Политика: Др Арчибалд Рајс - сећање на искреног пријатеља

„Политика” је била сведок доласка и боравка Арчибалда Рајса у Србији, његових одушевљења и разочарења у наш народ и државу

„Нестао је један од великих пријатеља нашег народа и више него пријатељ, један од наших, један од вредних сарадника на великом делу нашег ослобођења. Од упада аустро-угарских трупа 1914, када је први пут дошао и у Мачви, на крвавом разбојништву утврдио и описао оне ужасе он више Србију и Србе остављао није.

Сродио се са нашим војницима и сељаком и у његовој великој љубави према нашој земљи у основи је била искључиво безгранична љубав према нашем војнику-сељаку”. Ово је, између осталог, стајало у уводнику, објављеном 9. августа 1929. године, на првој страни „Политике”.

Дан раније Београдом је прострујала вест да је доктор Арчибалд Рајс, један од највећих добротвора и пријатеља српског народа, изненада преминуо и то после, наизглед безазлене свађе са комшијом Миланом Капетановићем, бившим министром, често оптуживаним за ратно профитерство и корупционашке афере.

Као сведок времена и својеврсни „пратилац” судбине српског народа и државе, „Политика” је друговала са многим личностима који су обележили своју епоху, па и са доктором Арчибалдом Рајсом.

То друговање трајало је још од 1914, када је на позив српске владе Рудолф Арчибалд Рајс, криминолог и светски познати форензичар, дошао да истражи злочине аустроугарске и бугарске војске у нашој земљи и о томе извести светску јавност.

Настављено је и после рата, када је „Политика” поново почела са излажењем, а доктор Рајс са пуно елана прионуо на нове задатке. Није прекидано ни када се, разочаран многим негативним појавама које су се испољиле после рата готово сасвим повукао из јавног живота, па и размишљао да заувек напусти новостворену краљевину.

Тако се, резигниран 1928. године Рајс поверио „Политици”: „Али, свако стрпљење има граница и моје је исцрпљено до најтањих. Мој рад се толико омета и багателише да ми се довољно ставља до знања да вам више нисам потребан...”

Зато је, управо „Политика”, на дан сахране Арчибалд Рајса објавила и додатак тестамента у којем је овај наш искрени, а после рата често омаловажавани пријатељ, изнео своју последњу жељу – да његово срце „буде стављено у један бокал и да се једном згодном приликом пренесе на Кајмакчалан где ће га оставити код капеле не закопавајући га. Ја сам волео српску земљу и драго ми је кад помислим да ће моје срце почивати и нестати на најпоноснијем врху српских земаља, поред друговa које сам гледао како умиру...”

Износећи, дан после Рајсове смрти детаље из његове биографије „Политика” је пренела и сећања светски познатог форензичара на први сусрет са Србијом, која су била објављена у његовој књизи

„Шта сам видео и проживео у великим данима”. У њима, доктор Рајс, поред осталог, каже: „Моји први утисци. Просто чуђење – навикнут на чистоћу и претерани ред наших швајцарских станица у којима путници наличе један на другога, видео сам ту један разнолик народ који заузима све – чекаонице, кејево, пругу... Било је ту лепих и високих жандара који су још носили предратну униформу, чиновника у разним униформама, македонских сељака и сељанки са својом ношњом потпуно непознатом за мене... Цигани у дроњцима лутали су свуда и нудили се да понесу пртљаг. Неколико војника и официра носили су шајкаче које сам видео први пут. Све то окупано блиставом светлости једног лепог јесенског јутра.”

Иначе, доктор Рудолф Арчибалд Рајс рођен је 8. јуна 1875. године, у месту Хехцберг, у јужном делу Немачког царства. Већ у 22. години стекао је звање доктора хемије, а редовни професор универзитета у Лозани постао је 1906. године.

Овај, светски познати форензичар у Србију је, на позив српске владе дошао 1914. године. Са српском војском прешао је Албанију, учествовао у пробоју Солунског фронта и са Моравском дивизијом умарширао је у Београд.

Био је члан наше делегације на мировној конференцији у Паризу. Само током рата Рајс је написао две књиге и око 800 чланака о Србима и злочинима које су припадници аустроугарске и бугарске војске починили у Србији.

После рата Рајс је, радећи као државни чиновник, при Народној банци добио задатак да унапреди техничку опремљеност и рад наше полиције. Али, брзо се разочарао због стања духа и прилика у новој држави, а посебно је био киван на богатије слојеве друштва и српску интелигенцију о којој је имао мало лепих речи. Повукао се у своју вилу симболичног назива „Добро поље” на Топчидеру.

Умро је 8. августа 1929, а сахрањен је на Топчидерском гробљу, уз највише државне и војне почасти. Сахрани др Рајса присуствовали су његови саборци, велики број грађана, политички и војни врх земље.

Срби су, као и много пута у својој историји тек после смрти овог угледног професора схватили кога су изгубили. „Знао је само за рад и дужност. Никад није тражио ништа од земље и народа који је толико задужио. Само је давао.

Посветио нам је своје најбоље године, жртвовао скоро цело своје велико имање. И некада богати лозански грађанин, умире скоро као сиромах”, навела је поред осталог „Политика” опраштајући се, са поштовањем од Арчибалда Рајса, чији је живот и деловање од његовог доласка у Србију пратила.

(Јован Гајић – Политика)