Petar Iskenderov: Haški tribunal će suditi do smrti

Situaciju u kojoj se našao Vojislav Šešelj zbilja se može označiti kritičnom po njegovo zdravlje, pa i sam život. U istoriji rada Haškog tribunala nije se dogodio ni jedan slučaj da je srpski optuženik njegovog kalibra bio oslobođen. Čak štaviše, imajući u vidu status optuženog kao lidera jedne od vodećih opozicionih snaga Srbije, Tribunal i snage i institucije „novog svetskog poretka“ koje stoje iza njega, ne mogu dopustiti Šešelju da se vrati kao pobednik na srpsku političku scenu. Imajući u vidu raskol koji se u zemlji sve više produbljuje u vezi sa kapitulantskom politikom vlasti po pitanju Kosova – trijumfalni povratak Šešelja iz Ševeningenskog kazamata (u koji je on uz to još otišao dobrovoljno) imaće za posledicu drastičnu promenu odnosa političkih snaga. U tim uslovima može se prognozirati pobeda Srpske radikalne stranke na čijem je on čelu već na prvim parlamentarnim izborima, a njega samog i na izborima za predsednika. To će značiti kraj sveukupnog kursa u pravcu „prikopčavanja“ Srbije i njene političke elite zapadnim institucijama, koji sprovodi Zapad tokom poslednje decenije. Moguća je i preorijentacija Srpske države na Rusiju sa uspostavljanjem između Moskve i Beograda tešnjeg vojno-strateškog partnerstva. Takvi gubici geopolitičkog karaktera nesumnjivo premašuju za SAD, NATO i Evropsku uniju sve moralne aspekte poput neophodnosti poštovanja prezumpcije nevinosti i osiguranja optuženom kvalifikovane medicinske nege, kako bi on mogao da samostalno napusti nepravično sudilište.

Takođe je potrebno podsetiti, da Vojislav Šešelj nije prvi visoki srpski političar, prema kome se u Hagu zloupotrebljava „kaznena medicina“. 1998. godine u ćeliji pritvorske jedinice Ševeningenskog kazamata izvršio je samoubistvo bivši šef administracije grada Vukovara Slavko Dokmanović. A 5. marta 2006. godine lišen je života bivši predsednik Republike Srpska Krajina u Hrvatskoj, Milan Babić. Prema zvaničnoj verziji, on se obesio. 2004. godine Babić je osuđen na 13 godina robije. U toku sudskog procesa taj nekada radikalni lider hrvatskih Srba je napravio dil sa Haškim tribunalom, pristavši da svedoči protiv Miloševića u zamenu za skidanje tereta za genocid.

Šest dana nakon Babića – 11. marta 2006. godine – u ćeliji Ševeningenskog kazamata pronađen je mrtav i sam Slobodan Milošević, koga je Tribunal u bukvalnom smislu sudio do smrti – očigledno već ne računajući na osuđujuću presudu i suočen sa istom takvom dilemom, kao i sada u „procesu Šešelju“. Milošević je bolovao i uporno molio da mu se pruži kvalitetna medicinska pomoć. Za vreme procesa Tribunal je 22 puta prekidao saslušanja zbog lošeg zdravstvenog stanja optuženika. Međutim, krajem februara 2006. godine Sudsko veće Haškog tribunala odbilo je da privremeno oslobodi Slobodana Miloševića radi lečenja u Moskvi u Naučnom centru srčano-vaskularne hirurgije „Bakulev“ Kako je tada potvrdio MIP Rusije, „ruski lekari bili su spremni da mu pruže odgovarajuću pomoć, a ruske vlasti su garantovale poštovanje svih neophodnih s tim u vezi zahteva Tribunala“.

Međutim, Sudsko veće je odlučilo, da optuženi dobija kvalifikovanu medicinsku pomoć u „punom obimu“. Nekoliko dana kasnije najopasnija u tom trenutku po Haški tribunal figura njegovih procesa zaćutao je zauvek, i Sudsko veće je moglo da se sasvim prebaci na nove srpske optuženike – Vojislava Šešelja, a kasnije i bivšeg lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića.

(Fond strateške kulture)