субота, 16. јануар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Момир Турудић: Вишак хистерије и мањак смисла
Хроника

Момир Турудић: Вишак хистерије и мањак смисла

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 30. новембар 2020.

 Државе Балкана по броју новооболелих и умрлих од корона вируса на милион становника у последњих пар недеља заузимају водећа места на црној европској листи, али им то не смета да се баве пословима који би се, и да није пандемије, могли назвати суманутим. Усред мрачне садашњости, повод за те послове је углавном прошлост, и то не скорашња.

Бугарска је одбила да одобри преговарачки оквир о приступању Северне Македонија Европској унији, теретећи Македонце причом да су им језик и историја исти као Бугарима, што би, ваљда, требало да признају да би им Бугари дозволили да уђу у ЕУ. Тако Скопље још увек неће почети преговоре са Бриселом, који ће, како ствари стоје, и када почну трајати бескрајно дуго.

Онда је македонски председник Зоран Заев покушао да пегла ствари па је, у ретко виђеном изливу полтронства и глупости, практично потврдио све што Бугари тврде, успут оптужио Југославију да је насилно раздвојила два братска народа (Бугаре и Македонце), а врхунац достигао причом о бугарским "администраторима" у Македонији током Другог светског рата. Ни то није бугарским колегама било довољно, па је, коментаришући поменуту изјаву, заменик премијера Бугарске Красимир Каракачанов рекао да "по старом бугарском обичају, Бугарину долази памет следећег дана, па је тако и са колегом Зораном Заевом", и да је "заједничка историја о којој је говорио Заев заправо бугарска историја до 1944. године".

Одлазећа црногорска власт је протерала амбасадора Србије као да су, далеко било, две државе на рубу рата, и то због неке изјаве о Подгоричкој скупштини одржаној пре сто и кусур година. Србија је прво одговорила, како то бива у таквим приликама, протеривањем амбасадора Црне Горе, потом одлуку повукла, а истакла се и Европска комисија која је, поводом тог случаја, нагласила да су добросуседски односи основа за напредак земаља на путу ка чланству у ЕУ и да "Србија и Црна Гора добро напредују на путу евроинтеграција" (ваљда су хтели да кажу да је на том српско-црногорском путу све савршено, само да није протеривања амбасадора).

Вишак хистерије и мањак смисла не одликују само међудржавне односе, на унутрашњој сцени стање је још горе. На страну комшије и њихови проблеми, док корона у Србији дивља а дуга, мрачна зима тек почиње, у току је "опозиционо" и "позиционо" препуцавање да ли је здравствени систем већ пукао, или је пак "у тешкој и компликованој ситуацији, али напредује сваког дана", како тврди председник државе.

Председник теши становништво оковано страхом од епидемије причама како је код нас много боље него код комшија, "само неће све то нико људима да каже", и ређа бројке које његову тврдњу поткрепљују, као да у питању није умирање и оболевање људи, него регионална кошаркашка лига у којој је Србија најбоља, па би њени становници требало да се због тога радују.

Још додаје да српски здравствени систем напредује захваљујући херојима у здравству који помажу своју државу, "за разлику од ових других који гледају само да јој нашкоде".

Ти "други" су сви који не мисле као он и, наравно, политички противници, редом лопови који су опљачкали државу. Па тако барабар са поплавом вести о епидемији иде цунами вести о имовини браће Ђилас, а судећи по обиму тог цунамија, рекло би се да су та браћа далеко већи проблем за Србију од епидемије саме.

Поменути вишак хистерије не мањка ни на "опозиционој" страни, ни када се бави влашћу, ни када се бави собом. Рекло би се, по речнику, да је крај 1945, а не 2020. године. Тако, на пример, лидер опозиционе партије, коментаришући своје колеге које су изашле на претходне изборе, каже да с њима нема сарадње јер "онај који је издао једном, издаће поново"; када се помиње власт, многи њени противници се готово рутински фрљају "клерофашизмом", "фашизмом", "нацизмом" и "нацистичким методама" (оправдање није што исте и горе изразе за своје противнике много више користи власт – ко хоће да је мења, ваљда би требало да се од ње што више разликује).

Обрачуне по друштвеним мрежама можда је боље и не помињати, тамо се ’45. никада није ни завршила, вишак емотивности и хистерија су хроничне појаве, а речника који баш сваким поводом користи већина и "противника" и "присталица" власти застидела би се свака кафана.

Када смо већ код вишка емотивности и хистерије у јавном простору, појава плакања и кукања "уживо" добија забрињавајуће размере. Људски је плакати, који год да је повод, али сузе нису аргумент, а некада је елементарно васпитање подразумевало да се то не ради јавно.

И да, то што и већи део света делује као да је испао из зглоба није никаква утеха, напротив.

(Време)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер