Олга Четверикова: Шта зближава ционизам и украјински неонацизам?

Тема повезаности ционизма и нацизма у годинама Хитлеровог боравка на власти није нова, она је добро истражена од стране специјалиста, који су указали на економске, финансијске и идејно-политичке корене те појаве. Данас се та, на први поглед незамислива симбиоза, формира у Украјини.

Са једне стране имамо мобилизацију националистичких кругова, која посматрачима омогућава да тврде како је Украјина постала један од светских лидера у промоцији неонацизма. Иако Западна Украјина, где активно делује радикално свеукрајинско удружење “Свобода” – бивша Социјал-националистичка партија Украјине (њен лидер О. Тјагнибок награђен је “Златним крстом” ветерана из СС дивизије “Галичина”), представља ослонац националистичким снагама, хероизација Хитлерових помагача добија општеукрајинске размере. Ако је 2009. године обележено 100 година од рођења Бандере, то је ове године, 22. марта, учињен нови искорак у величању нацизма: Врховна Рада  је огромном већином гласова усвојила нацрт резолуције о прослави 120 година од рођења патријарха Украјинске Грко-Католичке Цркве (од 1944. године), наследника Јосифа Шептицког Слипог. Активни колаборациониста, духовни лидер УПА и “СС Галичине” Јосиф Слипи, своје последње године проживео је у Риму, где је имао веома важну улогу у јачању позиција унијатства и на Западу и у СССР-у. У данашње време, Римокатоличка црква припрема његову беатификацију.

Са друге стране, овде се убрзано одвија процес ширења утицаја и јачања политичких позиција ционистичког капитала.

У Украјини егзистира једна од најкохезионијих и најорганизованијих јеврејских општина у Европи. Њено језгро представља Дњепропетровска јеврејска заједница, а сам Дњепропетровск се сматра духовним центром циониста и престоницом украјинског Хабада, пошто је то родни град седмог Љубавичског ребе Менахема-Мендела-Шнерсона. Дњепропетровск је био други и после Кијева једини град, у коме је боравио председник Израела Шимон Перес, приликом своје посете Украјини 2010. године. Централна тачка његове посете била је посета Хорској синагоги “Златна ружа”, где је он, приликом сусрета са јавношћу и руководством града и области (губернатор, председник обласног савета и градоначелник), назвао дњепропетровску заједницу “уникатном” по свом јединству и истакао је као пример за друге општине и Израел.

Сада се у Дњепропетровску завршава градња највећег у свету јеврејског вишефункционалног центра “Менора”, који ће се налазити у јединственом комплексу са синагогом “Златна ружа” и са већ постојећим здањима јеврејске инфраструктуре. Ту се налази један од највећих музеја Холокауста и тамо ће се одржавати различите јавне манифестације. Међутим, то није једини нови објекат у граду. Како је истакао губернатор Дњепропетровштине Александар Вилкул, све куће, трговине и културне центре, који су овде изникли последњих година, изградила је јеврејска општина, тиме буквално изменивши изглед града.

Укупна популација Јевреја у Украјини износи више од 100 хиљада становника, уједињених у 482 општине, које улазе у Уједињену Јеврејску општину Украјине – ОЕОУ (премда право на добијање држављанства Израела има између 300,000 и 500,000 становника Украјине). Она заиста има посебну улогу, што је не једном подвучено на редовном Конгресу ОЕОУ у октобру 2011. године, на коме је постојано провејавала мисао о томе, да се у Украјини реализују најважније смернице и аспекти јеврејског живота.

Председник ОЕОУ је Игор Коломојски, а потпредседник је старешина Свеукрајинског Јеврејског конгреса Вадим Рабинович. Обојица су милијардери и утицајни бизнисмени Украјине, држављани Израела, тесно повезани са сектом Хабад и послаником данас покојног Шнерсона, главним рабином Дњепропетровска Шмуелом Каминецким, њиховим духовним учитељем. Игор Коломојски се сматра најбогатијим Израелцем, под чијом контролом се налази око 200 комерцијалних предузећа и чија се актива процењује на 14 милијарди долара. Он предводи највећу бизнис групу у Украјини “Приват” у чијим је рукама око 20% светских капацитета железних легура и 12% резерви руде мангана.

Коломојски је 2010. године изабран за старешину Уједињене Јеврејске општине Европе (ОЕОЕ), после чега се његов централни офис нашао у Бриселу, у згради Европског парламента. За Коломејског је његов избор имао принципијелан значај, пошто, по његовом мишљењу, украјинско јеврејство треба да представља локомотиву, која ће увести Украјину у Европску Унију. Заједно са тим, кохезиона Украјинска општина треба да послужи као модел за целокупно европско јеврејство, чије су општине раздвојене и практично неповезане међусобно. “Јеврејске општине Европе – изјавио је он – треба да постану заједничка породица, као што су то постали народи уједињене Европе”, а та “пупчана врпца која их све спаја” јесте Израел, без кога Јевреји из Европе себе не виде.

У априлу 2011. године И. Коломојски је у Паризу провео представничку скупштину ОЕОЕ, која је постала крупан јеврејски форум, позван да разради јединствену концепцију јеврејског живота у Европи – од заједничких омладинских кампова, до јединственог образовног система (карактеристично је да се чак разматрало и питање о проглашењу руског језика за један од радних језика дијалога европских Јевреја). Притом је први пут у Европи за такву манифестацију обезбеђен комплетан кошер, то јест систем ритуалних правила која су у складу са законима Талмуда.

Овде је донето решење о стварању Европског Јеврејског савеза (ЕЈС- EJU) на челу са И. Коломојским, који обједињује све јеврејске структуре у Европи и што је најважније, одобрена је револуционарна идеја коју је номиновао Шимон Перес и која је усаглашена са руководством ЕУ, о сазивању Европског Јеврејског парламента – законодавног органа који је позван да заступа интересе Јевреја и извештава о њима светске и европске лидере (израда услова рада и статута парламента наложена је комисији на чијем је челу, опет, Игор Коломојски).

Прво оснивачко заседање ЕЈП одржано је 16. фебруара 2012. године у Бриселу, у здању Европског парламента. Нему је присуствовало 120 (по броју чланова Кнесета) посланика из 52 државе, које је преко интернета изабрало око 400,000 становника Источне, Централне и Западне Европе. Два копредседника постали су Белгијанац Д. Рубинфелд (испред Западне Европе) и тај исти Б. Рабинович (испред Источне Европе).

Европски Јеврејски парламент, кога су његови ствараоци окарактерисали као “иновациони форум”, треба да “отвори нову страницу у историји Јевреја, како у Европи, тако и у читавом свету” и заузме “важно место пред лицем кардиналних промена и изазова са којима се суочавају европски Јевреји”. Он треба да постане орган власти јеврејске дијаспоре, у условима “растућег значаја европског јеврејства на светском нивоу” (како се изразио један од лидера ЕЈС Томер Орни). Делегација ЕЈП је 25. фебруара 2012. године, допутовала у Израел, ради разматрања плана сарадње, а у априлу 2012. године ЕЈП планира одржавање своје прве Генералне скупштине, на којој ће један од основних задатака бити израда Устава (!).

На тај начин Коломојски и Рабинович су спровели успешну операцију, створивши структуру лобирања и својих личних интереса и интереса Израела у Европи. Сада они могу без икаквих посредника, ступати у преговоре са руководством ЕУ и можда и координирати политику ЕУ према Украјини, а украјинска делегација у Европском Јеврејском парламенту моћи ће доносити решења о свим питањима украјинске дипломатске мисије при институцијама ЕУ.

Стварање ЕЈС И ЕЈП довело је до наглог активирања и других јеврејских структура, које се боре за утицај у Европи. Ради се о Европском јеврејском конгресу (председник – М. Кантор, милијардер, држављанин Израела, Русије и Швајцарске) и Евроазијски јеврејски конгрес (и.о. председника – В. Шуљман, партнер И. Коломојског, милијардер, држављанин Израела и Украјине). Сваки од руководилаца дијаспоре располаже гигантским ресурсима за друштвене делатности и моћним везама. И премда је формирањем ЕЈП и Коломојски избио међу лидере, то није ослабило самопоуздање његових “конкурената”. У планове Кантора и Шуљмана улази спровођење различитих европских форума посвећених толерантности, Холокаусту, борби против антисемитизма, антиционизма и делегитимизације Израела.

У суштини, како указује један од посматрача, све три структуре “узимају на себе функцију израелског министарства пропаганде, притом финансијске могућности лидера тих структура знатно превазилазе могућности владе Израела”. Свеобухватни пројекти јеврејских олигарха наизглед се спроводе одвојено и без координације са другима, а у резултату иду у корист Израела и јачања његових веза са Европом.

Тако је позиција Јеврејске општине Украјине чврста, а за једну од њених главних задатака, проглашена је борба против антисемитизма. Зато изгледа још чудније ћутање ционистичких организација поводом прослављања нацистичких сарадника и активне пропаганде делатности пробандеровских организација. Они нису уложили протест поводом рехабилитације националистичких структура из времена Другог светског рата, на којима је инсистирао Јушченко (чији је фанатични присталица, по сопственом признању, био и сам И. Коломојски), нису се супротставили покушају спровођења марша ветерана УПА и других нацистичких догађаја и акција. Неки јеврејски бизнисмени су отворено подржавали хуманитарне пројекте Јушченка, а руководство израелске амбасаде, којој је не једном постављено питање зашто она не осуђује антисемитизам у Украјини, отворено одговарало: “Ми имамо важнијих интереса од осуде антисемитизма”.

Још карактеристичнији је однос јеврејског руководства према партији ВС “Свобода”, чији је водећи идеолог Јуриј Михаљчишин у једној од својих видео лекција, масовно уништење Јевреја у време Другог светског рата назвао “светлим периодом историје”, а 9. маја 2011. године, лично је командовао одредима скинхедса у време испровоцираних масовних сукоба у Лавову, са совјетским ветеранима Великог Отаџбинског рата. И. Коломојски не само да није подвргнуо ВС “Свободу” критици, него је, како указује лидер комуниста Петр Симоненко, финансијски обезбеђивао у изборној кампањи улазак партије у Трнопољски обласни савет. Крајем 2010. године, у жељи да опере националисте, Игор Коломојски изјављује да више не сматра “Свободу” ултранационалистичком организацијом. “По ономе што ја видим на телевизији – рекао је он – “Свобода” се јасно померила од ултранационализма ка центру, постала је умеренија. Ако је раније њихово изборно тело било маргинално и износило 2-3% становништва, сада је њихова електорска база порасла. Они у веома скорој будућности могу постати лидери западне и централне Украјине”. “Надајмо се да ће партија, са јачањем бирачког тела, да се помера ближе центру. Бољи су они националисти који директно говоре шта мисле, него они који ћуте али све раде иза леђа”.

Међутим, Коломојски је представио жељено за стварно, о чему је пожурио да посведочи један од лидера партије, подвукавши да “свободовци” нису постали и не намеравају да постану мање радикални. Данас је већ и у самом Кијеву постало норма, некажњен напад неонациста на руске активисте. А у ноћи на 1. јануар 2012. године, у многим градовима, не само на западу, него и на истоку Украјине (Луганск, Горловка, Сумак, Харков, Одеса), одржани су маршеви, митинзи и друге акције, посвећене 103. годишњици рођења Степана Бандере. Притом су у Кијеву бандеровци прошли са ватреним бакљама по самом центру града, носећи заставе ВС“Свобода” и ОУН и скандирајући пароле: “Слава нацији – смрт непријатељу!”, “Бандера – наш херој!”.

Притом се бандеровци редовно позивају у најпопуларније телевизијске емисије – код С. Шустера и Е. Кисељева. Како пише Мирослав Бердник, Бандерино име се постепено претвара у успешно продавани бренд, који доноси не малу добит: одавно се у Украјини организују модне ревије “војни стил УПА”, а чиновници западне Украјине и посланици, почели су посвуда утврђивати велике и мале премије, конкурсе, награде са именима “хероја УПА”, притом не заборављајући да смање сопствени корисни плен, организујући дечије и омладинске певачке фестивале и “Зарнице”… Данашњи Бандера већ превазилази Че Гевару на популарним мајицама на западу”.

Како објаснити некажњено распростирање неонацистичког “бренда” и запрепашћујуће толерантан однос ционистичког руководства према тој појави? Ради се о томе да главни патос укарајинског неонацизма није у његовом супротстављању ционизму, већ у његовој мржњи према свему руском и према Русији свих епоха (и царској, и социјалистичкој и данашњој), све се то обједињује у једну злокобну слику “руске окупације”, против чега је и усмерен главни удар. Сви остали “анти” – служе само за спољну камуфлажу.

Да ли је случајно да лидер партије “Свобода” Олег Тјагнибок (узгред, презиме баке по мајци је Фротман) истиче да он има негативан став према Хитлеру, “зато што је он начинио Холокауст”? Да ли је случајно “Свобода” заједно са Дњепропетровском јеврејском општином, узела учешће на округлом столу у свеукрајинском центру за изучавање Холокауста “Ткума”, који је био посвећен разматрању модела националног историјског сећања (фебруар 2012. године)? И да ли је случајно на том округлом столу истицано да, ако за западну историјску школу, централни историјски догађај XX века представља Холокауст, то за источну историјску школу треба да буду – злочини комунистичких режима? Ово представља жестоко увођење новотарија у политику историјског сећања. И ако украјински неонацисти не дирају Холокауст, то је злогласни “гладомор” као концентрисано оваплоћење свих ужаса “руског комунизма”, постао њихово главно информативно оружје у борби против Русије и Руса.

Извршавајући мисију искорењивања руске културе са територије Украјине, бандеровски неонацизам рашчишћава терен за учвршћење ционизма, који се залаже за интересе израелског капитала, чије позиције у Украјини јачају великом брзином.

Познати украјински милијардер, посланик и циониста Александар Фељдман, разматрајући недавно у Израелу тему привлачења крупних компанија отуда ка гигантским инфраструктурним пројектима у Украјини, овако је говорио о перспективама Израелских инвестиција: ”Пре свега, то је пољопривреда. Ако у следећем столећу храна буде представљала “другу нафту” светске привреде, онда је Украјина “хлебна Саудијска Арабија”. Инвестиције у пољопривреду Украјине од стране израелских компанија, омогућиће не само да се уложи новац у ликвидне активе, него ће и омогућити Израелу да ојача своју позицију у региону, у својству извозника прехрамбених производа. Осим тога, изузетно перспективне области представљају и јавна безбедност, изградња нових комуникација, освајање природних ресурса, извоз и прерада нафте. Главна разлика Украјине од других земаља у развоју јесте – низак ниво ризика природног, политичког и социјалног карактера. Украјина је стабилна држава”. Тако каже Фељдман.

(Фонд стратешке културе)