Politika: Gornji Strmac - selo Pavla Orlovića, viteza kojeg je pojila Kosovka Devojka

 Gornji Strmac, Ibarski Kolašin – Samo terenskim vozilom ili pešice stiže se do sela Gornji Strmac, koje se ušuškalo u jesenje, novembarske boje Ibarskog Kolašina. Pešice treba prevaliti šest kilometara od magistralnog puta Kosovska Mitrovica – Zubin Potok – Ribariće, pa tako jakim džipom, zemljanim putem, na momente blatnjavim i izrovanim, stižemo u selo, rodno mesto viteza Pavla Orlovića. Već pri susretu s domaćinima biva nam jasno da je Pavle Orlović, kojeg je pojila Kosovka Devojka, rođen tu u brdima, ali nikakvog obeležja pa čak ni belega nema za koji bi se reklo da mu je bio dom.

Ni traga legendi da je sahranjen tu, u rodnom selu, na obroncima Mokre gore, na samoj međi sa zloglasnom Drenicom. Kažu da je legenda i da je sahranjen pod oltarom jedne crkve na severu Kosmeta.

Domaćin nam je Dragan Orlović, radnik u Opštini Zubin Potok, koji je svakog dana u Gornjem Strmcu. Tu je obnovio roditeljsku kući i tu mu živi majka Radmila, sama, pošto mu je otac, čuveni matičar Vilotije Vile Orlović, pre nekoliko godina umro.

U Donjoj smo mahali, gde niz reku Klinu idemo put stare, porušene četvororazredne škole „Blagoje Radić”. Poslednji đak bio je upravo Dragan, koji je 1989. godine zatvorio vrata seoske škole. Nekada je u njoj bilo 78 učenika.

„Dve godine sam bio jedini đak u celoj školi. Samo učitelj Vukadin Orlović i ja. Te godine, kada sam završio četvrti razred, učitelj je proglašen za najdražeg učitelja u celoj Srbiji”, priča Dragan, kršan čovek srednjih godina, otac petoro dece, dok u razrušenoj školi pokazuje gde mu je bila učionica, gde zbornica, mali hodnik...

Sa škole sve odneseno. Nijedan crep nije ostao, nijedan prozor, a pazimo i da ne propadnemo kroz patos, gde zjape rupe i tek pokoja satrula greda.

„Počeli su da raznose za vreme rata, ali i kasnije. Evo vidite, imali smo i bunar, u koji je sve i svašta nabacano”, nadvirujemo se nad dubokim kamenim bunarom, koji je obrastao mahovinom, dok nam pogled ide ka dnu, gde ima svakojakog loma, a sve s namerom da više niko ni kap vode odatle ne popije.

Na zidovima škole, u koju su išla srpska deca iz Donjeg i Gornjeg Strmca i Krligata, velikim slovima ispisano „UČK” (takozvana Oslobodilačka vojska Kosova).

Sunce je još bilo visoko. Dok se probijalo kroz gusti čestar borove šume, Dragan u jednom ćošku nađe kartonska slova, s kojima se prvi put tu susreo 1985. godine, kao đak prvak.

Svi se dadosmo u potragu za slovima, razbacanim u onom šutu koji su ostavili vandali u pohari, a koji se nisu zaustavili samo na školi. Svojevremeno je i crkva bila obijena.

Prelazimo dvadesetak stepenika, na kojima su se naslagale sve boje jesenjeg lišća. Otvaramo vrata Crkve Sveta Ana, gde se na Spasovdan okupljaju svi Orlovići, ma gde bili.

Nekada je Gornji Strmac imao 300 Srba, sada tek 16, koji ni zašta na svetu ne bi ostavili svoje selo, crkvu, grobove najmilijih, tu na groblju u Donjoj mahali.

„Na svaki Spasovdan se okupljamo, a od rata ne slavimo tu, nego dole kod ambulante. Ove godine je bilo 150 ljudi. Najsrećniji smo tada, kad dođu naši, kojih svuda ima”, priča Dragan, pošto upalismo sveće u crkvi koja odoleva vekovima. Crkva okrečena u belo, a unutra puno ikona, koje Orlovići daruju.

Čujemo Spasovdan uvek pada u četvrtak, a pomera se od maja do juna, pa kad „zapadne”.

Spuštamo se ka lovačkom domu „Dubočak”, koji kontroliše Priština. Lovište koje se prostire na nekoliko desetina hektara pripada srpskoj opštini u Zubinom Potoku, ali „zgrada koja je građena s polovine prošlog veka pripada kosovskom sistemu”.

Zavrzuje nam se oko nogu nepokošena trava, ložnjaci, kači se čičak. Dole kraj reke Kline, koja je od letnjih suša omalila, a ide ka Belom Drimu, belasaju se listovi do u nebo poraslih topola. Iz Kline voda da se pije. Bistra ko suza.

Pokazuje Dragan kako su divlje svinje izriškale zemlju, a onda dole u lovačkom domu Radojica Radojević nam govori da imaju osam tona kukuruza kojima ih hrane.

„Ovo su hranilice u koje im naspemo kukuruz i one svako veče od devet do pola deset dolaze. Ovo je solilo za srne”, pokazuje Radojica krušac koji ostavljaju gore, u gustoj bukovoj šumi ili tu kraj lovačke kuće.

Dolaze pred prag Doma gde je danonoćno dežurstvo. Viđaju se i mečke, a vukova odavno nema.

„Ne bojimo se, mada smo obazrivi”, smireno govori Radojica, plav, visok momak, od nekih tridesetak godina, dok nas nudi kafom. Napolju grupa momaka, svi se redom predstavljaju. Gore u bukovoj šumi, odleže zvuk motorne testere.

Krećemo nazad, dok nam za leđima ostaje Donji Strmac, u kojem od 1999. godine nema nijednog Srbina. Na trećem kilometru su albanske kuće, a srpskih već 20 godina nema. Sve su porušene ili zapaljene. Imanja koriste Albanci, a doskora, dok nije počeo s radom „Dubočak”. Albanci su nesmetano puštali stoku ka baštama i njivama Srba, pa se događalo da na jesen ništa od letine i od povrća ne pokupe.

Iznad kuće smo Blagoja Orlovića. Ne dimi mu odžak, nisu mu kola pred kućom, te ne svratismo. Kuća i okućnica kao iz bajke. Sagrađene na ćirilično slovo P, a okolo travnjak i ružičnjaci.

„Sve to sam radi. I, on je, kao i ostali momci u selu, neoženjen”, rekoše nam dok se vraćasmo ka centru mahale.

Na Blagoja su Albanci dva puta pucali. Jednom, u leto 2011. godine, jedva su ga spasli u mitrovičkoj bolnici. Ukrali su mu i 18 grla stoke. Njegova kuća je prva, iz pravca albanskog Strmca. Prva iz pravca opštine Srbica.

Celo selo, gde nema dece, jesu Orlovići, sem Trajkovića, trojice braće koji su po proterivanju iz rodnog Donjeg Strmca tu našli utočište.

Pred naherenom smo kućom, dok Radivoje Trajković, nekadašnji radnik Opštine u Srbici, hrani živinu. Ima i golubove „koje bi da proda”.

„Nas trojica nismo imali ništa na stranu. Hvala dobrim ljudima, koji nam dadoše ovu kuću. Neku kuću smo kupili dole u Jasenoviku, ali smo stali. Sva trojica braće živimo na minimalcu”, ne baš pričljiv, kazuje Radivoje, kojem je 65 godina i koji „od rata nije više onaj čovek”.

Priča da je svih 15 srpskih kuća u Donjem Strmcu porušeno ili zapaljeno, imanja su u rukama dojučerašnjih komšija, a najteže mu pada kada vidi da ni seosko groblje nije bilo pošteđeno vandalske ruke. Plevnje i ambari, sve je izgorelo onog dana kada je Vojska Srbije napustila Kosovo, a za njima krenuli i Srbi iz Donjeg Strmca.

Ovde u Strmcu lisice „kolo vode”. Dotle da su seljani prinuđeni da kokoške drže u zatvorenom, u ograđenom prostoru. Kasnije čujemo da se kod Trajkovića odomaćila lisica koju su hranili.

Ni stoke u selu nema. Lopovi su više puta ulazili u selo, trovali pse i onda nesmetano odvodili stoku. Svaka kuće je imala po nekoliko krava.

Stižemo pred Draganovu kuću, prvu u Gornjem Strmcu, prvu u Gornjoj mahali. Još dve kuće, reklo bi se u istom dvorištu. Draganov brat od strica i stric žive u njima.

„Sama sam kako mi je muž umro, ali Dragan, snaja i unuci mi stalno dolaze. Pa čak i zimi, kada su smetovi. Zovu me deca kod njih, ali ja se odavde nikud ne pomeram”, govori Radmila, koju svi znaju po nadimku Mica, dok nas služi medom i kafom.

U kući sve pod konac, napolju kao sneg, beo razastrt veš.

Radmila (75), žena gospodskog držanja, kao da nije ceo život provela na selu. Reklo bi se, da je, u najmanju ruku, bila neka službenica. Sa osmehom priča o deci, unucima, ali se načas smrkne kad počne priču o „rodu” u Donjem Strmcu, gde su joj Albanci zapalili tri kuće, dve plevnje, bunar zatrpali, a 36 hektara šume i više od 36 hektara zemlje zauzeli.

„Brat mi živi u Srbiji. Ali kad god dođe ovde, zaplače za ognjištem”, na tren joj senka pređe preko lica, a onda nastavi da priča kako su im iz štale, tu ispred kuće, „na sam Badnji dan Albanci ukrali kravu”.

Priča Radmila da su ovdašnji ljudi vredni, da svaka kuća ima baštu, zasade šljiva, jabuka, krušaka, ali i da seju žito, kukuruz, pasulj... Radmila ima 13,5 hektara, što šume, što u livadama.

Videsmo i nove kuće, vikendice. Dolaze Orlovići u selo čim s proleća krene sunce, a dolaze i kada je mala i velika slava.

Još se u ovom kraju priča ijekavski. Kao što se i priča u skoro svim selima Ibarskog Kolašina.

Ovo je jedino selo, kako čusmo, koje malu slavu obeležava na Svetog Nikolu 19. decembra i veliku Đurđevdan 6. maja. Dve najveće srpske slave slave meštani Gornjeg Strmca, sela iz kojeg i ko se odselio, stalno mu se vraća.

(Politika)