Политика: Штампање пара није терапија за Србију

Привредник Миодраг Костић сматра да би и Србија требало да следи пример Европе и Америке и да штампањем пара покуша да убрза привредни раст. Када то споменем некоме у Србији ко доноси одлуке у финансијском сектору, тај неко обично каже – „не, не, то је хиперинфлација”, рекао је Костић на једној трибини пре два дана. „И не сачекају да завршим и да им објасним зашто то мислим”, казао је он.

Није ово први пут да Костић кандидује овакву идеју. Још на почетку кризе, када је Америка кренула у програм квантитативних олакшица, што је стручни термин за штампање пара, Костић је на конференцији „Јуромани” у Бечу 2010. године новинарима причао о томе. Криза еврозоне била је централна тема тог догађаја, а Костић је сматрао да је управо рецепт за излазак Европе из кризе да крене стопама Америке. Марио Драги, председник Европске централне банке (ЕЦБ), сигурно није чуо ове Костићеве речи, али је управо то учинио пет година касније лансиравши програм куповине државних обвезница. Суочена са дефлацијом и економском стагнацијом ЕЦБ ће месечно у европску привреду упумпавати 60 милијарди евра. О коликим парама је реч, можда најбоље говори податак да је то двогодишњи српски бруто домаћи производ (БДП). Оно што ЕЦБ на месечном нивоу упумпа у европску привреду, српски грађани и привреда произведу за две године.

Такође, није ни Костић једини привредник који сматра да је рецепт за излазак из кризе штампање пара. Мирослав Мишковић, власник „Делта холдинга”, недавно се осврнуо и на потез ЕЦБ-а.

– Наша Народна банка поступа супротно, јер држи високе обавезне резерве што у динарима што у страној валути од четири милијарде евра. НБС би требало бар половину тога да убризга привреди. „Делта” то не тражи за себе, ми немамо проблем с ликвидношћу – рекао је Мишковић недавно.

Може ли Србија оно што могу Европа и Америка? Према оцени економиста, идеја Миодрага Костића има неколико кључних недостатака. Како каже Милојко Арсић, професор Економског факултета, ми смо такву политику спроводили пре неколико деценија, па смо као резултат имали хиперинфлацију.

Да ли су сада околности другачије, питали смо. Односно да ли би ниска инфлација била нека врста гаранције да се вртоглави раст цена овога пута не би поновио.

– То би имало смисла једино када бисмо могли да штампамо евре или доларе – нашалио се Арсић. – Овако, штампањем динара, НБС би само повећала тражњу за еврима, јер би свако ко има неки вишак динарских средстава хтео да их замени за чврсту валуту. Људи би то радили поучени негативним искуством из деведесетих година. То јесу психолошки, али и рационални разлози. Јер не би влада могла лако да убеди грађане да би то сада било другачије – сматра наш саговорник.

Дејан Шошкић, бивши гувернер, сматра да то не би имало хиперинфлаторне ефекте, јер тај новац не би ишао у буџет за плате и пензије. Али то не значи да је идеја добра. Она је мањкава из неколико разлога, каже Шошкић.

– Ту су неке ствари побркане. ЕЦБ купује хартије од вредности на секундарном тржишту. Код нас постоји само примарно тржиште, што практично значи да препродаја дужничких папира није могућа. То је битна разлика. Такође, за таквом неконвенционалном мером, централне баке, укључујући и ЕЦБ, посегнуле су тек када су исцрпле све друге механизме и када је каматна стопа била близу нули. Код нас је камата НБС 7,5 одсто, а постоји и простор за смањење обавезних резерви. Дакле, ми нисмо још исцрпли све инструменте за повећање ликвидности у систему, који су нам на располагању – каже Шошкић.

Стојан Стаменковић, координатор истраживачког пројекта часописа „Макроекономске анализе и трендови”, рекао је недавно за „Политику” да подстицање инфлације и потрошње на тај начин, с намером да погура производњу и запосленост, у Србији не би дало жељени резултат.

– У нашем случају, таква интервенција централне банке само би подстакла увоз – каже Стаменковић и додаје да би, евентуално, НБС могла да снизи референтну стопу. – Таква монетарна релаксација би у нашем случају подстакла инфлацију, али не би погурала домаћу производњу. Чим народ дође до мало више пара, купује увозну робу.

Такође, треба рећи и то да су Европа и Америка таквим мерама повећавале ликвидност финансијског сектора, јер тамошње банке нису имале довољно средстава. Код нас је ситуација обрнута: привреда вапи за средствима, док банкари имају довољно пара, али како кажу немају коме да их понуде, јер су биланси предузећа лоши. Банкари такође кажу да су камате за клијенте са добрим рејтингом и добрим клијентима ниске и да су око три одсто.

Ако Миодраг Костић, као привредник, сматра да је решење за излазак из кризе штампање пара, занимљиво би било чути шта о томе мисли Миодраг Костић – банкар. Односно, да ли би, у АИК банци, где је Костић већински власник, пристали да привреди по знатно нижим каматним стопама понуде кредите и повећају ликвидност. Одговор на ово питање јуче нисмо добили јер је, како нам је речено у МК групи, Костић на конференцији Лондонске берзе.

Аница Телесковић 

(Политика)