Монзер Слеиман: Повратак достојанства у корену протеста на Блиском истоку

О узроцима таласа протеста на Блиском истоку и северу Африке разговарали смо са независним политичким аналитичарем и једним од оснивача Арапско-америчког националног савета, Монзером Слеиманом.

Слеиман: “У позадини догађаја у Египту, Тунису, Јемену и другим земљама су два доминантна фактора. Први је културолошки и историјски у арапском и исламском свету, а други се односи на економску и политичку ситуацију, односно цене прехрамбених производа, незапосленост, корупцију, репресију итд. Међутим, ткиво које је повезивало све те елементе у ерупцији народног незадовољства је питање људског и националног достојанства, које је нестало под репресивним режимима у региону. Дакле, није била у питању специфична идеологија, политичка странка или харизматични лидер, који је подстакао ове, ако хоћете револуционарне покрете, већ су се сви сегменти друштва окупили у спонтаном протесту, мада их је до извесне мере координисала и предводила омладина. Наравно, свака земља има своје специфичности, и ја лично правим разлику између, рецимо, онога што се дешава у Египту и Ирану.“

Глас Америке: Каква је онда разлика између политичке ситуације и структуре друштва у те две земље?

Слеиман: „У Ирану се ради о верском, теократском режиму. Током протеклих 30 година и раније под шахом, становништво је стекло високо образовање и било изложено западној, демократској традицији. У том смислу, иранско друштво је више политички оријентисано и постоји осећај да је револуција украдена од стране теократских кругова, који су политичком изолацијом и претњом наводне континуиране угрожености од стране спољних непријатеља, успели да се одрже на власти. Међутим, део режимске структуре, и ранијих, револуционарних елемената, који нису остварили своје аспирације, првенствено образоване млађе генерације, сматрају да постоје превелика ограничења и да би требало далеко више да учествују у процесу одлучивања и уживају далеко више слобода. С друге стране, у Египту грађани су поносни својом историјом и ранијом водећом улогом у региону. Египат је најмногољуднија арапска земља, историјски важна са огромним интелектуалним, духовним и уметничким потенцијалима, који види растућу улогу Ирана, Турске, па и мањих земаља, док је током Мубаракове владавине био сведен на маргиналну улогу. То је довело до гнева и осећања националног понижења код Египћана.“

Глас Америке: Како оцењујете будућу улогу египатског војног естаблишмента?

Слеиман: „Аналитичари који очекују да ће војска преузети власт у своје руке нису у праву, као ни они који очекују да ће се војска одрећи свог утицаја. Наиме, војска је изашла у сусрет само половини захтева демонстраната и креће се у неким областима брже, а у неким спорије. Режим је у ствари подржавао војну елиту, али није дозвољавао да било који официр високог ранга испољи било какве политичке аспирације. У том смислу, војска је била резервна сила режима. Један од разлога што је војска заузела релативно неутралан став и није на одлучан начин помогла Мубараку је чињеница да је она сматрала себе елементом који доноси легитимитет и континуитет режиму, а да је Мубарак желео да јој наметне свог сина Гамала Мубарака, уместо неког из војног естаблишмента или бар неког кога би војска одобрила. Дакле, улога војске ће се наставити - она би могла да успори захтеве народа за брзим променама, али ће остати чувар националног идентитета и кохезије.“

Аутор: Бранко Микашиновић

(VOA)