уторак, 19. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Политика: Горњи Стрмац - село Павла Орловића, витеза којег је појила Косовка Девојка
Хроника

Политика: Горњи Стрмац - село Павла Орловића, витеза којег је појила Косовка Девојка

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 13. новембар 2019.

 Горњи Стрмац, Ибарски Колашин – Само теренским возилом или пешице стиже се до села Горњи Стрмац, које се ушушкало у јесење, новембарске боје Ибарског Колашина. Пешице треба превалити шест километара од магистралног пута Косовска Митровица – Зубин Поток – Рибариће, па тако јаким џипом, земљаним путем, на моменте блатњавим и изрованим, стижемо у село, родно место витеза Павла Орловића. Већ при сусрету с домаћинима бива нам јасно да је Павле Орловић, којег је појила Косовка Девојка, рођен ту у брдима, али никаквог обележја па чак ни белега нема за који би се рекло да му је био дом.

Ни трага легенди да је сахрањен ту, у родном селу, на обронцима Мокре горе, на самој међи са злогласном Дреницом. Кажу да је легенда и да је сахрањен под олтаром једне цркве на северу Космета.

Домаћин нам је Драган Орловић, радник у Општини Зубин Поток, који је сваког дана у Горњем Стрмцу. Ту је обновио родитељску кући и ту му живи мајка Радмила, сама, пошто му је отац, чувени матичар Вилотије Виле Орловић, пре неколико година умро.

У Доњој смо махали, где низ реку Клину идемо пут старе, порушене четвороразредне школе „Благоје Радић”. Последњи ђак био је управо Драган, који је 1989. године затворио врата сеоске школе. Некада је у њој било 78 ученика.

„Две године сам био једини ђак у целој школи. Само учитељ Вукадин Орловић и ја. Те године, када сам завршио четврти разред, учитељ је проглашен за најдражег учитеља у целој Србији”, прича Драган, кршан човек средњих година, отац петоро деце, док у разрушеној школи показује где му је била учионица, где зборница, мали ходник...

Са школе све однесено. Ниједан цреп није остао, ниједан прозор, а пазимо и да не пропаднемо кроз патос, где зјапе рупе и тек покоја сатрула греда.

„Почели су да разносе за време рата, али и касније. Ево видите, имали смо и бунар, у који је све и свашта набацано”, надвирујемо се над дубоким каменим бунаром, који је обрастао маховином, док нам поглед иде ка дну, где има свакојаког лома, а све с намером да више нико ни кап воде одатле не попије.

На зидовима школе, у коју су ишла српска деца из Доњег и Горњег Стрмца и Крлигата, великим словима исписано „УЧК” (такозвана Ослободилачка војска Косова).

Сунце је још било високо. Док се пробијало кроз густи честар борове шуме, Драган у једном ћошку нађе картонска слова, с којима се први пут ту сусрео 1985. године, као ђак првак.

Сви се дадосмо у потрагу за словима, разбацаним у оном шуту који су оставили вандали у похари, а који се нису зауставили само на школи. Својевремено је и црква била обијена.

Прелазимо двадесетак степеника, на којима су се наслагале све боје јесењег лишћа. Отварамо врата Цркве Света Ана, где се на Спасовдан окупљају сви Орловићи, ма где били.

Некада је Горњи Стрмац имао 300 Срба, сада тек 16, који ни зашта на свету не би оставили своје село, цркву, гробове најмилијих, ту на гробљу у Доњој махали.

„На сваки Спасовдан се окупљамо, а од рата не славимо ту, него доле код амбуланте. Ове године је било 150 људи. Најсрећнији смо тада, кад дођу наши, којих свуда има”, прича Драган, пошто упалисмо свеће у цркви која одолева вековима. Црква окречена у бело, а унутра пуно икона, које Орловићи дарују.

Чујемо Спасовдан увек пада у четвртак, а помера се од маја до јуна, па кад „западне”.

Спуштамо се ка ловачком дому „Дубочак”, који контролише Приштина. Ловиште које се простире на неколико десетина хектара припада српској општини у Зубином Потоку, али „зграда која је грађена с половине прошлог века припада косовском систему”.

Заврзује нам се око ногу непокошена трава, ложњаци, качи се чичак. Доле крај реке Клине, која је од летњих суша омалила, а иде ка Белом Дриму, беласају се листови до у небо пораслих топола. Из Клине вода да се пије. Бистра ко суза.

Показује Драган како су дивље свиње изришкале земљу, а онда доле у ловачком дому Радојица Радојевић нам говори да имају осам тона кукуруза којима их хране.

„Ово су хранилице у које им наспемо кукуруз и оне свако вече од девет до пола десет долазе. Ово је солило за срне”, показује Радојица крушац који остављају горе, у густој буковој шуми или ту крај ловачке куће.

Долазе пред праг Дома где је даноноћно дежурство. Виђају се и мечке, а вукова одавно нема.

„Не бојимо се, мада смо обазриви”, смирено говори Радојица, плав, висок момак, од неких тридесетак година, док нас нуди кафом. Напољу група момака, сви се редом представљају. Горе у буковој шуми, одлеже звук моторне тестере.

Крећемо назад, док нам за леђима остаје Доњи Стрмац, у којем од 1999. године нема ниједног Србина. На трећем километру су албанске куће, а српских већ 20 година нема. Све су порушене или запаљене. Имања користе Албанци, а доскора, док није почео с радом „Дубочак”. Албанци су несметано пуштали стоку ка баштама и њивама Срба, па се догађало да на јесен ништа од летине и од поврћа не покупе.

Изнад куће смо Благоја Орловића. Не дими му оџак, нису му кола пред кућом, те не свратисмо. Кућа и окућница као из бајке. Саграђене на ћирилично слово П, а около травњак и ружичњаци.

„Све то сам ради. И, он је, као и остали момци у селу, неожењен”, рекоше нам док се враћасмо ка центру махале.

На Благоја су Албанци два пута пуцали. Једном, у лето 2011. године, једва су га спасли у митровичкој болници. Украли су му и 18 грла стоке. Његова кућа је прва, из правца албанског Стрмца. Прва из правца општине Србица.

Цело село, где нема деце, јесу Орловићи, сем Трајковића, тројице браће који су по протеривању из родног Доњег Стрмца ту нашли уточиште.

Пред нахереном смо кућом, док Радивоје Трајковић, некадашњи радник Општине у Србици, храни живину. Има и голубове „које би да прода”.

„Нас тројица нисмо имали ништа на страну. Хвала добрим људима, који нам дадоше ову кућу. Неку кућу смо купили доле у Јасеновику, али смо стали. Сва тројица браће живимо на минималцу”, не баш причљив, казује Радивоје, којем је 65 година и који „од рата није више онај човек”.

Прича да је свих 15 српских кућа у Доњем Стрмцу порушено или запаљено, имања су у рукама дојучерашњих комшија, а најтеже му пада када види да ни сеоско гробље није било поштеђено вандалске руке. Плевње и амбари, све је изгорело оног дана када је Војска Србије напустила Косово, а за њима кренули и Срби из Доњег Стрмца.

Овде у Стрмцу лисице „коло воде”. Дотле да су сељани принуђени да кокошке држе у затвореном, у ограђеном простору. Касније чујемо да се код Трајковића одомаћила лисица коју су хранили.

Ни стоке у селу нема. Лопови су више пута улазили у село, тровали псе и онда несметано одводили стоку. Свака куће је имала по неколико крава.

Стижемо пред Драганову кућу, прву у Горњем Стрмцу, прву у Горњој махали. Још две куће, рекло би се у истом дворишту. Драганов брат од стрица и стриц живе у њима.

„Сама сам како ми је муж умро, али Драган, снаја и унуци ми стално долазе. Па чак и зими, када су сметови. Зову ме деца код њих, али ја се одавде никуд не померам”, говори Радмила, коју сви знају по надимку Мица, док нас служи медом и кафом.

У кући све под конац, напољу као снег, бео разастрт веш.

Радмила (75), жена господског држања, као да није цео живот провела на селу. Рекло би се, да је, у најмању руку, била нека службеница. Са осмехом прича о деци, унуцима, али се начас смркне кад почне причу о „роду” у Доњем Стрмцу, где су јој Албанци запалили три куће, две плевње, бунар затрпали, а 36 хектара шуме и више од 36 хектара земље заузели.

„Брат ми живи у Србији. Али кад год дође овде, заплаче за огњиштем”, на трен јој сенка пређе преко лица, а онда настави да прича како су им из штале, ту испред куће, „на сам Бадњи дан Албанци украли краву”.

Прича Радмила да су овдашњи људи вредни, да свака кућа има башту, засаде шљива, јабука, крушака, али и да сеју жито, кукуруз, пасуљ... Радмила има 13,5 хектара, што шуме, што у ливадама.

Видесмо и нове куће, викендице. Долазе Орловићи у село чим с пролећа крене сунце, а долазе и када је мала и велика слава.

Још се у овом крају прича ијекавски. Као што се и прича у скоро свим селима Ибарског Колашина.

Ово је једино село, како чусмо, које малу славу обележава на Светог Николу 19. децембра и велику Ђурђевдан 6. маја. Две највеће српске славе славе мештани Горњег Стрмца, села из којег и ко се одселио, стално му се враћа.

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер