Polemika Aleksandra Fatića i Nikole Jovanovića o prioritetima spoljne politike Srbije

Aleksandar Fatić: Ukinimo „stubove“ spoljne politike

Mediji u Srbiji licitiraju mogućim imenima budućeg ministra spoljnih poslova, i u tom licitiranju, po prvi put, pominje se jedno izvanredno kadrovsko rešenje: Leon Kojen, profesor filozofije na Univerzitetu u Beogradu, oksfordski doktorant, bivši savetnik bivšeg predsednika Srbije za spoljnu politiku.

Posle pominjanja tog imena, SNS prosto treba podržati da takav naum, ako ga zaista ima, što pre i ostvari. Srbiji je potreban ministar spoljnih poslova sa međunarodnom školom, sa međunarodnim šlifom, sa odgovarajućim godinama i iskustvom i sa pravim diplomatskim osobinama ličnosti. Imenovanje Leona Kojena bilo bi prekid sa jednom od najgorih navika u spoljnim poslovima, a to je partijsko kadriranje.

Predsednik Srbije je već nagovestio ozbiljan diskontinuitet sa praksom rada bivšeg predsednika, pa valja očekivati da se spoljna politika neće voditi iz predsedničkog kabineta. Tomislav Nikolić je za kratko vreme - uz neviđenu medijsku halabuku protiv njega od dana kad je izabran - učinio nekoliko razumnih poteza, pre svega postavljajući se diskretno i jasno stavljajući do znanja granice svojih ustavnih ovlašćenja u odnosu na Vladu Srbije. To će mu svakako doneti dubinsku podršku srpskog naroda ako tako nastavi i ne padne u zamku „lepog života“ i vlasti na Andrićevom vencu.

Srpska diplomatija treba odmah da se pozabavi „baždarenjem“ sadržinski novog kursa kojim treba da plovi srpski diplomatski brod, u tri suštinska segmenta.

Prvo, potrebno je smesta prekinuti preterani naglasak na multilateralnoj diplomatiji, i najveći broj diplomata, kao i najveće resurse, posvetiti bilateralnoj diplomatiji. Multilateralizam, trošenje ogromnog novca na putovanja po afričkim zemljama da bi se animirali „nesvrstani“, česta odlaženja u Njujork radi šetanja novog odela hodnicima Ujedinjenih nacija, i ulaganje sredstava i vremena u pohađanje, najblaže rečeno, nepoznatih i marginalnih multilateralnih organizacija regiona hiljadama kilometara udaljenih od Srbije predstavljali su najveću stratešku grešku srpske diplomatije protekle decenije.

Drugo, treba bez odlaganja uspostaviti rusko-američki forum u Beogradu, i odrediti dva stručna čoveka u Ministarstvu spoljnih poslova koji će koordinisati redovne istovremene sastanke sa ambasadorima SAD i Rusije, u Beogradu, a ne putujući za basnoslovne sume po svetu. Srbija mora imati istovremene plodne odnose i sa Rusijom, i sa SAD, ali to više ne sme činiti na dosadašnji, pijačni način, tako što će lagati i Ruse i Amerikance, pregovarajući iza zatvorenih vrata malo sa jednima, malo sa drugima. Pre svega, takav pristup je neetičan, i ruši ugled srpskog naroda, koji je istorijski prijatelj i Rusa, i Amerikanaca. Potom, taj pristup je štetan u instrumentalno-praktičnom smislu, jer Srbija nije u stanju da manipuliše interesima velikih zemalja.

Nikada ne treba zaboraviti urbanu poslovicu da, bilo da se slonovi tuku ili vode ljubav, trava strada. Srbija je, u odnosu na Moskvu i Vašington, trava. Zato je njeno najjače oružje da se zaštiti - poštenje. Ništa Srbija neće postići putovanjima u Vašington i Moskvu i nekakvim „tajnim“ dogovorima: sve se može dogovoriti bez traćenja novca i resursa jasno, javno i direktno sa ambasadorima ove dve velike zemlje u Beogradu.

Treće: treba i formalno ukinuti proglašene „stubove“ spoljne politike kojih ima previše. Postoje samo tri prioriteta srpske spoljne politike u ovom trenutku, a to su:

1. uključenje u ruski projekt „Južni tok“ i osiguravanje svoje pozicije na novoj bezbednosnoj mapi Evrope, a ta mapa će se zasnivati isključivo na energetskoj bezbednosti

2. angažovanje u direktnim pregovorima sa prištinskim vlastima i sa Vašingtonom kako bi se uspostavilo normalno funkcionisanje komunikacije, trgovine i svega ostalog na relaciji Beograd - Priština (najava predsednika Nikolića da je spreman da razgovara sa predsednicom Kosova u tom smislu je normalan, produktivan i razuman potez)

3. izgradnja što srdačnijih odnosa sa Nemačkom i Francuskom kao nosećim stubovima EU, što je istovremeno jedina dobra stvar koju je počela da radi prethodna diplomatska struktura.

Za sva ova tri prioriteta spoljne politike potrebno je veliko stručno angažovanje, obrazovanje srpskih diplomata, njihovo specijalističko izgrađivanje, i konsolidacija profesionalne diplomatije koja neće strepeti od politike.

Tri suštinska prioriteta srpske spoljne politike moguće je uspostaviti već do kraja 2012. godine, i time bi srpska diplomatija bila dovedena u red na strateškom nivou.

U celini posmatrano, srpsku diplomatiju treba strateški solidno usmeriti na realan broj ciljeva i prioriteta, osloboditi hipnotičko-marketinškog opterećenja praznih priča o spoljnopolitičkom Zlatnom runu („balkanski Luksemburg“, članstvo u EU koliko sutra, „lider u regionu“, „lider u UN“, itd.), a potom je treba prosto humanizovati, tako da ljudi koji u diplomatiji rade imaju adekvatno profesionalno dostojanstvo i optimum stabilnosti da mogu bez suvišnog stresa, opušteno, da rade jedan realno definisan i optimalno merljiv posao. U tome leži tajna profesionalizacije: bez spektakularnosti, uz pribranu racionalnost i umereni optimizam.

(Danas, 19.7.2012)

Nikola Jovanović: Ukinimo dodvoravanje

Povodom teksta Aleksandra Fatića "Ukinimo stubove spoljne politike" (Danas, 19. jul 2012)

Autor Aleksandar Fatić je sa tekstom u Danasu pod nazivom "Ukinimo stubove spoljne politike" pokazao ambiciju da učestvuje u javnoj debati o spoljnoj politici Srbije. Imajući u vidu rezigniranost i neaktivnost naše stručne javnosti, ovakav napor bi svakako bio vredan hvale, pre svega ako po|emo od premise da se samo konstruktivnom kritikom odre|ena politika može unaprediti i korigovati. Nažalost, u ovom konkretnom slučaju nivo analize i preporuka može samo da sroza kvalitet debate i dodatno iritira javnost, već zasićenu stručnjacima, analitičarima i ekspertima, čiji je motiv često jedino samopromocija i ulagivanje novoj vlasti.

U tekstu se najpre osporava metod vo|enja spoljne politike i navodi se da treba napustiti multilateralnu diplomatiju u korist bilateralne. Potpuno je nejasna ova preporuka, s obzirom da i nema stroge granice izme|u dva metoda i da nema države koja ne koristi oba. Pa upravo je učešće na multilateralnim forumima prilika da se organizuje serija bilateralnih susreta sa često geografski udaljenim državama i da se na jednom doga|aju obratimo većem broju me|unarodnih aktera.

Autor pominje nesvrstane, valjda kao negativan primer, ali upravo se na ovim konferencijama obavi u dva-tri dana i preko 50 bilateralnih sastanaka, čime se postiže ekonomičnost domaćih diplomatskih resursa. Uostalom, nema ozbiljnije evropske države koja na ovakve doga|aje ne šalje visoke političke emisare, u funkciji ekonomske diplomatije ili lobiranja za svoje me|unarodne kandidature ili inicijative. Verovatno Srbija ne treba da radi to što rade ozbiljne evropske države i gde ima odličnu poziciju i startnu prednost, može se zaključiti iz teksta.

Autor se dalje u tekstu čudi zašto predstavnici Srbije idu često u UN u Njujork, gde se "šetaju nova odela". Teško je zamisliti da neko ko želi da utiče na spoljnu politiku svoje zemlje ne zna da Savet bezbednosti kvartalno razmatra UNMIK-ov izveštaj o stanju na KiM i da se po potrebi zakazuju vanredne sednice Saveta bezbednosti kada se dole desi fizičko ili političko nasilje nad preostalim Srbima.

Pominje se "tajna diplomatija" izme|u Zapada i Istoka, predlaže osnivanje nekakvog američko-ruskog foruma u Beogradu, a Srbija optužuje za "manipulisanje interesima velikih sila" (?). Napominjem da je Srbija prošle godine dobila predsedavanje OEBS-u, u kome su i SAD i Rusija, izme|u ostalog upravo na ideji organizovanja predsedničkog samita, gde bi se usvojila deklaracija o resetovanju odnosa ove dve svetske sile. Kada neko želi da ocrni svoju zemlju i prethodnu vladu, mala je šansa da će ga činjenice i istina odvratiti od takve namere.

Pominju se novi prioriteti, me|u kojima više nema regionalne saradnje i ekonomske diplomatije, čak autor ima ambiciju da ukine "stubove" spoljne politike, kao da njih nije odredila stvarnost sveta u kojoj živimo, koju uz dužno poštovanje jedan tekst teško može da preoblikuje. Pominje se značaj uključivanja Srbije u Južni tok, interes da se obezbedi energetska bezbednost, ali istovremeno preporučuje da se sa najvećim silama razgovara na nivou njihovih ambasadora u Beogradu, valjda radi uštede ili dizanja ugleda naše države. Teško je zamisliti da se strateško partnerstvo sa Francuskom i ulaganje u metro, ruski kredit od milijardu dolara, kinesko ulaganje u TENT 3 od dve milijarde dolara, ili uključivanje u Južni tok obezbe|uje na nivou ambasadora, ali dobro.

O naivnosti sugestije novom predsedniku da se dijalog s Prištinom vodi direktno, uz posredovanje isključivo Amerikanaca, ili o savetu da se sa Nemačkom izgrade "što srdačniji odnosi" izlišno je govoriti. S obzirom da je ceo tekst napisan u formi preporuke novom predsedniku, a pod plaštom brige za dostojanstvo diplomata, dozvoliću sebi da i ja nešto preporučim. Nova vlast treba da nadogradi ono što je stara već uradila, ili da koriguje ono što se moglo bolje uraditi. Ali rušiti jedan model samo da bi se napravio diskontinuitet i počinjalo iz početka uvek i iznova, nije mudro ni državotvorno. A dostojanstvo diplomata se ne štiti obezvređivanjem njihovog rada i potcenjivanjem njihovih potencijala. Lobiranje za ambasadorsko mesto nije vredno toga, nova vlast neće ceniti dodvoravanje, kao što nije ni prošla.

Autor je urednik naučnog časopisa "Izazovi evropskih integracija" i saradnik Ministarstva spoljnih poslova

(Danas, 24.7.2012)