Početna strana > Hronika > Olga Četverikova: Šta zbližava cionizam i ukrajinski neonacizam?
Hronika

Olga Četverikova: Šta zbližava cionizam i ukrajinski neonacizam?

PDF Štampa El. pošta
subota, 21. april 2012.

Tema povezanosti cionizma i nacizma u godinama Hitlerovog boravka na vlasti nije nova, ona je dobro istražena od strane specijalista, koji su ukazali na ekonomske, finansijske i idejno-političke korene te pojave. Danas se ta, na prvi pogled nezamisliva simbioza, formira u Ukrajini.

Sa jedne strane imamo mobilizaciju nacionalističkih krugova, koja posmatračima omogućava da tvrde kako je Ukrajina postala jedan od svetskih lidera u promociji neonacizma. Iako Zapadna Ukrajina, gde aktivno deluje radikalno sveukrajinsko udruženje “Svoboda” – bivša Socijal-nacionalistička partija Ukrajine (njen lider O. Tjagnibok nagrađen je “Zlatnim krstom” veterana iz SS divizije “Galičina”), predstavlja oslonac nacionalističkim snagama, heroizacija Hitlerovih pomagača dobija opšteukrajinske razmere. Ako je 2009. godine obeleženo 100 godina od rođenja Bandere, to je ove godine, 22. marta, učinjen novi iskorak u veličanju nacizma: Vrhovna Rada  je ogromnom većinom glasova usvojila nacrt rezolucije o proslavi 120 godina od rođenja patrijarha Ukrajinske Grko-Katoličke Crkve (od 1944. godine), naslednika Josifa Šeptickog Slipog. Aktivni kolaboracionista, duhovni lider UPA i “SS Galičine” Josif Slipi, svoje poslednje godine proživeo je u Rimu, gde je imao veoma važnu ulogu u jačanju pozicija unijatstva i na Zapadu i u SSSR-u. U današnje vreme, Rimokatolička crkva priprema njegovu beatifikaciju.

Sa druge strane, ovde se ubrzano odvija proces širenja uticaja i jačanja političkih pozicija cionističkog kapitala.

U Ukrajini egzistira jedna od najkohezionijih i najorganizovanijih jevrejskih opština u Evropi. Njeno jezgro predstavlja Dnjepropetrovska jevrejska zajednica, a sam Dnjepropetrovsk se smatra duhovnim centrom cionista i prestonicom ukrajinskog Habada, pošto je to rodni grad sedmog Ljubavičskog rebe Menahema-Mendela-Šnersona. Dnjepropetrovsk je bio drugi i posle Kijeva jedini grad, u kome je boravio predsednik Izraela Šimon Peres, prilikom svoje posete Ukrajini 2010. godine. Centralna tačka njegove posete bila je poseta Horskoj sinagogi “Zlatna ruža”, gde je on, prilikom susreta sa javnošću i rukovodstvom grada i oblasti (gubernator, predsednik oblasnog saveta i gradonačelnik), nazvao dnjepropetrovsku zajednicu “unikatnom” po svom jedinstvu i istakao je kao primer za druge opštine i Izrael.

Sada se u Dnjepropetrovsku završava gradnja najvećeg u svetu jevrejskog višefunkcionalnog centra “Menora”, koji će se nalaziti u jedinstvenom kompleksu sa sinagogom “Zlatna ruža” i sa već postojećim zdanjima jevrejske infrastrukture. Tu se nalazi jedan od najvećih muzeja Holokausta i tamo će se održavati različite javne manifestacije. Međutim, to nije jedini novi objekat u gradu. Kako je istakao gubernator Dnjepropetrovštine Aleksandar Vilkul, sve kuće, trgovine i kulturne centre, koji su ovde iznikli poslednjih godina, izgradila je jevrejska opština, time bukvalno izmenivši izgled grada.

Ukupna populacija Jevreja u Ukrajini iznosi više od 100 hiljada stanovnika, ujedinjenih u 482 opštine, koje ulaze u Ujedinjenu Jevrejsku opštinu Ukrajine – OEOU (premda pravo na dobijanje državljanstva Izraela ima između 300,000 i 500,000 stanovnika Ukrajine). Ona zaista ima posebnu ulogu, što je ne jednom podvučeno na redovnom Kongresu OEOU u oktobru 2011. godine, na kome je postojano provejavala misao o tome, da se u Ukrajini realizuju najvažnije smernice i aspekti jevrejskog života.

Predsednik OEOU je Igor Kolomojski, a potpredsednik je starešina Sveukrajinskog Jevrejskog kongresa Vadim Rabinovič. Obojica su milijarderi i uticajni biznismeni Ukrajine, državljani Izraela, tesno povezani sa sektom Habad i poslanikom danas pokojnog Šnersona, glavnim rabinom Dnjepropetrovska Šmuelom Kamineckim, njihovim duhovnim učiteljem. Igor Kolomojski se smatra najbogatijim Izraelcem, pod čijom kontrolom se nalazi oko 200 komercijalnih preduzeća i čija se aktiva procenjuje na 14 milijardi dolara. On predvodi najveću biznis grupu u Ukrajini “Privat” u čijim je rukama oko 20% svetskih kapaciteta železnih legura i 12% rezervi rude mangana.

Kolomojski je 2010. godine izabran za starešinu Ujedinjene Jevrejske opštine Evrope (OEOE), posle čega se njegov centralni ofis našao u Briselu, u zgradi Evropskog parlamenta. Za Kolomejskog je njegov izbor imao principijelan značaj, pošto, po njegovom mišljenju, ukrajinsko jevrejstvo treba da predstavlja lokomotivu, koja će uvesti Ukrajinu u Evropsku Uniju. Zajedno sa tim, koheziona Ukrajinska opština treba da posluži kao model za celokupno evropsko jevrejstvo, čije su opštine razdvojene i praktično nepovezane međusobno. “Jevrejske opštine Evrope – izjavio je on – treba da postanu zajednička porodica, kao što su to postali narodi ujedinjene Evrope”, a ta “pupčana vrpca koja ih sve spaja” jeste Izrael, bez koga Jevreji iz Evrope sebe ne vide.

U aprilu 2011. godine I. Kolomojski je u Parizu proveo predstavničku skupštinu OEOE, koja je postala krupan jevrejski forum, pozvan da razradi jedinstvenu koncepciju jevrejskog života u Evropi – od zajedničkih omladinskih kampova, do jedinstvenog obrazovnog sistema (karakteristično je da se čak razmatralo i pitanje o proglašenju ruskog jezika za jedan od radnih jezika dijaloga evropskih Jevreja). Pritom je prvi put u Evropi za takvu manifestaciju obezbeđen kompletan košer, to jest sistem ritualnih pravila koja su u skladu sa zakonima Talmuda.

Ovde je doneto rešenje o stvaranju Evropskog Jevrejskog saveza (EJS- EJU) na čelu sa I. Kolomojskim, koji objedinjuje sve jevrejske strukture u Evropi i što je najvažnije, odobrena je revolucionarna ideja koju je nominovao Šimon Peres i koja je usaglašena sa rukovodstvom EU, o sazivanju Evropskog Jevrejskog parlamenta – zakonodavnog organa koji je pozvan da zastupa interese Jevreja i izveštava o njima svetske i evropske lidere (izrada uslova rada i statuta parlamenta naložena je komisiji na čijem je čelu, opet, Igor Kolomojski).

Prvo osnivačko zasedanje EJP održano je 16. februara 2012. godine u Briselu, u zdanju Evropskog parlamenta. Nemu je prisustvovalo 120 (po broju članova Kneseta) poslanika iz 52 države, koje je preko interneta izabralo oko 400,000 stanovnika Istočne, Centralne i Zapadne Evrope. Dva kopredsednika postali su Belgijanac D. Rubinfeld (ispred Zapadne Evrope) i taj isti B. Rabinovič (ispred Istočne Evrope).

Evropski Jevrejski parlament, koga su njegovi stvaraoci okarakterisali kao “inovacioni forum”, treba da “otvori novu stranicu u istoriji Jevreja, kako u Evropi, tako i u čitavom svetu” i zauzme “važno mesto pred licem kardinalnih promena i izazova sa kojima se suočavaju evropski Jevreji”. On treba da postane organ vlasti jevrejske dijaspore, u uslovima “rastućeg značaja evropskog jevrejstva na svetskom nivou” (kako se izrazio jedan od lidera EJS Tomer Orni). Delegacija EJP je 25. februara 2012. godine, doputovala u Izrael, radi razmatranja plana saradnje, a u aprilu 2012. godine EJP planira održavanje svoje prve Generalne skupštine, na kojoj će jedan od osnovnih zadataka biti izrada Ustava (!).

Na taj način Kolomojski i Rabinovič su sproveli uspešnu operaciju, stvorivši strukturu lobiranja i svojih ličnih interesa i interesa Izraela u Evropi. Sada oni mogu bez ikakvih posrednika, stupati u pregovore sa rukovodstvom EU i možda i koordinirati politiku EU prema Ukrajini, a ukrajinska delegacija u Evropskom Jevrejskom parlamentu moći će donositi rešenja o svim pitanjima ukrajinske diplomatske misije pri institucijama EU.

Stvaranje EJS I EJP dovelo je do naglog aktiviranja i drugih jevrejskih struktura, koje se bore za uticaj u Evropi. Radi se o Evropskom jevrejskom kongresu (predsednik – M. Kantor, milijarder, državljanin Izraela, Rusije i Švajcarske) i Evroazijski jevrejski kongres (i.o. predsednika – V. Šuljman, partner I. Kolomojskog, milijarder, državljanin Izraela i Ukrajine). Svaki od rukovodilaca dijaspore raspolaže gigantskim resursima za društvene delatnosti i moćnim vezama. I premda je formiranjem EJP i Kolomojski izbio među lidere, to nije oslabilo samopouzdanje njegovih “konkurenata”. U planove Kantora i Šuljmana ulazi sprovođenje različitih evropskih foruma posvećenih tolerantnosti, Holokaustu, borbi protiv antisemitizma, anticionizma i delegitimizacije Izraela.

U suštini, kako ukazuje jedan od posmatrača, sve tri strukture “uzimaju na sebe funkciju izraelskog ministarstva propagande, pritom finansijske mogućnosti lidera tih struktura znatno prevazilaze mogućnosti vlade Izraela”. Sveobuhvatni projekti jevrejskih oligarha naizgled se sprovode odvojeno i bez koordinacije sa drugima, a u rezultatu idu u korist Izraela i jačanja njegovih veza sa Evropom.

Tako je pozicija Jevrejske opštine Ukrajine čvrsta, a za jednu od njenih glavnih zadataka, proglašena je borba protiv antisemitizma. Zato izgleda još čudnije ćutanje cionističkih organizacija povodom proslavljanja nacističkih saradnika i aktivne propagande delatnosti probanderovskih organizacija. Oni nisu uložili protest povodom rehabilitacije nacionalističkih struktura iz vremena Drugog svetskog rata, na kojima je insistirao Juščenko (čiji je fanatični pristalica, po sopstvenom priznanju, bio i sam I. Kolomojski), nisu se suprotstavili pokušaju sprovođenja marša veterana UPA i drugih nacističkih događaja i akcija. Neki jevrejski biznismeni su otvoreno podržavali humanitarne projekte Juščenka, a rukovodstvo izraelske ambasade, kojoj je ne jednom postavljeno pitanje zašto ona ne osuđuje antisemitizam u Ukrajini, otvoreno odgovaralo: “Mi imamo važnijih interesa od osude antisemitizma”.

Još karakterističniji je odnos jevrejskog rukovodstva prema partiji VS “Svoboda”, čiji je vodeći ideolog Jurij Mihaljčišin u jednoj od svojih video lekcija, masovno uništenje Jevreja u vreme Drugog svetskog rata nazvao “svetlim periodom istorije”, a 9. maja 2011. godine, lično je komandovao odredima skinhedsa u vreme isprovociranih masovnih sukoba u Lavovu, sa sovjetskim veteranima Velikog Otadžbinskog rata. I. Kolomojski ne samo da nije podvrgnuo VS “Svobodu” kritici, nego je, kako ukazuje lider komunista Petr Simonenko, finansijski obezbeđivao u izbornoj kampanji ulazak partije u Trnopoljski oblasni savet. Krajem 2010. godine, u želji da opere nacionaliste, Igor Kolomojski izjavljuje da više ne smatra “Svobodu” ultranacionalističkom organizacijom. “Po onome što ja vidim na televiziji – rekao je on – “Svoboda” se jasno pomerila od ultranacionalizma ka centru, postala je umerenija. Ako je ranije njihovo izborno telo bilo marginalno i iznosilo 2-3% stanovništva, sada je njihova elektorska baza porasla. Oni u veoma skoroj budućnosti mogu postati lideri zapadne i centralne Ukrajine”. “Nadajmo se da će partija, sa jačanjem biračkog tela, da se pomera bliže centru. Bolji su oni nacionalisti koji direktno govore šta misle, nego oni koji ćute ali sve rade iza leđa”.

Međutim, Kolomojski je predstavio željeno za stvarno, o čemu je požurio da posvedoči jedan od lidera partije, podvukavši da “svobodovci” nisu postali i ne nameravaju da postanu manje radikalni. Danas je već i u samom Kijevu postalo norma, nekažnjen napad neonacista na ruske aktiviste. A u noći na 1. januar 2012. godine, u mnogim gradovima, ne samo na zapadu, nego i na istoku Ukrajine (Lugansk, Gorlovka, Sumak, Harkov, Odesa), održani su marševi, mitinzi i druge akcije, posvećene 103. godišnjici rođenja Stepana Bandere. Pritom su u Kijevu banderovci prošli sa vatrenim bakljama po samom centru grada, noseći zastave VS“Svoboda” i OUN i skandirajući parole: “Slava naciji – smrt neprijatelju!”, “Bandera – naš heroj!”.

Pritom se banderovci redovno pozivaju u najpopularnije televizijske emisije – kod S. Šustera i E. Kiseljeva. Kako piše Miroslav Berdnik, Banderino ime se postepeno pretvara u uspešno prodavani brend, koji donosi ne malu dobit: odavno se u Ukrajini organizuju modne revije “vojni stil UPA”, a činovnici zapadne Ukrajine i poslanici, počeli su posvuda utvrđivati velike i male premije, konkurse, nagrade sa imenima “heroja UPA”, pritom ne zaboravljajući da smanje sopstveni korisni plen, organizujući dečije i omladinske pevačke festivale i “Zarnice”… Današnji Bandera već prevazilazi Če Gevaru na popularnim majicama na zapadu”.

Kako objasniti nekažnjeno rasprostiranje neonacističkog “brenda” i zaprepašćujuće tolerantan odnos cionističkog rukovodstva prema toj pojavi? Radi se o tome da glavni patos ukarajinskog neonacizma nije u njegovom suprotstavljanju cionizmu, već u njegovoj mržnji prema svemu ruskom i prema Rusiji svih epoha (i carskoj, i socijalističkoj i današnjoj), sve se to objedinjuje u jednu zlokobnu sliku “ruske okupacije”, protiv čega je i usmeren glavni udar. Svi ostali “anti” – služe samo za spoljnu kamuflažu.

Da li je slučajno da lider partije “Svoboda” Oleg Tjagnibok (uzgred, prezime bake po majci je Frotman) ističe da on ima negativan stav prema Hitleru, “zato što je on načinio Holokaust”? Da li je slučajno “Svoboda” zajedno sa Dnjepropetrovskom jevrejskom opštinom, uzela učešće na okruglom stolu u sveukrajinskom centru za izučavanje Holokausta “Tkuma”, koji je bio posvećen razmatranju modela nacionalnog istorijskog sećanja (februar 2012. godine)? I da li je slučajno na tom okruglom stolu isticano da, ako za zapadnu istorijsku školu, centralni istorijski događaj XX veka predstavlja Holokaust, to za istočnu istorijsku školu treba da budu – zločini komunističkih režima? Ovo predstavlja žestoko uvođenje novotarija u politiku istorijskog sećanja. I ako ukrajinski neonacisti ne diraju Holokaust, to je zloglasni “gladomor” kao koncentrisano ovaploćenje svih užasa “ruskog komunizma”, postao njihovo glavno informativno oružje u borbi protiv Rusije i Rusa.

Izvršavajući misiju iskorenjivanja ruske kulture sa teritorije Ukrajine, banderovski neonacizam raščišćava teren za učvršćenje cionizma, koji se zalaže za interese izraelskog kapitala, čije pozicije u Ukrajini jačaju velikom brzinom.

Poznati ukrajinski milijarder, poslanik i cionista Aleksandar Feljdman, razmatrajući nedavno u Izraelu temu privlačenja krupnih kompanija otuda ka gigantskim infrastrukturnim projektima u Ukrajini, ovako je govorio o perspektivama Izraelskih investicija: ”Pre svega, to je poljoprivreda. Ako u sledećem stoleću hrana bude predstavljala “drugu naftu” svetske privrede, onda je Ukrajina “hlebna Saudijska Arabija”. Investicije u poljoprivredu Ukrajine od strane izraelskih kompanija, omogućiće ne samo da se uloži novac u likvidne aktive, nego će i omogućiti Izraelu da ojača svoju poziciju u regionu, u svojstvu izvoznika prehrambenih proizvoda. Osim toga, izuzetno perspektivne oblasti predstavljaju i javna bezbednost, izgradnja novih komunikacija, osvajanje prirodnih resursa, izvoz i prerada nafte. Glavna razlika Ukrajine od drugih zemalja u razvoju jeste – nizak nivo rizika prirodnog, političkog i socijalnog karaktera. Ukrajina je stabilna država”. Tako kaže Feljdman.

(Fond strateške kulture)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner