Петар Искендеров: Хашки трибунал ће судити до смрти

Ситуацију у којој се нашао Војислав Шешељ збиља се може означити критичном по његово здравље, па и сам живот. У историји рада Хашког трибунала није се догодио ни један случај да је српски оптуженик њeговог калибра био ослобођен. Чак штавише, имајући у виду статус оптуженог као лидера једне од водећих опозиционих снага Србије, Трибунал и снаге и институције „новог светског поретка“ које стоје иза њега, не могу допустити Шешељу да се врати као победник на српску политичку сцену. Имајући у виду раскол који се у земљи све више продубљује у вези са капитулантском политиком власти по питању Косова – тријумфални повратак Шешеља из Шевенингенског казамата (у који је он уз то још отишао добровољно) имаће за последицу драстичну промену односа политичких снага. У тим условима може се прогнозирати победа Српске радикалне странке на чијем је он челу већ на првим парламентарним изборима, а њега самог и на изборима за председника. То ће значити крај свеукупног курса у правцу „прикопчавања“ Србије и њене политичке елите западним институцијама, који спроводи Запад током последње деценије. Могућа је и преоријентација Српске државе на Русију са успостављањем између Москве и Београда тешњег војно-стратешког партнерства. Такви губици геополитичког карактера несумњиво премашују за САД, НАТО и Европску унију све моралне аспекте попут неопходности поштовања презумпције невиности и осигурања оптуженом квалификоване медицинске неге, како би он могао да самостално напусти неправично судилиште.

Такође је потребно подсетити, да Војислав Шешељ није први високи српски политичар, према коме се у Хагу злоупотребљава „казнена медицина“. 1998. године у ћелији притворске јединице Шевенингенског казамата извршио је самоубиство бивши шеф администрације града Вуковара Славко Докмановић. А 5. марта 2006. године лишен је живота бивши председник Републике Српска Крајина у Хрватској, Милан Бабић. Према званичној верзији, он се обесио. 2004. године Бабић је осуђен на 13 година робије. У току судског процеса тај некада радикални лидер хрватских Срба је направио дил са Хашким трибуналом, приставши да сведочи против Милошевића у замену за скидање терета за геноцид.

Шест дана након Бабића – 11. марта 2006. године – у ћелији Шевенингенског казамата пронађен је мртав и сам Слободан Милошевић, кога је Трибунал у буквалном смислу судио до смрти – очигледно већ не рачунајући на осуђујућу пресуду и суочен са истом таквом дилемом, као и сада у „процесу Шешељу“. Милошевић је боловао и упорно молио да му се пружи квалитетна медицинска помоћ. За време процеса Трибунал је 22 пута прекидао саслушања због лошег здравственог стања оптуженика. Међутим, крајем фебруара 2006. године Судско веће Хашког трибунала одбило је да привремено ослободи Слободана Милошевића ради лечења у Москви у Научном центру срчано-васкуларне хирургије „Бакулев“ Како је тада потврдио МИП Русије, „руски лекари били су спремни да му пруже одговарајућу помоћ, а руске власти су гарантовале поштовање свих неопходних с тим у вези захтева Трибунала“.

Међутим, Судско веће је одлучило, да оптужени добија квалификовану медицинску помоћ у „пуном обиму“. Неколико дана касније најопаснија у том тренутку по Хашки трибунал фигура његових процеса заћутао је заувек, и Судско веће је могло да се сасвим пребаци на нове српске оптуженике – Војислава Шешеља, а касније и бившег лидера босанских Срба Радована Караџића.

(Фонд стратешке културе)