Наталија Меден: Немачка носталгија за националном валутом

Дужничка криза еврозоне брине у првом реду грађанство земаља, које добијају финансијску помоћ од Европске уније, с обзиром да се за њих та помоћ трансформише у смањење нивоа социјалне заштићености због усвајања ригидних програма у циљу редуковања буџетских расхода. Међутим, и у оним земљама, где људима помоћ не представља опасност, перспективе евра такође изазивају узнемиреност.

Многи Немци сматрају да додељивање стабилизационих кредита земљама чије се владе придржавају финансијске дисциплине, представља, заправо, испумпавање пара из Немачке, која је основни донатор општеевропског буџета. „Када ће, најзад, политичари схватити да конструкција „евра“ не може функционисати, да она никада и неће профункционисати? Утрпати такве земље као што су Грчка или Шпанија у један (финансијски) котао са Немачком, Холандијом и Аустријом, представља праву глупост“ – негодује читалац „Шпигла“. Слично мишљење: „Са интересовањем очекујем када ће се, најзад, неки озбиљни европски политичар опасуљити и признати, да је недемократски наметнут народима Европске уније валутни савез, дефинитивно и неповратно доживео неуспех“.[1]

Недавно су у Немачкој објављени материјали двеју анкета поводом кризе у зони евра, које су спровеле угледне социолошке институције. Према резултатима анкете службе „Политички барометар“ од 1. децембра, 77 процената Немаца верује да главна опасност по стабилност евра долази од оних земаља Европске уније, које се налазе у тешкој финансијској ситуацији. У оцени одлуке да се одобри кредит Ирској, мишљења су подељена скоро по пола: 44 процента учесника анкете сматра то погрешним кораком, а 50 процената – исправним.[2] Овај последњи показатељ потврђују и подаци друге општенемачке анкете: половина грађана Немачке оцењује деловање своје владе у условима кризе правилним.[3] Зарад потпуније слике додајмо оно што је Ројтерс прећутао: исто толико упитаних пре се не слаже са деловањем владе.[4]

Анкете говоре о томе да људи нису сигурни у исправност донетих одлука за излазак земаља ЕУ из дужничке кризе. Економисти дискутују какве могу бити размере помоћи земљама-дужницима, имајући у виду сценарије уз највеће трошкове, при којима ће бити потребно спасавати не само Португалију, него такође Шпанију и Италију. И указују да је овде умесна аналогија са лекарском помоћи: није довољно отклонити спољашње симптоме оболења, потребно је отклонити узроке тог обољења.

Средином новембра у Немачкој је презентован извештај Минхенског института за економска истраживања „Кризни механизам за зону евра“, и на тој презентацији председник Института Ханс-Вернер Зин је изјавио, да је одобравање финансијске помоћи земљама-дужницима омогућило једино да се добије на времену, које треба да се искористи за елаборисање и увођење механизма реаговања у условима кризе.[5] Представници Слободне демократске партије, који су у саставу владине коалиције, инсистирају на томе да се поред државних гаранција (као приликом одобравања кредита Грчкој и Ирској) земљама-дужницима одобре такође и недржавни кредити. Шеф финансијског комитета Бундестага, либерал Фолкер Вислинг, изјавио је без околишења, да је дошло време за увођење драстичних механизама санкција против дужника.

У том контексту привлачи пажњу интервју директора Европског фонда за финансијску стабилност, Клауса Реглинга. Шеф Фонда из кога се издвајају финансијска средства за кредитирање Ирске, не може да замисли да евро доживи крах. „Опасност је равна нули... ни једна од земаља, које су у еврозони, неће добровољно одустати од заједничке валуте“. За све земље – и јаке, и слабе - то би било равно економском самоубиству.[6] Интервју је објављен у листу „Билд“ – најмасовнијем немачкојезичком листу, који има преко 11 милиона читалаца, и очигледно је имао за циљ умиривање јавности. Подсетимо да је још у мају председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо на груб начин упутио прекор немачким политичарима, оптуживши их на страницама конзервативног „Франкфуртер Алгемајне“ да су лоше објаснили свом становништву предности које је Немачкој донело увођење евра.[7] По мишљењу Бороза, управо је Немачка више од свих имала користи од увођења евра. Шеф Европске комисије је са заносом упитао: зна ли немачка јавност да се салдо спољнотрговинског биланса Немачке скоро 86 процената формира захваљујући трговини у оквирима Европске уније? Саопштавају ли немачки политичари јавности, да је извоз Немачке у земље Европске уније у периоду од 1995. до 2008. године годишње растао за 7 процената?

Међутим, немачки економисти из Минхенског института за економска истраживања не слажу се са Барозом и сматрају да Немачка није имала нимало већу корист од других.[8] Јединствена валута осигурала је Европи зону стабилности и оградила земље еврозоне од осцилација девизних курсева. Био је гарантован релативно низак ниво инфлације, стимулисан је раст трговине, начињен је корак на путу ка политичкој интеграцији. У Немачкој је увођење јединствене валуте довело до раста прилива од извоза, али истовремено и до одлива капитала, и зато је погрешно интерпретирати позитивни трговински биланс као трговинску корист. У преткризним годинама Немачка је извозила капитал у земље југо-западне Европе, англојезичке државе и Француску. У тим земљама бележен је економски бум, док је Немачка слабила.

Од средине 90-их година Немачка се трансформисала у највећег извозника капитала после Кине. У периоду од 1985. до 2008. године извезено је 76 процената акумулације (приватне, државне и акумулације фирми). По висини БДП по глави становника, чак не рачунајући бившу Источну Немачку, Немачка је инфериорнија од Француске. Након увођења евра у земљама са позитивним салдом кретања капитала (Грчка, Шпанија, Ирска, а такође у одређеној мери Француска) дошло је до брзог економског раста, праћеног инфлаторном прегрејаношћу, услед чега је смањена конкурентна способност и формирао се дефицит спољнотрговинског биланса.

У Немачкој је ситуација била супротна. Због одлива капитала потрошачке цене и плате расли су спорије, али је то омогућило да се повећа извоз. Након увођења евра недовољна привлачност Немачке за иностране инвестиције претворила се у озбиљан проблем, зато што је створено јединствено тржиште капитала и што су нестале (раније значајне) разлике у каматним стопама. А са почетком кризе постало је очигледно да многи немачки инвеститори већ неће видети своје паре. Сада се капитал враћа у Немачку, где са своје стране почиње грађевински бум. Данас Немачка има најдинамичнији економски раст у еврозони. Слика се огледалски одразила: сада имамо бум у Немачкој и стагнацију у земљама југозападне периферије Европе. Према томе, претпостављају минхенски научници, плате и цене у Немачкој у наредним годинама ће расти убрзаном динамиком, конкурентна способност немачких роба ће се смањити, а заједно са тиме ће се смањити и салдо трговинског биланса. Међутим, та перспектива ће се реализовати једино под условом да пакет пружања помоћи не буде повећан – или се буде одобравао под другачијим условима.

Спорови о перспективама промене трговинског биланса и последицама пружања кредитне помоћи земљама – дужницима, у суштини, мало брину обичног човека. На крају крајева, скоро 9/10 становништва мисли да очување стабилности евра одговара интересима Немачке. Па ипак, Немци никада нису волели евро, признаје то „Франкфуртер Алгемајне“.[9] Двојица од тројице грађана сматрају да им је увођење евра пре донело губитке, него корист. И ако је у протеклих девет година проценат задовољних јединственом валутом остајао стабилним - оних 32 процента у децембру 2001. године, сада је незадовољних приметно више: 45 процената у 2001. години и 60 процената данас. Више од половине анкетираних склоно је мишљењу да ће у наредним годинама евро изгубити стабилност и да земље, које нису способне да контролишу финансијску ситуацију, треба да буду искључене из зоне евра. Две трећине становништва Немачке прибојава се да ће се због кризе евра њихов новац обезвредити, а 57 процената Немаца осећа носталгију за прошлошћу, долазећи до закључка да је било боље не одрицати се старе добре марке.

(Фонд стратешке културе, 8.12.2010)

[1] forum.spiegel.de, 3.12.2010.

[2] wahltool.zdf.de/Politbarometer/ 2010_12_03

[3] Deutsche sehnen sich nach D-Mark zurück. – de.reuters.com, 2010­12­_03

[4] www.infratest-dimap.de/2010/dezember/

[5] Neuen Euro-Krisenmechanismus installieren. – www.fdp-fraktion.de, 18.11.2010

[6] Nikolaus Blome und Jan W. Schäfer. Die Euro-Zone bricht nicht auseinander. – Bild, 25.11.2010.

[7] Im Gespräch: José Manuel Barroso.Manchmal haben Krisen auch ihr Gutes – Frankfurter Allgemeine Zeitung. 25.5.2010.

[8] ifo Institut, Pressemitteilung vom 04.11.2010.

[9] Philip Plickert Wer vom Euro profitiert. 3.12.2010.