Обрад Кесић: Да би борци за морално право били исправни РС мора бити ,,геноцидна творевина”

Већ више од месец дана траје жестока полемика о нарави Републике Српске тo јест да ли је Република Српска ,,геноцидна творевина” или није. Јасно је зашто се поставља ово питање из Сарајева: преко тврдње да је РС ,,геноцидна творевина” неки радикални бошњачки националисти, и они који би желели да створе унитарну националну бошњачку државу, виде ово питање као кључно преко којег би требало да се делегитимише постојање РС и да се преко ,,моралног” аргумента до краја заврше насилне измене Дејтонског споразума. И тиме коначно избрише овај ентитет који је преко тог споразума добио свој међународни легитимитет.

Мање су познати мотиви оних који у самој Србији тврде да је РС нелегитимна. Међутим, и за најрадикалнији део самозване ,,друге Србије” ово питање је такође постало кључно. Једноставно, ови људи желе да ствари буду морално црно-беле и да оправдају сопствену идеологију. Ту су важне две ствари.

Прво, да се делегитимише РС, јер њено постојање и опстанак обара спиновање да су Срби изгубили све ратове (и то заслужено) због тога што су сви ти ратови били нелегитимни и морално неприхватљиви. Сада не бих улазио у моралну или теоретску расправу о легитимности ратова, али мислим да је битно да се кроз расправу о РС види да је српски народ, као и други народи који су се нашли у конфузној ситуацији током насилног распада СФРЈ, ипак, имао легитимно право да се определи па и да се избори за право да одлучи како жели да живи и на који начин најбоље да осигура основна грађанска, па и национална права. Пораз у ратовима подразумeва губљење права на територијални интегритет па и на суверeнитет. Другим речима, према овом аргументу, српски народ је изгубио право да се понаша као сви остали народи, а поготово нема право ни могућност да не прихвата оно што од њега траже победници – НАТО, ЕУ, Америка, Хрватска, Босна, Црна Гора (да, и она је сада део ратних победника) и наравно ,,независно” Косово.

Аргумент да је РС нелегитимна, у суштини, користе они који хоће да кажу да РС представља ,,успех великосрпског геноцидног пројекта” који су спроводили сви од Српске православне цркве, САНУ, па до Слободана Милошевића, Радована Караџића, Ратка Младића, Војислава Коштунице, па и за најрадикалније, чак и Бориса Тадића. Другим речима, за ову групу моралних радикала, нема велике разлике између Радована Караџића и Милорада Додика или између Ратка Младића и Бориса Тадића. Ово је други кључни елемент аргумента у вези са нелегитимитетом РС, јер у суштини они који користе тај аргумент желе да преко тог аргумента представе колективну одговорност српског народа за сва злодела и за све трагедије које су се десиле у ратовима током распада СФРЈ. Срби су по дефиницији криви, а по истој дефиницији немогуће је да ако су криви имају било какав легитимни национални интерес. Или политички став. За њих није довољно то што се скоро целом државном и војном врху Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине суди у Хашком трибуналу појединачно али их свака пресуда осуђује за ,,удружено” кривично дело. Не, они би да ову ,,колективну” пресуду прошире и на Републику Српску, Србију и на остале Србе који и даље одбијају да добровољно прихвате улогу која им се нуди – да је реч о нелегитимном ентитету, нелегитимној држави и нелегитимном народу.

Логика је врло јасна, РС мора морално да се осуђује и њено постојање мора да се доводи у питање, јер ако њено оснивање остане неупитно, онда се у неком чудном моралном контексту оправдавају сви злочини и сва недела почињена од стране српских политичара и од стране српских војних и паравојних формација. Да би ови борци за морално право били исправни онда Република Српска мора бити нелегитимна; да би они били чисти сви ми остали морамо бити прљави; да би се они осећали велики, Србија мора бити још мања. Ова теологија мржње и бахате моралне супериорности јесте перверзна, али објашњава зашто је за неке у Србији расправа о Републици Српској кључно питање не само у вези са нашом блиском прошлошћу, него и са садашњошћу, па и будућношћу.

(Политика)