Obrad Kesić: Šta znači rečenica "niko ne traži da priznamo nezavisnost Kosova"

Ponekad pomislim da prosečnom čoveku treba doktorat, a možda i nekoliko doktorata da razume današnje političare i diplomate. U velikoj meri političari i diplomate, nebitno da li su sa zapada ili istoka, iz velikih ili malih zemalja, namerno govore složeno i namerno zbunjuju javnost gde crno znači belo, a belo šareno.

U tom kontekstu pokušaću da objasnim i tumačim neke izjave zapadnih diplomata i srpskih političara kako bi prosečni građani Srbije bolje razumeli šta u suštini znači često korišćenje nekih reči i rečenica.

,,Niko ne traži da priznamo nezavisnost Kosova”; u poslednjih nekoliko nedelja slušamo više varijacija ove izjave od maltene svih vodećih političara Srbije, a njihovi strani sagovornici potvrđuju da ne traže od Srbije da prizna nezavisnost Kosova. Ova igra reči jeste samo tehničko tumačenje da Srbija ne mora formalno da prizna nezavisnost Kosova, ali mora da prekine svaku opstrukciju konsolidacije te nezavisnosti. I mora da sarađuje s međunarodnom zajednicom (to jest, sa Amerikom) da se ta nezavisnost utvrdi i da ta nezavisna država bude prihvaćena kao svaka druga država od svih važnih institucija međunarodne zajednice. Drugim rečima, Srbija može i dalje da tvrdi da ne prihvata nezavisnost Kosova, ali ne može da čini ništa što usporava ili ugrožava ovu nezavisnost.

,,Realnost”– ova reč se koristi najviše u sledećem kontekstu: ,,Srbija mora da prihvati realnost”. I naravno, to se koristi najviše u kontekstu nezavisnosti Kosova. U suštini ovo znači da se traži od Srbije da prihvati onu realnost koju joj nude Vašington, Brisel i Priština i da ništa ne čini što bi moglo da dovede u pitanje ili ugrozi ovu ponuđenu realnost. U ovom kontekstu realnost koja se nudi jeste da je Kosovo nezavisno, da je sve završeno u vezi s tim i da Srbija nema izbora osim da se pomiri s ,,realnošću” i učini sve ono što se od nje traži. Naravno da ova realnost koja se nudi može da postane stvarnost samo ako to Srbija prihvati. A ako, na primer, Srbi sa severa Kosova ne prihvate, ipak, stvara se nova realnost, koja se ne uklapa u ponuđenu realnost koja nam se nudi od prijatelja sa Zapada.

,,Dogovor” i ,,Moramo ispoštovati sve što je već dogovoreno”; u kontekstu Kosova, ,,dogovor” znači sve što predstavnici Vašingtona i Brisela kažu da je ,,dogovoreno”, a što ili nikad nije javno saopšteno u Srbiji ili ne postoji nigde zapisano ili se može tumačiti kako ko hoće ili se ne mora primenjivati ni od koga osim od strane Srbije (vidi sporazum o šest tačaka i sporazum o fusnoti (pahuljici). A ,,Moramo ispoštovati sve što je već dogovoreno”, što sve češće pominju srpski političari, spada u kategoriju APP politike, to jest: „Ako Prođe, Prođe”.

Oni koji ovu rečenicu izgovaraju u suštini žele reći da nemaju ni hrabrosti niti volje da kažu da i oni kao i prethodni srpski pregovarači i držaoci vlasti neće da preuzmu odgovornost za promenu državne politike oko Kosova, gde bi Srbija odustala od najznačajnijeg dela svojih stavova i prihvatila da ispuni sve uslove koje ispostavljaju Amerika i deo zemalja EU. Oni se nadaju da će srpska javnost prihvatiti da su Borko Stefanović i Boris Tadić ovo već uradili, a da oni kao ,,novi” držaoci vlasti nemaju veze sa ovim, niti mogu šta drugo uraditi nego da primene sve što je dogovoreno, pa makar to bilo neustavno, nelegalno, na štetu srpskih građana na Kosovu i Metohiji i na štetu same Srbije.

Sve je jasno, zar ne?

(Politika)