Политика: Професорке економије предлажу увођење казни за "економски злочин против човечности"

„Појас невиности” није сасвим изашао из моде. Сада, додуше, није алат за спречавање интимног греха, већ средство које штити од казне за почињени грех према друштву.

Најчешће су, произлази из извештаја истраживача, њиме „опасани” главни актери великих финансијских ломова који су истумбали практично цео свет. Ниједна „крупна риба” Волстрита није ни оптужена а камоли осуђена за застрањивања која су у незапамћене муке увалила стотине милиона људи у САД и широм планете, констатовао је недавно „Њујорк тајмс”.

Слично је и на другим странама, где се сопствене грешке често правдају „последицама светске економске кризе” (овде познате по црнохуморној скраћеници СЕКА).

Испада, по ко зна који пут, да је лакше окривити свет него појединце чији су поступци изазвали интернационалне и националне кошмаре у којима је „колатерално” пострадало више људи него у неком од садашњих ратова (Авганистан, Ирак, Либија) или у природној катастрофи (земљотрес и цунами у Јапану).

Две професорке економије, Американка Лордес Бенерија и Шпањолка Кармен Сарасуа, успротивиле су се таквом поимању и предложиле да се, слично политичким и ратним, прогласе и казне – „економски злочини против човечности”.

У мадридском „Паису” оне се позивају на одреднице из Статута Међународног кривичног суда да у злочине против човечности спадају „нехумани поступци којима се намерно проузрокују тешке патње или озбиљно угрожавање физичког или менталног здравља, као дела ширег и систематског напада на цивилно становништво”.

Нехуманост, тешке патње, физички и ментални поремећаји су неспорни продукт текуће кризе (у складу с београдском крилатицом за трауматичну претпрошлу деценију: „Ко није полудео тај није нормалан”), али се полемика распламсава око „намере” и „систематичности”.

Тандем ауторки цитира, стога, свеж закључак америчке конгресне комисије да се текућа финансијска криза могла избећи, па да, дакле, није произишла из тржишних законитости него из „простирања преко губера”.

Подсећају и на налаз харвардске специјалисткиње Шошане Зубоф, која је још пре две године наслов свог написа „Волстритски злочин против човечности” у „Бизнисвику” образложила, уз остало: како искривљеном свешћу „да постојимо само ’ми’ а ’други’ не”, тако и „растућом евиденцијом о преварама, сукобима интереса, равнодушностима према паћеницима, одбацивањима одговорности и систематским одсуством појединачног моралног расуђивања” из којих је произишао „економски масакр чије размере представљају економски злочин против човечности”.

Извештаји са разних страна донекле подупиру такве тезе: средња класа, стожер демократије, увелико „ишчезава”, готово до статуса „угрожене врсте”, слично критично проређеним примерцима животињског царства. Упркос налогу из Универзалне декларације о људским правима за опште побољшање животног стандарда.

Није вероватно да ће се „економски масакри” подвести под било каква злочинства, поготову не против човечности. Ем важи правило да „пара врти где бургија неће”, ем надлежни уважавају исказ починилаца да су високоризичним подухватима „намеравали да убрзано поправе положај маса”, па да нису одговорни што се „стицајем околности” догодило супротно, већ да су овлашћени и квалификовани да своје грешке исправе.

Али, живимо у системима неизбежних казни. Ако су кривци невини, криви су невини и биће санкционисани – да плате оно што други „клате” – све док се супротно не докаже и пресуди.

(Политика)