље победа, да није тако памтили би је као Пиров пораз. Српска војска је у Боју на косову победила - тачка.

И на крају, историјска искуства других земаља показују да то није ни тачно. Као пример навешћу Сингапур (једног од азијских „тигрића“ које је малопре спомињао и колега Борис Беговић) који је упркос лоших предиспозиција (мала земља без било каквих ресурса, окружена непријатељски настројеним суседима, растрзана међунационалним сукобима унутар земље…) за релативно кратко време постигао изузетне резултате у економији и у другим сферама друштвеног живота, и то пре свега, захваљујући компетентној, ефикасној и одговорној влади.

Подсетимо се да је Сингапур (у коме већину становника чине Кинези, а остатак углавном Малајци и Индуси) за време Другог светског рата био под окупацијом Јапана, а после тога британска колонија до 1959. године. После крвавих етничких сукоба (између Малајаца и Кинеза) Сингапур је 1964. године изашао из састава Малезије.

Предговор за ову књигу написао је Хенри Кисинџер. У њему он, између осталог, пише: Лишен било каквих природних ресурса, изгледало је да је Сингапур осуђен да зависи од јачих суседа, уколико уопште успе да сачува своју независност. Ли Куан Ју је мислио другачије. Свако веће достигнуће, пре него што се оствари – јесте машта. А он је маштао о држави, која неће само опстати, него ће и престићи друге. Недостатак ресурса мора бити компензиран преимућством интелекта, дисциплине и креативности. Ли Куан Ју је позвао грађане да учине оно, што они пре тога нису сматрали својом обавезом: прво учинити свој град чистим, а затим превазићи исконску нетрпељивост према суседима и међусобне етничке несугласице и свима показати преимућство рада.

Ovim tipovima koji nisu uspeli da prepoznaju ispravnost politike devedesetih (a evo potvrđuje se već hiljadu puta da je ta politika ako ne bila sasvim ispravna a ono najispravnija od svih ovih vođenih za 20 zadnjih godina) već su radili u korist svoje (i naše) štete zajedno sa našim neprijateljima, protiv te politike, nikako ne polazi za rukom da priznaju sebi da su grdno pogrešili i pomogli neprijatelju da nas dovede u ovu situaciju.

Naravno, teško je priznati da ste bili izdajnik, makar i nevoljan ili obmanut, prevaren, al sa podjednako pogubnim posledicama kao i onaj svesni.

Замолио бих коментаторе на овом сајту да не коментаришу историју, ја је студирам и то врло успешно. Онај ко то није у могућности због својих ограничења солиће другом памет о "нордијско-германским школама" и уџбеницима које пишу Милослави и који у себи обавезно садрже "тајна" као део наслова.

Што се тиче текста имам замерке за сваки пасус пре савременог доба("средња класа" не постоји у средњевековној Србији, нема градова да би она почела да настаје. Та класа није још ни у повоју у свим деловима Европе). Аутору циљ нису тачне историјске чињенице већ интерпретације истих које ће лакше разумети шира читалачка публика, с обзиром на циљ текста да наведе све тешке тренутке наше историје, без њиховог дубљег сагледања. Истина је та да је српска елита била та која није могла да увиди интерес народа који она представља. Такође, истина је та да данас изгледа Срби постоје само на интернету, док куцају (као и ја) коментаре са просрпским ставом док им сународници спавају на барикадама.

Данас се још плаћају дугови деведесетих??!!!Ako ovaj istoricar na ovakav nacin vidi dogadjanja ciji je svedok, mogu misliti kakve su mu mogucnost tumacenja dogadjaja od pre naprimer 500 godina...

Не знам из ког разлога, али већина коментатора погрешно сагледава проф. Марковића пре свега као човека, а онда и као историчара (аутора). Све што је написао стоји.

Част Марковићу као веома образованом човеку али имам у виду да је он службеник Тадићеве Србије и то га ограничава, чак и идеолошки, у свом деловању и тумачењу српске историје.

Срби су народ данас са најнижим угледом у свету у својој историји, рече господин Марковић. А СВЕТ, какав углед има овакав СВЕТ данас. Ја сам поносан што нас овакав СВЕТ не гледа са најлепше очи, право да вам кажем. Јесте то скупо али је скупо све што вреди. Срби треба да буду поносни на себе.

Пoштовани, историју као науку представљате скоро као да је реч о егзактној науци. Да ли су извори које користите 100% тачни? Многи како кажете нису имали могућност да превазиђу ограничења и студирају историју. Будући да то код Вас није случај морам да искористим прилику и да Вас замолим да изнесете само одговор на питање - када су Срби дошли на просторе данашње Србије?

Унапред хвала.

Odličan, pošten i patriotski tekst g. Markovića. A i on sam kaže da je svaka rang lista subjektivna. Rastuži me kad vidim koliko lične i partijske mržnje izbija iz nekih komentara.

Извињавам се због раније надмености, она је верни пратилац младости. Ваше питање је и мене натерало да почнем да студирам историју, нажалост, невезано је за било шта што сам ја рекао. Када сам почео да студирам први пут сам дошао у додир са историјским изворима као и са методологијом историјске науке. Схватио сам да на питања "како смо дошли овде, настали, дозволили себи да будемо преварени, поражени, да не искористимо плодове победа..." не можемо дати једноставан одговор управо зато што су питања та која су превише једноставна. Проблем је тај што је историја низ процеса, међусобно повезаних али процеса посматраних одвојено, и не можемо рећи тек тако "Еурека!". Проблем је такође тај што ми као народ имамо лично схватање историје, и свако ко се бави том науком унапред биће осуђен као неко ко је верни слуга "германских школа", створених да униште српство..

Незнање је уточиште. (слободно цитирајте и ово)

Tanka analiza ali tako je kad se postane "dežurni" istoričar.
Kad je bilo najteže - je, samo po sebi, pogrešno pitanje i na njega se ne može tačno odgovoriti. Moglo bi se reći i da je u vreme Dugog rata i ustanka Srba u Banatu te spaljivanje moštiju sv. Save 1594. godine, bilo najteže ali to je moje mišljenje. Baziram ga na činjenici da Srbije nije bilo više od veka, da nije bilo nikave nade da će ona biti ikada obnovljena a da je pokušaj da se nešto uradi završen uništavanjem najveće svetinje za Srbe. Pa je opet došla 1804. godina. Istoričar bi barem toliko trebalo da zna ali, kao što reče sadašnji patrijarh - narod je taj koji je sačuvao veru. Narod a ne oni koji ga predstavljaju pa zato neukom izgleda da je sad najteže jer ovako loše predstavnike niko još nije video.

Čini mi se da se ovaj članak ne može bukvalno tumačiti i stručno procenjivati. Mladi istoričar je u pravu da je ovo pojednostavljen presek koji pre svega teži jednostavnosti i jasnosti. U ovom slučaju to nije mana. To što je autor član DS to je njegov problem (može čak i da se nasluti) i ničim ne opterećuje ovaj prikaz. To što se u srednjevekovnoj Srbiji spominje srednja klasa možda nije ispravno sa naučnog stavovišta ali je jasno o čemu se radi. Osim elte, plemstva sa kojim se mi danas identifikujemo, i kmetova, slugu, nomadskih stočara... bilo je i drugih. Bilo je neimara, rudara ili onih koji su vodili rudnike, kovača slikara...da ne nabrajam. I oni su nestali sa elitom a ostali su nomadski stočari. I sve je jasno. Trebali su vekovi da se obnovi neki, kakav-takav sloj koji bi mogao da pretenduje na naziv elita. deo je emigrirao na sever. deo je posečen, dobar deo izginuo u 1. i 2. ratu, preostali desetkovani od naših (komunista).
Srbija je u hroničnom deficitu elite.