Пол Крејг Робертс: САД ризикују рат против Русије и Кине

Кина са својим огромним инвестицијама и Русија са ратном флотом у Сирији нашле су се на путу америчке хегемоније у Медитерану

Шта раде Американци у Африци и који су прави циљеви деловања САД у побуњеним арапским државама у интервјуу за иранску телевизијску станицу „Прес ТВ” објашњава амерички економиста и колумниста др Пол Крејг Робертс, познат као бивши помоћник америчког министра финансија у администрацији Роналда Регана. Робертс – иначе један од твораца такозване реганомике, економске политике промовисане у доба Регана – сада каже да је специфичност побуне у Либији то што побуњенике наоружава Вашингтон те да није реч о мирном револту.

„То је оружана побуна која се одвија у источном делу земље. А познато нам је да је ЦИА тамо на терену, као и да су (побуњеници) већ наоружани”, каже овај економиста који је протеклих година критиковао потезе и демократске и републиканске администрације.

Како бисте упоредили ову војну интервенцију са оном у Бахреину?

Наш циљ није свргавање власти у Бахреину или у Саудијској Арабији, где обе владе користе насиље против оних који протестују, пошто су обе ове владе наше марионете, а у Бахреину имамо и велику поморску базу. Наш циљ је свргавање Гадафија, и Асада у Сирији, пошто желимо да избацимо Кинезе и Русе из Медитерана. Кина је уложила огромне паре у енергетске изворе на истоку Либије и рачуна на ову земљу као и на Анголу и Нигерију због својих енергетских потреба. Овде је реч о америчком настојању да спречи доступ Кине поменутим ресурсима. Управо као што су Лондон и Вашингтон спречавали доступ енергентима Јапану тридесетих година прошлог века.

Интерес у вези са протестима у Сирији – иза којих, као што је то открио „Викиликс“, стоје САД – у вези је са чињеницом да Руси у Сирији имају велику поморску базу, што им омогућује присуство у Медитерану. Као што видите, Вашингтон је залегао за инвазију против Либије, а врши и све већи притисак за интервенцију у Сирији, како бисмо се ослободили Руса и Кинеза. Наравно, ништа не говоримо о Саудијцима, како они третирају демонстранте, и ништа у вези са насиљем које се користи против протестаната у Бахреину.

Хоћете да кажете да је главни циљ напада на Либију нафта?

Није само нафта у питању, ту је и проблем пенетрације Кине у Африку уопште као и експорт нафте за сопствене енергетске потребе. Вероватно вам је познато да је Међународни монетарни фонд (ММФ) објавио извештај у којем стоји да је „доба Америке“ окончано и да ће за пет година кинеска економија превазићи америчку. Вашингтон покушава то да блокира, користећи своју војну превагу и стратешке предности, не би ли успорио кинески економски раст. То је и разлог зашто је ЦИА тако активна у источној Либији, и то је разлог зашто су протести прво избили на истоку земље, а не у престоници, као што се збило у осталим арапским државама. То је разлог и зашто су (протести) оружани.

Да ли мислите да је дипломатска изолација Либије главни повод за војну интервенцију?

Не бих рекао. Мислим да је главни разлог покушај удаљавања Кине од Либије, што се тренутно дешава. Кинези су овде имали 30.000 својих људи, а до сада су их евакуисали 29.000. Реч је, такође, о враћању дуга Гадафију због одбијања да се придружи америчкој афричкој команди (Африцом). Ова команда је оперативна од 2008, и била је директан одговор САД кинеској пенетрацији у Африку. Спремили смо војни одговор, а Гадафи је одбио да сарађује – изјавио је да је то акт империјализма, у покушају да се завлада целим континентом. Трећи разлог јесте то што Гадафи у Либији контролише важан део медитеранске обале, као што то чини Сирија.

Мислим да су се ове две земље нашле на путу америчке хегемоније у Медитерану, а сасвим је сигурно да Американци не желе јаку руску флоту стационирану у региону, као што не желе Кину која одатле црпи енергенте. Вашингтон је заузео гард када су избили протести у Тунису и Египту, али је брзо уочио да је арапске протесте могуће искористити за уклањање Русије и Кине (из овог дела света) без директне конфронтације.

Знамо сигурно да ЦИА већ неко време шири узнемиреност у источној Либији. То је позната чињеница. А објављивање дипломатских депеша (Викиликс) показује да су Американци уплетени и у ширење немира у Сирији.

Ми нисмо посејали немире у Египту или Бахреину или Тунису или Саудијској Арабији. Са друге стране, вероватно смо одговорни за протесте у Јемену, пошто тамо користимо беспилотне летелице и вршимо ударе против различитих племенских група. У томе и јесте велика разлика у односу на дешавања у Сирији и Либији. Амерички прсти су уплетени у тамошње немире, у организовање демонстрација, обезбеђивање финансија и тако даље. Увек постоје незадовољни које је могуће купити новцем или обећањима.

Тренутно, у Либији се користе беспилотне летелице. Одакле оне полећу, технички, из Италије је то немогуће, због ограниченог радијуса лета?

Стварно не знам. Можда са бродова америчке ратне морнарице. Мислим да су последњи извештаји о томе стизали управо од стране морнаричких званичника. Волео бих да додам још нешто. Вероватно највећи ризик, а који се највише занемарује, јесте став Кине. Кинеске компаније губе стотине милиона долара услед ове интервенције. Они су укључени у 50 великих инвестиционих пројеката који сада одлазе низ воду и није чудно што све то доживљавају као удар на сопствене интересе.

Кажете да Американци хоће да избаце Кину из региона и кинеске инвеститоре замене америчким компанијама?

Или ничијим. Тако је. А мислим и да Руси почињу да схватају да је цела прича у Сирији уперена, у ствари, против њих и њихове тамошње базе. Шта ми, у ствари, радимо супротстављајући се двема великим државама: Кина има економију која је, вероватно, боља од америчке, пошто њихови радници имају посао, а Руси поседују неограничени нуклеарни арсенал. Ми покушавамо да извршимо притисак на две веома јаке државе, и то чинимо на веома несмотрен и опасан начин.

Једном када уђете у игру, а Русија и Кина закључе да се са Американцима, једноставно, није могуће носити на рационалан начин, као и да су (Американци) решили да им на било који начин науде, могући су сви облици ескалације. То је стварна опасност и ми ризикујемо велики рат.

Каква је у свему улога Италије (као чланице НАТО) у Либији?

То је још једна специфична ствар у либијској интервенцији. Шта НАТО уопште ради ратујући у Африци? НАТО је основан као одбрамбени савез у случају совјетске инвазије на западну Европу. Совјетски Савез не постоји већ две деценије. Усмераван од стране САД и Пентагона НАТО се претворио у помоћну силу, и сада је уплетен у агресију у Африци. Јер ово јесте агресија. Нападачки рат. НАТО нисмо користили у Египту, Тунису, и сигурно га нећемо користити у Саудијској Арабији или Бахреину. Ипак, како видимо, НАТО ратује у Африци. То тражи објашњење.

(Политика, 12.5.2011)