Nenad Kecmanović: Bosna posle „Šarlija”

U BiH nema ni islamskog terorizma ni islamofobije zato što nema ni multikulturne integracije

Šta tek treba očekivati u Bosni – nametnulo se kao logično pitanje posle napada islamskih terorista na „Šarli ebdo”, te burnih i kontroverznih reakcija koje su zahvatile Evropu i islamski svet. U zamrznutom konfliktu pod međunarodnim poluprotektoratom tu živi eksplozivna mešavina podjednakog broja muslimana i hrišćana posle tri i po godine građanskog rata na nacionalno-verskoj osnovi.

Na muslimanskoj strani su ratovali dobrovoljci iz islamskih zemalja, koji su zapamćeni po najsvirepijim zločinima nad pravoslavcima i katolicima, a posle rata su za nagradu dobili državljanstva BiH. Mnogi su oženili Bošnjakinje, izrodili decu i ostali ili otišli u nove akcije. Neke od njih, koji su zapamćeni kao alžirska grupa, lokalne vlasti su pod pritiskom SAD posle 11. septembra 2001. isporučile u Gvantanamo i pri tome se suočile s masovnim uličnim protestima građana Sarajeva. Neki od njih su opet u Bočinji i Maoči formirali vehabijske komune koje se neprestano šire regrutovanjem novih aktivista iz reda bošnjačkih mladića i devojaka. U međuvremenu, američke službe su otkrile i zatvorile kamp za obuku islamskih terorista u Pogorjelici formiran u kooperaciji iranskih instruktora i bošnjačkih bezbednjaka. A prema najnovijim podacima, upravo iz BiH stiže relativno najveći broj interbrigadista, koji se pridružuju borcima za Islamsku državu Iraka i Levanta, a predviđa se da će preživeli povratnici postati leglo međunarodnog terorizma na samoj granici EU. Da i ne pominjemo da se bosanski muslimani snažno identifikuju s istovernicima od Maroka do Indonezije i saosećaju sa žrtvama spoljnih intervencija u Avganistanu, Libiji, Egiptu, Iraku itd. uprkos prozapadnim deklaracijama bošnjačkih sekularnih elita.

Kako je onda moguće da je Bosna i dalje mirna? Kako u njoj nema ni „Šarli ebdoa”, a ni Pegide? Da li zato što su se od 1992. do 1995 bosanski muslimani i hrišćani izduvali, pa jedni postali nagodniji, a drugi tolerantniji? Paradoksalno, ali upravo zato što od rata naovamo nije uspeo nijedan od mnogobrojnih pokušaja Zapada, a pre svega SAD, da se Bosni nametne projekat multikulturne integracije. Slični eksperimenti u prošlosti, od Kalajevog nadnacionalnog bošnjaštva do Mikulićevog bosanskog socijalističkog zajedništva, doživeli su u Bosni krah. Ali, to nije bila dovoljna pouka evroameričkim konstruktorima novih država (state building) i nacija (state nation) da i sami nepokolebljivo krenu u reintegraciju BiH, koja nikad nije ni bila organski integrisana, nego – pod austrougarskom aneksijom i komunističkom diktaturom – samo formalno i privremeno.

I dok su se muslimani, Srbi i Hrvati međusobno ubijali kao žrtve zapadne političke ludorije o jedinstvenoj građanskoj državi, sa Alijom Izetbegovićem kao predsednikom svih Bosanaca i Hercegovaca na čelu, Lord Karington, Perez de Kueljar, Rolan Dima, De Mikelis i dr. su se vajkali kako je međunarodnom priznanju ipak trebalo da prethodi ravnopravan dogovor tri konstitutivna naroda. Jednako kao što i sada Brisel zdušno promoviše nemačko-britansku inicijativu za multikulturnu reintegraciju BiH na putu za EU, dok Merkelova i Kameron onomad govore o krahu multikulturalizma u svojim zemljama. Kancelarka se i izvinjava svojoj stranci što je rekla da je „islam deo Nemačke”, a Kameron najavljuje referendum Britanaca o napuštanju EU. Najdosledniji još ispada kvazilevičarski blefer Bernar-Levi, koji već 23 godine ponavlja u Sarajevu da „ideja Bosne predstavlja evropski san”. Ali ne kaže da je ideje i snove ponekad opasno brkati s realnošću. A šta je bosanska realnost?

Zabrinuti visoki predstavnici EU/UN tvrde da današnji odnosi između Bošnjaka, Srba i Hrvata, to jest sve više između muslimana, na jednoj, i pravoslavaca i katolika, na drugoj strani, nisu ništa bolji nego uoči rata. Ipak u Bosni nema ni islamskog terorizma ni islamofobije zato što nema ni multikulturne integracije. Entitetska i kantonalna razgraničenja, kako pravoslavcima i katolicima tako i muslimanima omogućuje da u većinski svom delu Bosne maksimalno neguju svoje verske običaje i tradicije. Oni imaju muslimanska groblja, koja nemaju u Francuskoj, grade nove džamije, koje ne mogu u Švajcarskoj, nose zarove i feredže, što nije dozvoljeno u školama u Nemačkoj. Na jednoj strani niču minareti kao pečurke posle kiše, na drugoj i trećoj monumentalni krstovi. I mirna Bosna.

Zašto Arapima iz Magreba ne dati neku teritorijalnu autonomiju oko Marselja, jer i oni su Francuzi? Ili nešto slično Turcima oko Minhena, pa mnogi od njih su već treća generacija u Nemačkoj? I tako isto u Holandiji, Švajcarskoj, Belgiji itd. Posle im mogu dati i nezavisnost kao Kosovu, na primer. Posle „Šarlija”, Evropa bi možda mogla da se ugleda na Bosnu.

(Politika)