Ноам Чомски: Демократија је за САД прихватљива само уколико је у складу са њиховим стратешким циљевима

Вашингтон и његови савезници држе се добро установљеног принципа да је демократија прихватљива само уколико је у складу са стратешким и економским циљевима: што је дозвољено на непријатељској територији (до одређене мере), није и у нашем дворишту.

Природа било ког режима који САД подржава, мање је важна од чињенице да ли га контролише или не. Потчињени су игнорисани све док не покидају своје ланце.

"Арапски свет се запалио", пренела је Ал Џазира прошле недеље, док широм региона западни савезници "брзо губе свој утицај". Ударни талас је почео драматичним устанком у Тунису којим је свргнут диктатор, кога је подржавао Запад, уз нарочит одјек у Египту, где су демонстранти поразили бруталну полицију, одану дикатору.

Посматрачи су то упоредили са обарањем руског режима 1989. године, међутим постоје значајне разлике. Пресудно је што не постоји Михаил Горбачов међу великим силама, који подржава арапске диктаторе.

Уместо тога, Вашингтон и његови савезници држе се добро установљеног принципа да је демократија прихватљива само уколико је у складу са стратешким и економским циљевима: што је дозвољено на непријатељској територији (до одређене мере), није и у нашем дворишту, молим вас, ако није правилно припитомљено.

Једно поређење са 1989. годином има одређену вредност: Вашингтон је пружао подршку Румунији, односно најнасилнијем од источно-европских диктатора, Чаушеском, све док верност није постала неодржива.

То је уобичајени образац: Фердинанд Маркос, Жан-Клод Дувалије, Чун Ду Хван, Сухарто и многи други корисни мафијаши.

То може бити и у случају Хоснија Мубарака. Поред рутинских напора да проба да осигура режим, неће скренути далеко од одобрене стазе.

Као нова нада појављује се Мубараков приврженик генерал Омар Сулејман, који је недавно именован за потпредседника. Сулејман, дугогодишњи шеф обавештајних служби, омражен је од стране побуњене јавности готово као и сам диктатор.

Исти рефрен

Уобичајени рефрен међу стручњацима је да страх од радикалног ислама захтева (нерадо) постојање опозиције демократији, на прагматичним основама. Иако није без неке заслуге, формулација је погрешна.

Општа опасност увек је била независност. Сједињене Америчке Државе и њени савезници редовно су подржавале радикалне исламисте, некада да би предупредили претњу од секуларног национализма.

Познат пример је Саудијска Арабија, идеолошки центар редикалног ислама (и исламског терора). Други на дугој листи је Зиа ул Хак, најбруталнији диктатор у Пакистану и миљеник председника Регана, који је водио програм радикалне исламизације (уз судијско финансирање).

"Традиционални аргумент који је изношен у арапском свету и ван њега је да нема ничег погрешног и да је све под контролом", каже Марван Муашер, бивши јордански званичник и сада директор Истраживачког центра за Блиски исток Карнегијеве задужбине. "Са овом линијом мишљења, снаге које су учвршћене истичу да противници и 'аутсајдри' који позивају на реформу, претерују у опису услова на терену".

Отуда јавност може бити распуштена. Доктрина оставља траг и уопштава се широм света, па и на територији САД. У случају немира, тактична померања могла би да буду неопходна, али увек са погледом на јачање контроле.

Ентузијастичан демократски покрет у Тунису био је уперен против "полицијске државе са малом слободом изражавања и удруживања и озбиљним проблемима у вези са поштовањем људских права", којом је владао диктатор, а чија је породица је омражена због корумпираности. Тако је у јулу 2009. године рекао амбасадор САД Роберт Годек, а објавио је "Викиликс".

Отуда за неке посматраче докуменати "Викиликса" требало би да створе лагодан осећај међу америчком јавношћу да су званичници у приправности у случају промена-доиста, поруке толико подржавају политику САД да изгледа као да цуре од самог Обаме.

Медаља за Асанжа

Гидеон Рахман у тексту у под насловом "Америка би требало да Асанжу да медаљу" објављеном у Фајненшел тајмсу, пише да се америчка спољна политика поставља као принципијелна, интелигентна и прагматична. "Јавна позиција САД у вези са одређеним питањима је често и приватно становиште."

Тако гледано, "Викиликс" подрива теорије завере које стављају знак питања на плементите мотиве, које Вашингтон прокламује.

Годекова порука подржава ове оцене - барем ако не гледамо даље. Ако ипак гледамо, како спољно-политички аналитичар Стивен Зунс пише у свом извештају у Форин политици у фокусу, налазимо, са Годековим информацијама у рукама да је Вашингтон обезбедио 12 милиона војне помоћу Тунису.

Као што се догађа, Тунис је само једна од пет земаља корисника помоћи, међу којима су још и Израел (рутински), две диктатуре на Блиском истоку - Египат и Јордан, и Колумбија, у којој је стање људких права дуго било на најнижем нивоу и која је добила највише војне помоћи од САД него било која друга земља.

Хеилбрунов доказ А је арапска подршка за политику САД против Ирана, откривено је уз помоћ порука које су процурале. Рахман, такође, даје овај пример, као и медији, поздрављајући ова охрабрујућа открића. Реакције показују како је дубок презир према демократији у образованим културама.

Није споменуто шта становништво мисли, али се лако може открити. Према анкетама које је спровео "Брукингс институт" у августу, десет одсто Арапа је сагласно са коментаторима из Вашингтона и са Запада да је Иран претња. На другој страни 77, односно 88 одсто види САД и Израел као највеће претње.

Мишљење Арапа према политици Вашингтона је непријатељско, а већина од 57 одсто мисли да би регионална безбедност била побољшана кад би Иран имао нуклеарно оружје.

Све је под контролом

Ипак, "нема ничег погрешног и све под контролом" (како Мушер описује превлађујућу фантазију). Диктатори нас подржавају. Њихови потчињени могу бити игнорисани, осим ако не покидају своје ланце, а тада политика мора бити прилагођена.

Друге информације које су процуриле, такође, изгледа да дају подршку ентузијастичним оценама о племенитости Вашингтона.

У јулу 2009. године, Хуго Лоренс, амерички амбасадор у Хондурасу, известио је Вашингтон о истрази амбасаде о "правним и уставним проблемима у вези са насилним свргавањем председника Мануела Мел Зелаја 28. јуна."

Амбасада је закључила да "нема сумње да су војска, Врховни суд и Народна скупштина сковали заверу према којој је 28. јуна изведен нелегалани и неуставни пуч против извршне власти."

Задивљујуће, осим што је председник Обама наставио да се удаљава од готово целе Латинске Америке и Европе подржавајући насилни режим и запостављајући последње злочине.

Можда најзначајнија открића Викиликса прегледана од стране спољно-политичког аналитичара Фреда Бранфмана имају везе са Пакистаном.

Поруке откривају да је Америчка амбасада свесна да рат Вашингтона у Авганистану и Пакистану не само појачава анти-американизам већ да "ризикује дестабилизацију Пакистана" и чак појачава претњу за најгору ноћну мору - да би нуклеарно оружје могло да падне у руке исламских терориста.

Опет, открића "би требало да створе лагодан осећај...да су званичници у приправности у случају промена" (Хеилбрунове речи) - док Вашингтон поуздано маршира ка катастрофи.

(РТС)