Независимаја газета: Је ли ово исти Вучић који је у мају ставио српску војску у стање високе приправности, зар није време да се одлучи?

 Вашингтон и Брисел не смањују напоре да изврше притисак на Београд, покушавајући да натерају српске власти да признају независност Косова и придруже се санкцијама против Русије. Изгледа да успевају на много начина, тврди се у анализи руског листа „Независимаја газета“ у тексту који потписује Александар Александрович Бартош, који је представљен као дописни члан Академије војних наука и стручњак Лиге војних дипломата.

„Суочавамо се са тешким периодом када је реч о Косову и Метохији, али борићемо се“, цитира аутор председника Србије наводећи да је Вучић раније више пута изјавио да ће бранити интегритет Србије, чији је, према Уставу, Косово део. Међутим, Вучићев став је недавно звучао алармантно и на неки начин изазвао забринутост, истиче аутор.

Указује да је недавни самит у Атини показао неколико трендова који наговештавају развој експлозивне ситуације у региону.

Прво, упркос слабљењу Европске уније као резултат санкција Русији и пратећу авантуристичку политику Вашингтона и НАТО-а у Украјини, ЕУ и даље остаје тачка привлачења Западног Балкана.

Друго, земље региона, укључујући и Србију, намеравају да интензивирају и убрзају процес проширења Европске уније, рачунајући на место за себе.

Треће, два претходна фактора довела су до сервилног става учесника самита у вези са Сједињеним Државама, НАТО-ом и ЕУ, због чега је значајан део коначне декларације био посвећен антируким изјавама и ситуацији у Украјини.

Заправо, предузети су кораци за ескалацију тензија у Европи, наводи Бартош.

Атмосферу за организаторе самита донекле је, каже, покварио Александар Вучић, на чији је захтев позив на санкције Русији искључен из текста завршне декларације. Босна и Херцеговина је такође била изузетак, где, због чврстог става Републике Српске у подршци Русији, не постоји ниједна тачка гледишта на ову тему.

НАСТАВАК СУВЕРЕНОГ КУРСА ИЛИ ПРОМЕНА ПОЗИЦИЈЕ

Истовремено, извесна амбивалентна позиција председника Србије у односу на Европску унију је алармантна, наводи.

Александар Вучић је, према речима америчког ТВ водитеља Такера Карлсона, рекао да је сукоб у Украјини „сломио европску економију“. Зашто онда тежити томе, ако постоји разумевање да је Европска унија на ивици колапса?

Вучић је, пише руски лист, дозволио украјинском председнику Володимиђу Зеленском да убеди себе да се састане са њим „лицем у лице“. Договором о сусрету са непријатељем Русије, Вучић је непријатељима наше земље у Сједињеним Америчким Државама и НАТО-у, у Европској унији и Кијеву дао храну за тврдње да Србија подржава територијални интегритет Украјине, укључујући и претензије према Криму.

Вучић је упозорио свог украјинског саговорника да ће Украјина „остати без адута“ ако призна Косово. Истовремено, није тајна да расположење у подршци независности Косова постаје све јаче у структурама моћи Кијева.

Упозорење Кијеву објашњава нервозну реакцију председника Србије на писмо 10 шефова парламентарних одбора и више од педесет парламентараца европских земаља и Сједињених Америчких Држава објављено дан пре него што је позвао власти Америке, Европске уније и Велике Британије да одустану од „београдско-центричне политике на Балкану“ и подрже „успостављену демократију“ у Приштини.

Међу потписницима писма је и председник спољнополитичког одбора украјинског парламента Врховна Рада Александар Мерезхко, што омогућава да се сматра да је Кијев спреман да призна независност Косова.

Да ли је тапшања по рамену из Сједињених Држава и Европске уније и веома климава и двосмислена подршка по питању Косова од Украјине вредна корака српског лидера ка издаји његовог најближег савезника, Русије?, пита се аутор у тексту.

Истовремено, председник Србије је састанак са Зеленским назвао „добрим“ и најавио извесну „заједничку будућност“ Београда и Кијева у ЕУ. Он је такође обећао активно учешће Србије у „послератној обнови Украјине“.

Да ли је председник Србије свестан о каквој заједничкој будућности и о каквој Украјини говори, и да ли је Володимир Зеленски достојан да му се дају таква обећања обећањима?

Дозволите ми да претпоставим да ће формат и садржај сарадње са новом Украјином бити одређени тек по завршетку руске специјалне војне операције у Украјини, пише Бартош.

Да будем искрен, тако оштар „скок“ председника пријатељске земље на столицу САД и НАТО-а и пристанак на дијалог са отворено русофобичним режимом се заоштрава. И све то за обећање илузорне „шаргарепе“ из Европске уније.

Вучићева изјава, осмишљена за српску публику, да се Србија у Атини бори за своју европску будућност, али да не одустаје од својих националних интереса, такође делује неуверљиво.

Генерално, према резултатима активности Александра Вучића на самиту и његовим обећањима Србима о срећној будућности у Европској унији, лоши историјски аналози сугеришу сами себи.

Јасно је да је председнику Србије тешко у непријатељском, мада споља наводно добронамерном окружењу. Међутим, сведочи читава вековна историја Србије: српски народ није склон компромису са непријатељима и није спреман на то под експлицитним или имплицитним притиском, тврди аутор.

У тексту наводи и резултате недавног истраживања које је спровела београдска компанија Фактор плус, а које је, каже, блиско српским властима – 42 одсто грађана те земље противи се чланству Србије у Европској унији. Истовремено, многи Срби сматрају да Србија треба да постане чланица Европске уније (39 одсто), а многи не верују да ће се то заиста догодити (30 одсто).

Власти, додаје, могу да манипулишу одговорима на то прилично широко. Само 21 одсто испитаника јасно је одговорило „никад“, 25 одсто – „за 10-15 година“, 24 одсто – „за 15 и више година“, а 23 одсто – „у периоду од 5 до 10 година“ (док је седам одсто неодлучно).

КОСОВО КАО ИНСТРУМЕНТ ПРИТИСКА НА БЕОГРАД

Треба подсетити да НАТО и ЕУ настављају провокативне акције против Београда по питању Косова. Србији и њеном народу прети се рестриктивним мерама – од пооштравања визног режима до економских ограничења. Да ли су ове мере вредне угледа издајника?

Поред сталних антисрпских провокација Приштине, активности НАТО-а на Косову додатни су фактор ескалације војних тензија између Београда и Приштине.

Није ли то исти Александар Вучић који је у мају ове године ставио српску војску у стање високе приправности и напредних војних јединица до граница самопроглашеног Косова?

Зар није време да се Александар Вучић одлучи и престане да се игра?

Да ли ће Срби опростити свом председнику његову амбивалентност и лицемерје?

Александар Вучић, по свему судећи, не жели да се сети да снаге КФОР-а одступају од свог мандата одобреног у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и да подржавају Приштину уместо да заузимају еквидистантан став. Повећање контингента КФОР-а у мају ове године током конфронтације коју су, пише Бартош, „изазвали Албанци у српским регионима Косова“ и војне мере које је предузео Београд не значи ништа друго до повећање присуства НАТО-а у покрајини и војни притисак на Србију.

Да ли ће Србија подлећи том притиску? Подсетите да Бриселски споразуми из 2013. о стварању заједнице српских општина на Косову понављају судбину лажних споразума из Минска, наводи.

ЗАПАД СПРЕМА ПОСРЕДНИЧКИ РАТ ПРОТИВ СРБИЈЕ

После пропасти Југославије и варварског бомбардовања Београда, Сједињене Државе и НАТО су, у потпуности у складу са стратегијом хибридног ратовања, почели субверзивне акције против Србије, њеног суверенитета и независности које је остало лојално историјским руско-српским везама.

Данас је очувана стабилност односа Русије и Србије захваљујући искреном саосећању два народа, обостраном интересу за развој политичке, економске, културне и војне сарадње. Главни напори организатора хибридне агресије Запада против Србије усмерени су на поделу руско-српског пријатељства, пише Независимаја газета.

У том смислу, заједно са економским притиском, активно се користе алати хибридног ратовања које су тестирали Вашингтон и његови саучесници из НАТО-а и Европске уније.

Даље се тврди да је на територији Србије одавно распоређена и функционише хибридна информационо-психолошка мрежна структура под контролом Запада, која је осмишљена да успостави контролу над свешћу становништва.

Један од њених главних циљева је да уништи традиционалне везе између руског и српског народа, да закопа сећања на заједничку борбу и заједничке победе.

ИНФОРМАЦИОНИ ПРИТИСАК

Агенција америчке владе за међународни развој (УСАИД), чије су активности у Руској Федерацији препознате као непожељне, покреће нови пројекат у Србији. Наведени циљ ове иницијативе, указује се, је да се „развију вештине грађана Србије да се оријентишу на комплексан и разнолик медијски простор“ пружањем „поузданих и објективних“ информација Србима.

УСАИД планира да ангажује српске медије, активисте цивилног друштва, бизнисмене и академске раднике. Циљ пројекта је да се смање симпатије српског народа за Русију, припреми терен за револуцију у боји која има за циљ рушење легитимног руководства земље и пребацивање Србије под контролу Вашингтона и Брисела.

У том контексту, Бартош скреће пажњу на мишљење Јевгенија Баранова, шефа Руске куће у Београду. Он је каже указао на антируски пропаганду западних медија упућених Србима. Овде је ситуација компликована, јер више од 60-70 одсто медија припада Американцима и њиховим савезницима. Постоји утицај, али је концентрисан на прилично узак круг људи, тврди се у тексту.

Антируски напади, пљување у правцу Русије, …све је то на тако ниском професионалном нивоу да чак ни људи који третирају Русију уздржано не могу а да не примете искрене пропагандне призвуке у оваквим стварима.

Млади људи у Србију почињу одлучно томе да се супротстављају, тврди. Наводи постојање студентске патриотске организације које делују под слоганима „Дођавола са НАТО-ом“, „Србија заједно са Русијом“, „Косово је Србија“. Чак и под слоганом „Аљаска – Русија, Крим – Русија, све Русија осим Косова, Косово – Србија“. Мајице са портретима Путина су популарне.

Српски студенти су стални учесници традиционалне поворке Бесмртног пука. Они полажу венце на споменике војницима Црвене армије, руским добровољцима – учесницима Српско-турског рата.

ЗАКЉУЧЦИ ЗА РУСИЈУ

Србија се све више креће путем уступака политичком, економском, информативном, психолошком и војном притиску Запада, који захтева од Русије да предузме одлучне мере како би се супротставила том тренду.

Истовремено, систем руске хуманитарне сарадње са Србијом као полуга утицаја на јавно мњење и даље оставља много тога за пожелети. Према речима Јевгенија Баранова „ефективност целокупног система наше спољне хуманитарне сарадње је веома неспретна и потпуно недоследна временима у којима живимо. Пре свега, у смислу брзине. Потребне су радикалне и брзе промене“, стоји у анализи.

(Данас)