Polemika između Nenada Popovića i Jove Bakića o migrantskoj krizi

Nenad Popović: Srbi u zemlji migranata?

Povodom teksta Jove Bakića „Izbeglice i politika“, od 25. avgusta

Saosećam sa sudbinom migranata, ali još više brinem za budućnost svog naroda. Takođe saosećam sa uvaženim sociologom Jovom Bakićem koji je imao ambiciju da postane komesar Borku Stefanoviću i obnovi Prvu proletersku i Šestu ličku, ali je posle kratkog izleta u nepoznato, što politika za njega svakako jeste, odustao od projekta „Srpska Siriza“. Ipak njegov revolucionarni duh ne miruje, pa ne odustaje od kritike desnice i navodne zloupotrebe migrantskog pitanja.

Opisavši me kao Orbanovog sledbenika i ruskog miljenika, Jovo Bakić mi, zapravo, nesvesno upućuje komplimente. Kao što je nesvesno, svojom vizijom srpske levice, poslao svog „druga“ Borka Stefanovića, srpskog Ciprasa, i celu takvu levicu u istoriju. Ali, dok je polemika sa profesorom Bakićem zabavna, pitanje migranata postaje najveći bezbednosni izazov Srbije, koja pred sobom ima dva puta. Lakše je da pokaže ono što zaista jeste.

Da sa hlebom, solju i Jovom Bakićem prima nesrećne ljude iz Sirije, Iraka i Avganistana, da gradi prihvatne centre i da se pomiri sa činjenicom da će je uskoro naseliti stotine hiljada migranata. Ali da li smemo da dozvolimo da nam se pred očima dešava takav scenario, dok mi sedimo skrštenih ruku, a evropski i svetski zvaničnici nas tapšu po ramenima, hvaleći čuvenu srpsku gostoljubivost? Dakle, Srbija je do pre mesec dana bila kandidat za genocidnu zemlju koja je, navodno, nameravala da istrebi muslimane, a sada je primer miroljubive i humane države, koja prihvata kao svoje najrođenije, upravo muslimane iz arapskog sveta! Ali to je ledena, pragmatična politika Zapada. Ako je u njihovom interesu, genocidnu zemlju će za tili čas pretvoriti u državu koja je primer humanosti prema muslimanskim migrantima.

Kao čovek, izuzetno se ponosim gostoljubivošću i dobrotom naših građana. Ali, kao političar, moram učiniti sve da zaštitim interese svog naroda. To je taj drugi, teži put, koji Srbija treba da izabere. Zato ću nastaviti da insistiram na izgradnji zaštitnog zida na granici sa Makedonijom, ponašajući se odgovorno prema svojoj zemlji i narodu, kao što to čine lideri svih zemalja EU i SAD.

Međutim, čini se da su drugosrbijanci koji se zalažu za Evropu bez granica, očigledno prespavali vest da Mađarska, uz podršku Brisela, podiže zid na granici sa Srbijom, da Bugarska, takođe članica EU, izvodi oklopna vozila na granicu sa Makedonijom i gradi zid na granici sa Turskom, da je češki predsednik Zeman zatražio formiranje zajedničke vojske EU koja će sprečiti migrante da uđu na njenu teritoriju. Očigledno nisu čuli da zvanična Slovačka, plašeći se islamskog fundamentalizma, pristaje da primi samo 200 migranata hrišćanske vere, niti da je Dejvid Kameron izricito rekao da Britanija neće primati migrante jer žele da se „ogrebu o socijalna davanja“ i ugroze „evropski životni standard“.

Napadati Srpsku narodnu partiju za ideju o izgradnji zida na granici sa Makedonijom, nazivajući tu ideju nehumanom, a nijednom rečju ne kritikovati iste takve, pa još i drastičnije mere koje prema migrantima sprovodi EU, predstavlja čin vrhunskog licemerja. Iako sam evroskeptik, imam najveće poštovanje za politiku koju EU vodi prema migrantima, jer je to politika koja na prvo mesto stavlja bezbednost i interese građana EU. Ja samo želim da bezbednost i interese svog naroda i svoje zemlje zaštitim na potpuno isti način kao što to čini EU.

Tako se dogodio svojevrsni politički apsurd. Kao evroskeptik i protivnik atlantskih integracija, ja zapravo sprovodim migrantsku politiku lidera EU, SAD i njihovih saveznika. Dok se, s druge strane, pripadnici civilnog sektora i evroentuzijasti, zalažu za politiku koja je suprotna politici onog sveta ka kojem tako željno streme. Ali, zašto ne upitaju američkog ambasadora – zbog čega je granica između SAD i Meksika zaštićena zidom i bodljikavom žicom? Zbog čega Obama ne pusti siromašne Meksikance da uđu slobodno u Ameriku? Zašto ih vlada SAD ne dočekuje hambugerima? Zašto im ne ponudi da nasele puste delove Amerike?

Upitajmo se još nešto. Zbog čega migranti ne beže ka najbogatijim zemljama sveta, koje su praktično njihove komšije i islamske zemlje, poput Saudijske Arabije, Kuvajta, Ujedinjenih Arapskih Emirata, već tako masovno hrle u Evropu? Zato što je Saudijska Arabija, najveći saveznik SAD u arapskom svetu, počela da gradi hiljadu kilometara dug zid sa nizom žičanih ograda i jaraka kako bi se zaštitila od nekontrolisanog priliva migranata, a među njima i potencijalnih terorista. Saudijska Arabija ovo radi iako su migranti njoj blizak muslimanski i arapski narod.

Otuda, kao neomiljeni političar Jove Bakića, od jednog ne odustajem. To je hitna izgradnja zaštitnog zida na granici sa Makedonijom. To je prvi korak, a kada zaustavimo enorman priliv migranata u Srbiju, i stavimo pod kontrolu trenutnu migrantsku krizu u našoj državi, onda sa svim zemljama u okruženju i EU treba razgovarati kako dalje da postupamo i kako zajednički da rešimo ovaj humanitarni i bezbednosni problem.

Autor je predsednik Srpske narodne partije

(Nenad Popović – Politika)

Jovo Bakić: Izbeglice i politika

Pre nekoliko sedmica predsednik vlade je kazao da je on „veći MMF od MMF-a”. Radi se o pejorativnoj parafrazi optužbe da je neko „veći katolik od pape”, a zanimljivo je da ju je upotrebio govornik za samoga sebe, napominjući, pri tome, da svesno preuzima ulogu lošeg momka. Doista, od A. A. Vučića se svašta može očekivati, ali ovom izjavom prevazišao je samoga sebe, unevši konačno malo zabave i smeha u mučnu svakodnevicu. Teško je setiti se da je neki predstavnik male, siromašne i zadužene zemlje, u kakve Srbija zacelo spada, slikovitije predstavio globalni kapitalistički sistem. Identifikujući se s agresorom, žrtva postaje grđa od njega, sve zarad hvale od agresora. A narod? Kao i dosad, ako preživi, pričaće. Zaista, najveći deo najnovije generacije, koja obuhvata one koji imaju 25–30 godina, nije upoznao ništa drugo do muku i nevolju.

Zanimljivo je, takođe, da politički analitičari, do juče poznati po svom nacionalizmu i kritici „žutih” vlada, između ostalog, i zbog privrženosti neoliberalizmu, a danas prepoznatljivi po podršci ovoj vladi, ne samo da uopšte ne kritikuju premijera i politiku štednje, koja je prema stanovništvu znatno oštrija od svega što su prethodne vlade radile, već ni ne pominju gornju izjavu. Da li njihov stav prema neoliberalizmu zavisi od toga ko je na vlasti? Kakvo poverenje javnosti mogu uživati ako nemaju isti stav prema istoj pojavi; ako im odnos prema vlasti ne zavisi od stava vlastodržaca prema neoliberalizmu, već od toga ko vlast vrši?

No, još je zanimljiviji njihov odnos prema izbegličkoj krizi, jer podržavaju podizanje zida prema Makedoniji, šireći tako ksenofobiju u javnosti. Istovremeno, uopšte ne kritikuju predsednika vlade zbog toga što je rekao da neće učestvovati „u kampanji protiv migranata” i, štaviše, u neposrednom obraćanju nevoljnicima naglasio: „Uradićemo sve za vas, da budete sigurni kao u svom domu, i uvek ste dobrodošli u našu zemlju.” Zaista, ako veći deoonoga što Vučić radi kao predsednik vlade zaslužuje kritiku, ovde mu se mora odati priznanje. Postupa kao čovečan i odgovoran predsednik vlade jedne zemlje, jer nema veće odgovornosti nego u granicama svojih mogućnosti pomoći nevoljniku. Otuda je i potpisnik ovih redaka ponosan što se Srbija u poređenju s bliskim zemljama, pa i onim udaljenijim i mnogo bogatijim, ponaša humanije prema izbeglima. Zasluga za to pripada kako nekim solidarnim građankama i građanima Srbije, koji već nedeljama samopregorno pomažu izbeglima, tako i vladi, koja nije potpala pod uticaj ksenofobičnih poziva. Prema tome, konvertitski žar A. A. Vučića je iskren i ima, osim ranije pomenutih negativnih, i pozitivne posledice.

Najbolje se to vidi u poređenju sa onim što je izgovorio njegov negdašnji šef Vojislav Šešelj: „(...) Primer treba da nam budu Mađari koji su bili pametni, pa počeli da podižu zid (...) pošto nam je Sirija prijateljska zemlja, trebalo (bi) da naše vlasti pohapse sve za rat sposobne muškarce koji su došli iz te države, jer oni su vojni begunci.”

Uopšte, imigrantsko pitanje već decenijama u zapadnoj Evropi koriste krajnji desničari u pokušajima da raspale ksenofobični i autoritarni nacionalizam među građanima i tako dospeju na vlast. Poslednji priliv izbeglica, azilanata i imigranata, najvećma muslimana i Arapa, prema kojima već duže vreme besni islamofobično neprijateljstvo, koje krajnji evropski desničari namerno potpiruju, bez presedana je u bližoj istoriji i sasvim je izvesno da će podstaći jačanje radikalnodesnih stranaka, pa i nasilnih ekstremističkih grupa koje, na primer, u Nemačkoj već podmeću desetine požara u izbegličkim centrima.

U Srbiji se, takođe, radikalni desničari, ali i neki koji se nalaze naivici između konzervatizma i radikalne desnice, poput Orbanovih sledbenika i ruskih miljenika Nenada Popovića i Boška Obradovića, prepoznaju po tome što zloupotrebljavaju ovo pitanje u nadi da će pojačati podršku u biračkom telu. Stari autoritarni nacionalista i ksenofob Vojislav Šešelj ima tako nove drugove po ksenofobiji, uz terciranje pomenutih političkih analitičara. Tako, dok predsednik vlade pokazuje čovečno lice zvanične Srbije prema izbeglicama, moreći istovremeno štednjom građane, a partijskom kontrolom sredstva masovnog opštenja, i uhlebljujući „napredne”borce, koji neretko ni ne dolaze na posao, na budžetskim jaslama, dotle politički analitičari u službi vođine borbe protiv nejake skupštinske opozicijene kritikuju ogrešenja vlade o sopstvene građane i pravdu, ali podržavaju predloge vanparlamentarne desničarske opozicije u vezi s izbeglim nevoljnicima. Da li najavljeni izbori imaju neke veze s tim?

Autor je docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu

(Jovo Bakić – Politika)