Политика: Румунски гастарбајтери спасавају Кладово

Кладово – На граничном прелазу између Румуније и Србије сваког јутра последњих недеља понавља се иста ситуација: колоне „дачија” и „фијата пунто” улазе у Кладово, а затим се паркирају испред бродоградилишта „Рајна Дунав”. Ова компанија је ангажовала око 90 варилаца и бродомонтера из Турн Северина и околних места како би успела да заврши уговорене послове вредне око пет милиона евра. Технички директор кладовског бродоградилишта Жељко Мијатовић каже да до краја године треба да испоруче холандском партнеру седам бродова, а наредне још три, дужине од 86 до 135 метара.

У Кладову нису могли да пронађу вариоце и бродомонтере, а они који су се пријавили, углавном су одлазили после неколико дана, па је спас пронађен у суседној Румунији, где два велика бродоградилишта, у Турн Северину и Оршави, немају превише посла. Оно прво, види се са обале Кладова. Зврји празно. 

„Били смо принуђени да узмемо Румуне. Они су већ уходани, искусни су мајстори, а с обзиром на то да имамо огроман посао, практично серијску производњу бродова, проценили смо да је рационалније ангажовати Румуне, него да узимамо људе без искуства у новоградњи”, наводи Мијатовић.

Ово холандско-румунско бродоградилиште у Кладову стављено је пред свршен чин због чињенице да у бајковитом граду на Дунаву није било интересовања за ове тешке послове, и поред редовне плате од око 300 евра. У време опште незапослености, готово да нико није желео сталан и сигуран посао.

Филијала националне службе за запошљавање такође организује сваке године преквалификацију за машинска занимања, по чијем завршетку кандидати добијају атест с којим могу да раде и у иностранству. И за ову обуку је мало заинтересованих.

„У неколико наврата смо са филијалом НСЗ покушали да обавимо обуку младих из Кладова за бродарске послове. Најпре смо самостално обучили двадесетак бродомонтера и 12 варилаца. Затим смо са НСЗ обучили 15 бродомонтера и 10 варилаца. Нажалост, обука се завршила током почетка кризе и нередовног посла у бродоградилишту, али, из групе од обучених варилаца, запослила су се само четворица. Остали неће да раде, тешко им је. Ове године смо опет позвали десеторицу варилаца, а на посао су се јавила – само двојица! Онда смо расписали конкурс за обуку пет бродомонтера и четворицу варилаца, а на конкурс су се јавила само тројица, па нисмо могли да почнемо са обуком”, набраја Мијатовић, указујући да је став компаније са већинским учешћем холандског капитала, „да у бродоградилишту раде људи из Кладова”.

„Покушавамо да створимо нову радну снагу, али ње нема. Ипак не одустајемо. Тражили смо од техничке школе у граду да отвори једно одељење за бродограђевинске послове, јер су у Кладову отворене још две холандске компаније и тек ће бити посла. Једна гради цевоводе за бродове, друга бродски намештај”, каже Мијатовић.

Средовечни бродомонтер Георги Цоба из Турн Северина нема проблем са тешким условима рада и свакодневним преласком државне границе. Више од 25 година је радио у румунском бродоградилишту.

„У последње време смо у Румунији стали са послом. Боље је да радим у Србији, него да седим код куће. Искористим прилику, па у Кладову купим сокове, супе, хлеб, пиво и, наравно, пљескавице”, смеје се Георги.

Он је навикао да се провлачи крз бродске челичне ходнике и на минус 10, и на плус 40, али ни код њега, ни код Виктора, не примећују се никакви знаци потиштености, које примећујем на улицама Кладова код младих, који на питање зашто неће да раде у бродоградилишту, готово једногласно одговарају: „Нисмо луди да цркнемо за 300 евра”.

Контролор бродограђевинских радова Мирјана Лападановић, дама у радничком оделу која ставља свој потпис када се порину бродови, као потврду да су прошли све инжењерске провере, после 27 година у овом послу, разуме зашто готово нико од њених младих суграђана неће да крочи у бродоградилиште. „Ово је гастарбајтерски крај па се деца или спремају да беже одавде, или планирају да живе од девиза из иностранства. У бродоградилишту није као у бутику или казину”.

Произвођачи бродова нису једини који муку муче са радном снагом у Кладову. Власник хотела „Аква стар денјуб” Милета Аџић дуго тражи доброг рецепционара, а још га није нашао. Јури конобаре, а добија браваре. Запослио је њих осморицу, а једног је пронашао чак у Пироту. „Немам избора. Предложио сам средњој школи у Кладову да отвори једно одељење за конобаре, а они отварају разред за туристичког техничара. Мени требају кувари, конобари, собарице…Мислим да људи овде немају амбиција да раде и напредују”, тврди Аџић. 

Компанија „Алмаг”, која се бави производњом металних производа и услуга и 90 одсто производа извози у земље ЕУ, налази се у близини бродоградилишта. Њен власник Александар Мајкановић, који је отворио фабрику пре неколико година, после повратка из Аустрије, каже да се такође суочава са недостатком металских радника, с тим да их он не проналази у Румунији, већ у компанијама у Србији које тренутно немају посла.

„Узимам вариоце и монтере из Бора, Мајданпека, Књажевца, Зајечара. Сарађујем, такође, са њиховим локалним самоуправама”, каже Мајкановић, који запошљава 140 радника, а планира да идуће године упосли још око 100.

(Политика)