четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Ненад Кецмановић: Босна после „Шарлија”
Хроника

Ненад Кецмановић: Босна после „Шарлија”

PDF Штампа Ел. пошта
субота, 24. јануар 2015.

У БиХ нема ни исламског тероризма ни исламофобије зато што нема ни мултикултурне интеграције

Шта тек треба очекивати у Босни – наметнуло се као логично питање после напада исламских терориста на „Шарли ебдо”, те бурних и контроверзних реакција које су захватиле Европу и исламски свет. У замрзнутом конфликту под међународним полупротекторатом ту живи експлозивна мешавина подједнаког броја муслимана и хришћана после три и по године грађанског рата на национално-верској основи.

На муслиманској страни су ратовали добровољци из исламских земаља, који су запамћени по најсвирепијим злочинима над православцима и католицима, а после рата су за награду добили држављанства БиХ. Многи су оженили Бошњакиње, изродили децу и остали или отишли у нове акције. Неке од њих, који су запамћени као алжирска група, локалне власти су под притиском САД после 11. септембра 2001. испоручиле у Гвантанамо и при томе се суочиле с масовним уличним протестима грађана Сарајева. Неки од њих су опет у Бочињи и Маочи формирали вехабијске комуне које се непрестано шире регрутовањем нових активиста из реда бошњачких младића и девојака. У међувремену, америчке службе су откриле и затвориле камп за обуку исламских терориста у Погорјелици формиран у кооперацији иранских инструктора и бошњачких безбедњака. А према најновијим подацима, управо из БиХ стиже релативно највећи број интербригадиста, који се придружују борцима за Исламску државу Ирака и Леванта, а предвиђа се да ће преживели повратници постати легло међународног тероризма на самој граници ЕУ. Да и не помињемо да се босански муслимани снажно идентификују с истоверницима од Марока до Индонезије и саосећају са жртвама спољних интервенција у Авганистану, Либији, Египту, Ираку итд. упркос прозападним декларацијама бошњачких секуларних елита.

Како је онда могуће да је Босна и даље мирна? Како у њој нема ни „Шарли ебдоа”, а ни Пегиде? Да ли зато што су се од 1992. до 1995 босански муслимани и хришћани издували, па једни постали нагоднији, а други толерантнији? Парадоксално, али управо зато што од рата наовамо није успeо ниједан од многобројних покушаја Запада, а пре свега САД, да се Босни наметне пројекат мултикултурне интеграције. Слични експерименти у прошлости, од Калајевог наднационалног бошњаштва до Микулићевог босанског социјалистичког заједништва, доживели су у Босни крах. Али, то није била довољна поука евроамеричким конструкторима нових држава (state building) и нација (state nation) да и сами непоколебљиво крену у реинтеграцију БиХ, која никад није ни била органски интегрисана, него – под аустроугарском анексијом и комунистичком диктатуром – само формално и привремено.

И док су се муслимани, Срби и Хрвати међусобно убијали као жртве западне политичке лудорије о јединственој грађанској држави, са Алијом Изетбеговићем као председником свих Босанаца и Херцеговаца на челу, Лорд Карингтон, Перез де Куeљар, Ролан Дима, Де Микелис и др. су се вајкали како је међународном признању ипак требало да претходи равноправан договор три конститутивна народа. Једнако као што и сада Брисел здушно промовише немачко-британску иницијативу за мултикултурну реинтеграцију БиХ на путу за ЕУ, док Меркелова и Камерон ономад говоре о краху мултикултурализма у својим земљама. Канцеларка се и извињава својој странци што је рекла да је „ислам део Немачке”, а Камерон најављује референдум Британаца о напуштању ЕУ. Најдоследнији још испада квазилевичарски блефер Бернар-Леви, који већ 23 године понавља у Сарајеву да „идеја Босне представља европски сан”. Али не каже да је идеје и снове понекад опасно бркати с реалношћу. А шта је босанска реалност?

Забринути високи представници ЕУ/УН тврде да данашњи односи између Бошњака, Срба и Хрвата, то јест све више између муслимана, на једној, и православаца и католика, на другој страни, нису ништа бољи него уочи рата. Ипак у Босни нема ни исламског тероризма ни исламофобије зато што нема ни мултикултурне интеграције. Ентитетска и кантонална разграничења, како православцима и католицима тако и муслиманима омогућује да у већински свом делу Босне максимално негују своје верске обичаје и традиције. Они имају муслиманска гробља, која немају у Француској, граде нове џамије, које не могу у Швајцарској, носе зарове и фереџе, што није дозвољено у школама у Немачкој. На једној страни ничу минарети као печурке после кише, на другој и трећој монументални крстови. И мирна Босна.

Зашто Арапима из Магреба не дати неку територијалну аутономију око Марсеља, јер и они су Французи? Или нешто слично Турцима око Минхена, па многи од њих су већ трећа генерација у Немачкој? И тако исто у Холандији, Швајцарској, Белгији итд. После им могу дати и независност као Косову, на пример. После „Шарлија”, Европа би можда могла да се угледа на Босну.

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер