Немања Рујевић: Ко ћути о Асанжу, нека ћути и о Наваљном и обратно

 Случај је удесио да се ових дана пише о два политичка заточеника. Западне новине су оценила да су та двојица „остављени да умиру на рате“ јер су моћни тако хтели.

Алексеј Наваљни мртав лежи у неком фрижидеру. Обдукција ће показати да је умро најприроднијом од свих природних смрти, неки угрушак, срце, шта ли је, па дешава се то.

Џулијан Асанж још мрда, али тек као љуштура некадашњег човека. Још није коначно одлучено да ли ће умрети врло природном смрћу у тамници или на слободи.

Наваљни је вест јер је успешно уморен у казамату у Поларном кругу.

Асанж је вест јер одбија да скроз умре у злогласном затвору Белмарш и управо се у Лондону брани од изручења у Сједињене Државе.

Има ли разлика између ове двојице осим једне – можда техничке, јер је само питање времена – да је један мртав, а други наводно жив?

Први је живот посветио раскринкавању Путинове диктатуре и ноторне корупције у којој близина вођиних скута гарантује живот бубрега у лоју, а даљина истих скута води грађанина у ризик да падне са четвртог спрата, попије отров или – кад грађанин одбија прве две опције – буде устрељен као пас на Црвеном тргу, а убице никада пронађене јер још ниједан диктатор није уватио себе у злоделу.

Други је живот посветио раскринкавању америчких ратних злочина, показао свету како су за светског полицајца људски животи у неком Ираку или Јемену мање вредни од живота скакаваца и да би, да је правде, амерички председници и војни врх, заједно са Путином, трунули у казамату у Поларном кругу или злогласном затвору Белмарш, свеједно.

Али, разлике ипак има, можда је већа од козметичке, нека уосталом читалац процени.

Наиме, Наваљни је страдао од система који ради баш онако како је замишљено да ради. Асанж страда од лицемерја друкчијег система који за себе рекламира врлину.

Наваљни се од тровања пре пар година опоравио у Берлину и ништа му лакше не би било него да је остао дисидент – пуна је Немачка дисидената, руских, турских, иранских, кинеских.

Ишао би по телевизијама и пријемима, добијао би награде невладиних организација, писао бестселере.

Али, вратио се кући, знајући да не иде баш својој кући него у казамат и да ће тамо вероватно скончати.

Алексеј Наваљни није могао да рачуна ни на шта друго јер кад је па Путин обећао нешто друго?

Шта друго у држави у којој опозиција не сме ни да се кандидује, а штампи је прописано да крвави рат зове „специјалном војном операцијом“?

Шта друго у систему где се народ хапси кад тихо положи цвет за једног покојника?

Џулијан Асанж је пак некад могао да рачуна на „западне вредности“, слободу речи, заштиту узбуњивача, људска права, интерес медија за истином о америчким злочинима, на све је то рачунао Асанж мада вероватно није био веверица – па и пре њега су људи страдали ако баш претерају у примени „западних вредности“.

Асанж није хтео – а и даље одбија – да умре мученички.

Његови адвокати и подржаваоци апелују на исте „западне вредности“, пишу се петиције и отворена писма, за Асанжа се залажу битни политичари широм Европе, одржавају се демонстрације. Слобода којом се иначе Запад рекламира важи око Асанжа, али не и за њега самог.

О „лицемерју“ се говори јер Запад вазда руши летвицу коју је сам поставио високо.

Пуним устима „вредности“ ће осудити убијање Наваљног и аплаудирати његовој удовици, а исто ће, „на рате“, убијати Асанжа и игнорисати вапаје његове жене.

Уз порцију „вредности“ ће руска „специјална војна операција“ на Западу бити исправно названа злочином, али ће израелска „операција против Хамаса“ бити „право на самоодбрану“ и мртва ће дечија тела бити бројана друкчије, у зависности чија их је бомба убила.

О „лицемерју“ Русије (Кине, Ирана…) пак не може бити говора – тамо је све баш како се и хоће, нико није обећао да су слобода, достојанство, правда или једнакост изнад неког стварног или измишљеног „државног“ разлога чију тајну смеју да тумаче само властодршци. Онде је потребно бити лудо храбар па устати против тога.

На Западу није потребна луда храброст да би критиковао западно лицемерје.

У књигама то раде Срећко Хорват или Јанис Варуфакис, у филмовима Мајкл Мур, у медијима чак и превејани циник Карлсон Такер – одреда појаве које би у Русији биле потпуно немогуће јер нису ни предвиђене.

Онде где принцип слободе постоји, има ко да дигне глас кад се он крши.

Премда све води неугодном питању какав је то дођавола принцип ако важи до једне мистичне мере после које се, као Асанж, може завршити на дугогодишњем мрцварењу до споре смрти.

Али, нада умире последња – можда на крају то што је остало од људског бића Асанжа ипак спаси чињеница да се на Западу у највећој мери може лајати на аномалије сопственог система.

Ако га не спаси, онда ће Асанж бити скроз исто што и Наваљни, а читалац ће уз добре аргументе моћи цео овај трактат о разликама два система да сматра просеравањем.

(Данас)