четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Полемика између Ненада Поповића и Јове Бакића о мигрантској кризи
Хроника

Полемика између Ненада Поповића и Јове Бакића о мигрантској кризи

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 28. август 2015.

Ненад Поповић: Срби у земљи миграната?

Поводом текста Јове Бакића „Избеглице и политика“, од 25. августа

Саосећам са судбином миграната, али још више бринем за будућност свог народа. Такође саосећам са уваженим социологом Јовом Бакићем који је имао амбицију да постане комесар Борку Стефановићу и обнови Прву пролетерску и Шесту личку, али је после кратког излета у непознато, што политика за њега свакако јесте, одустао од пројекта „Српска Сириза“. Ипак његов револуционарни дух не мирује, па не одустаје од критике деснице и наводне злоупотребе мигрантског питања.

Описавши ме као Орбановог следбеника и руског миљеника, Јово Бакић ми, заправо, несвесно упућује комплименте. Као што је несвесно, својом визијом српске левице, послао свог „друга“ Борка Стефановића, српског Ципраса, и целу такву левицу у историју. Али, док је полемика са професором Бакићем забавна, питање миграната постаје највећи безбедносни изазов Србије, која пред собом има два пута. Лакше је да покаже оно што заиста јесте.

Да са хлебом, сољу и Јовом Бакићем прима несрећне људе из Сирије, Ирака и Авганистана, да гради прихватне центре и да се помири са чињеницом да ће је ускоро населити стотине хиљада миграната. Али да ли смемо да дозволимо да нам се пред очима дешава такав сценарио, док ми седимо скрштених руку, а европски и светски званичници нас тапшу по раменима, хвалећи чувену српску гостољубивост? Дакле, Србија је до пре месец дана била кандидат за геноцидну земљу која је, наводно, намеравала да истреби муслимане, а сада је пример мирољубиве и хумане државе, која прихвата као своје најрођеније, управо муслимане из арапског света! Али то је ледена, прагматична политика Запада. Ако је у њиховом интересу, геноцидну земљу ће за тили час претворити у државу која је пример хуманости према муслиманским мигрантима.

Као човек, изузетно се поносим гостољубивошћу и добротом наших грађана. Али, као политичар, морам учинити све да заштитим интересе свог народа. То је тај други, тежи пут, који Србија треба да изабере. Зато ћу наставити да инсистирам на изградњи заштитног зида на граници са Македонијом, понашајући се одговорно према својој земљи и народу, као што то чине лидери свих земаља ЕУ и САД.

Међутим, чини се да су другосрбијанци који се залажу за Европу без граница, очигледно преспавали вест да Мађарска, уз подршку Брисела, подиже зид на граници са Србијом, да Бугарска, такође чланица ЕУ, изводи оклопна возила на границу са Македонијом и гради зид на граници са Турском, да је чешки председник Земан затражио формирање заједничке војске ЕУ која ће спречити мигранте да уђу на њену територију. Очигледно нису чули да званична Словачка, плашећи се исламског фундаментализма, пристаје да прими само 200 миграната хришћанске вере, нити да је Дејвид Камерон изрицито рекао да Британија неће примати мигранте јер желе да се „огребу о социјална давања“ и угрозе „европски животни стандард“.

Нападати Српску народну партију за идеју о изградњи зида на граници са Македонијом, називајући ту идеју нехуманом, а ниједном речју не критиковати исте такве, па још и драстичније мере које према мигрантима спроводи ЕУ, представља чин врхунског лицемерја. Иако сам евроскептик, имам највеће поштовање за политику коју ЕУ води према мигрантима, јер је то политика која на прво место ставља безбедност и интересе грађана ЕУ. Ја само желим да безбедност и интересе свог народа и своје земље заштитим на потпуно исти начин као што то чини ЕУ.

Тако се догодио својеврсни политички апсурд. Као евроскептик и противник атлантских интеграција, ја заправо спроводим мигрантску политику лидера ЕУ, САД и њихових савезника. Док се, с друге стране, припадници цивилног сектора и евроентузијасти, залажу за политику која је супротна политици оног света ка којем тако жељно стреме. Али, зашто не упитају америчког амбасадора – због чега је граница између САД и Мексика заштићена зидом и бодљикавом жицом? Због чега Обама не пусти сиромашне Мексиканце да уђу слободно у Америку? Зашто их влада САД не дочекује хамбугерима? Зашто им не понуди да населе пусте делове Америке?

Упитајмо се још нешто. Због чега мигранти не беже ка најбогатијим земљама света, које су практично њихове комшије и исламске земље, попут Саудијске Арабије, Кувајта, Уједињених Арапских Емирата, већ тако масовно хрле у Европу? Зато што је Саудијска Арабија, највећи савезник САД у арапском свету, почела да гради хиљаду километара дуг зид са низом жичаних ограда и јарака како би се заштитила од неконтролисаног прилива миграната, а међу њима и потенцијалних терориста. Саудијска Арабија ово ради иако су мигранти њој близак муслимански и арапски народ.

Отуда, као неомиљени политичар Јове Бакића, од једног не одустајем. То је хитна изградња заштитног зида на граници са Македонијом. То је први корак, а када зауставимо енорман прилив миграната у Србију, и ставимо под контролу тренутну мигрантску кризу у нашој држави, онда са свим земљама у окружењу и ЕУ треба разговарати како даље да поступамо и како заједнички да решимо овај хуманитарни и безбедносни проблем.

Аутор је председник Српске народне партије

(Ненад Поповић – Политика)

Јово Бакић: Избеглице и политика

Пре неколико седмица председник владе je казао да је он „већи ММФ од ММФ-а”. Ради се о пејоративној парафрази оптужбе да је неко „већи католик од папе”, а занимљиво је да ју је употребио говорник за самога себе, напомињући, при томе, да свесно преузима улогу лошег момка. Доиста, од А. А. Вучића се свашта може очекивати, али овом изјавом превазишао је самога себе, уневши коначно мало забаве и смеха у мучну свакодневицу. Тешко је сетити се да је неки представник мале, сиромашне и задужене земље, у какве Србија зацело спада, сликовитије представио глобални капиталистички систем. Идентификујући се с агресором, жртва постаје грђа од њега, све зарад хвале од агресора. А народ? Као и досад, ако преживи, причаће. Заиста, највећи део најновије генерације, која обухвата оне који имају 25–30 година, није упознао ништа друго до муку и невољу.

Занимљиво је, такође, да политички аналитичари, до јуче познати по свом национализму и критици „жутих” влада, између осталог, и због привржености неолиберализму, а данас препознатљиви по подршци овој влади, не само да уопште не критикују премијера и политику штедње, која је према становништву знатно оштрија од свега што су претходне владе радиле, већ ни не помињу горњу изјаву. Да ли њихов став према неолиберализму зависи од тога ко је на власти? Какво поверење јавности могу уживати ако немају исти став према истој појави; ако им однос према власти не зависи од става властодржаца према неолиберализму, већ од тога ко власт врши?

Но, још је занимљивији њихов однос према избегличкој кризи, јер подржавају подизање зида према Македонији, ширећи тако ксенофобију у јавности. Истовремено, уопште не критикују председника владе због тога што је рекао да неће учествовати „у кампањи против миграната” и, штавише, у непосредном обраћању невољницима нагласио: „Урадићемо све за вас, да будете сигурни као у свом дому, и увек сте добродошли у нашу земљу.” Заиста, ако већи деоонога што Вучић ради као председник владе заслужује критику, овде му се мора одати признање. Поступа као човечан и одговоран председник владе једне земље, јер нема веће одговорности него у границама својих могућности помоћи невољнику. Отуда је и потписник ових редака поносан што се Србија у поређењу с блиским земљама, па и оним удаљенијим и много богатијим, понаша хуманије према избеглима. Заслуга за то припада како неким солидарним грађанкама и грађанима Србије, који већ недељама самопрегорно помажу избеглима, тако и влади, која није потпала под утицај ксенофобичних позива. Према томе, конвертитски жар А. А. Вучића је искрен и има, осим раније поменутих негативних, и позитивне последице.

Најбоље се то види у поређењу са оним што је изговорио његов негдашњи шеф Војислав Шешељ: „(...) Пример треба да нам буду Мађари који су били паметни, па почели да подижу зид (...) пошто нам је Сирија пријатељска земља, требало (би) да наше власти похапсе све за рат способне мушкарце који су дошли из те државе, јер они су војни бегунци.”

Уопште, имигрантско питање већ деценијама у западној Европи користе крајњи десничари у покушајима да распале ксенофобични и ауторитарни национализам међу грађанима и тако доспеју на власт. Последњи прилив избеглица, азиланата и имиграната, највећма муслимана и Арапа, према којима већ дуже време бесни исламофобично непријатељство, које крајњи европски десничари намерно потпирују, без преседана је у ближој историји и сасвим је извесно да ће подстаћи јачање радикалнодесних странака, па и насилних екстремистичких група које, на пример, у Немачкој већ подмећу десетине пожара у избегличким центрима.

У Србији се, такође, радикални десничари, али и неки који се налазе наивици између конзерватизма и радикалне деснице, попут Орбанових следбеника и руских миљеника Ненада Поповића и Бошка Обрадовића, препознају по томе што злоупотребљавају ово питање у нади да ће појачати подршку у бирачком телу. Стари ауторитарни националиста и ксенофоб Војислав Шешељ има тако нове другове по ксенофобији, уз терцирање поменутих политичких аналитичара. Тако, док председник владе показује човечно лице званичне Србије према избеглицама, морећи истовремено штедњом грађане, а партијском контролом средства масовног општења, и ухлебљујући „напредне”борце, који неретко ни не долазе на посао, на буџетским јаслама, дотле политички аналитичари у служби вођине борбе против нејаке скупштинске опозицијене критикују огрешења владе о сопствене грађане и правду, али подржавају предлоге ванпарламентарне десничарске опозиције у вези с избеглим невољницима. Да ли најављени избори имају неке везе с тим?

Аутор је доцент на Филозофском факултету у Београду

 

(Јово Бакић – Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер