Политика: Како америчке новине виде један дан Владимира Путина

Председник касно устаје, доручкује после 12 часова, и то искључиво намирнице са имања патријарха Кирила.

Овако почиње текст о свакодневици руског председника Владимира Путина у најновијем броју америчког магазина „Њузвик”, из пера аутора Бена Џуде. Чланак је делић његове књиге „Крхка империја: како се Русија заљубила и одљубила од Владимира Путина” објављене још прошле године, али се уредништво одлучило да изводе објави баш сада, у тренутку жестоког пропагандног рата између Истока и Запада поводом кризе у Украјини.

За разлику од многих ужарених коментара које читамо у западној штампи у последње време, а у којима се Путин отворено пореди са Хитлером, Џудин текст у „Њузвику” је миран, аутор се труди да сазнања представи објективно, без емоција и самом читаоцу остави да чита између редова. Али, Џудине смернице су јасне, а опаске препуне ироније. Кремљ све време назива „двором”, а Путинове сараднике „дворјанима”. Уредници „Њузвика” били су још директнији када су текст насловили са: „Иза сцене у Путиновом дворишту: приватне навике савременог диктатора”.

Шта сазнајемо? После доручка Путин плива два сата, а после тога воли да чита књиге о Ивану Грозном, Катарини Великој и Петру Великом. „Али, понекад се чује гласина: прочитао је један роман.” Није одушевљен савременим апаратима. „Користи само најбезбеднију технологију”, то јест фасцикле и фиксне телефоне из совјетске ере. Не миле му се рачунари и мобилни телефони, а интернет га „збуњује”. Радни дан почиње у рано после подне тако што чита обавештајне податке из Русије, иностранства и о својој личној безбедности, а онда и домаћу и страну штампу, при чему његови сарадници не скривају шта о њему пишу западне новине нити колико га „страни лидери демонизују”.

„Не живи у Москви. Не воли то место, тамошњи саобраћај, загађеност, пренасељеност. Председник је изабрао палату у Новоогарјову за своју резиденцију. Палата је удаљена од ’дворца’ 24 километра. Маршрута је затворена и очишћена од сваког саобраћаја када председник изабере да путује. Он може да дође до Кремља за мање од 25 минута, док је Москва паралисана.”

Заузет је и викендом, тада обично учи енглески, а „наставник му помаже да научи тешке речи тако што заједно певају песмице”. Понекад се моли или исповеда, али „његов живот није живот хришћанина”.

Обожава хокеј. „Овоме се двор највише радује: на сваких неколико недеља председник организује хокејашку утакмицу.” Тада окупља старе пријатеље из Санкт Петерсбурга, бизнисмене у које има поверење, а који се налазе на америчким црним листама, попут браће Аркадија и Бориса Ротенберга и Генадија Тимшенка. Телохранитељи морају да навијају и узвикују његово име. И чувари „Дмитрија Медведева, његовог малог премијера”, у обавези су да присуствују, мада је премијер ретко присутан.

„Ови људи чине његов близак круг. Они који су се уздигли са њим из мочвара Санкт Петерсбурга. Тада је био само заменик градоначелника. Тада су њихове даче делиле жице за струје, а они заједно јели јефтино место. Звали су га ’шефе’. Али последњих година су почели да га зову ’царе’.”

Усамљен је. После више година раздвојености, коначно се развео од супруге која је преживела и неке психичке проблеме. „Имају две кћерке. Али оне су државна тајна и више не живе у Русији.” Шушка се да га ноћу посећују манекенке и спортисткиње. Јако му је стало до животиња и његов црни лабрадор му је велика утеха.

Руски безбедњаци месец дана унапред одлазе у земљу коју ће председник посетити. У хотелу изнајмљују 200 соба јер Путин води своје куваре и собаре и једе само храну коју су понели из Русије и која је прошла безбедносне контроле. Неће да се послужи на банкетима макар му шефови држава или влада нудили своје националне специјалитете. Није га брига ако се због тога наљуте. И иначе делује безосећајно, одсутно, као да га се не тиче ништа што се дешава у његовој околини. Најтеже је дипломатама у руским амбасадама када им шеф државе долази у посету, јер и одрасли људи у његовом присуству муцају и причају толико тихо да их једва чује.

Води монотон живот и најрадије би сишао с власти, али је свестан како је владао и да ће оног тренутка када испусти узде „отићи у затвор и Москва ће горети као Кијев”. Сматра да су највећи издајници у историје Русије Николај Други и Михаил Горбачов јер су изгубили власт препустивши је „лудацима”. „Председник се заклео да он то никада неће урадити.”

Овим речима Бен Џуда завршава Путинов портрет у „Њузвику”. Како он све ово зна? Каже да је три године истраживао и интервјуисао министре, бивше министре, гувернере, службенике и преводиоце. Не открива име ниједног саговорника јер је, како објашњава, у Русији „казна за откривање личних информација екстремно озбиљна”.

Ј. Стевановић

(Политика)