Млађан Динкић: Погрешни људи налазе се на важним местима

Партократија никада није била распрострањенија у Србији као што је то случај у последњих неколико година

У маси парламентараца који последњих дана не избијају из Скупштине, можете видети и лице новопеченог посланика Млађана Динкића. Са истом оном полетношћу којом је предлагао законе, Динкић је као председник посланичке групе Уједињени региони Србије дао свој глас онима који су га претходно разрешили дужности министра економије, мада ће убудуће његова рука у ваздуху бити много поузданији показатељ рока трајања владе од датума када би требало да се одрже редовни избори.

Сплетке су биле основни начин функционисања владајуће коалиције; притискали су се тастери и доносиле туђе одлуке, а свако ко би рекао нешто другачије, ризиковао је да осване у новинама у најгорем контексту

"ВРЕМЕ": Србија је управо добила реконструисану владу, да ли је она на било који начин боља од оне за коју сте рекли да је изгубила сваки ауторитет?

Млађан Динкић: У овом тренутку је од персоналног састава владе много важније да Србија остане стабилна како би добила статус кандидата за чланство у ЕУ јер је то битно за грађане ове земље, а не за странке на власти. Важно је исто тако да се не прекине тренд доласка озбиљних страних инвеститора у Србију, попут Фијата, Бенетона или Панасоника, јер на тај начин радикално мењамо структуру наше привреде, запошљавамо грађане и обезбеђујемо већи извоз. То су два кључна разлога због којих је наша странка остала у влади.

Мислите да то може да се оствари са оваквим саставом кабинета?

- Надам се да може, ми смо дали најбоље људе у датим околностима.

Због чега сте онда уопште говорили да је влада изгубила кредибилитет?

- Остајем при свакој речи коју сам изговорио и верујем да сам био у праву када сам јавно указао на проблеме који су постојали у раду владе.

Зашто је онда нисте срушили?

- Зато што је важније да Србија буде стабилна него да идемо на превремене изборе. Било би, наравно, много боље да имамо политичку стабилност и јачи персонални састав владе, али то у овом тренутку није било могуће. Надам се да ће бити другачије након избора.

Да ли, с обзиром на такав исход, жалите што сте улазили у сукоб са Демократском странком?

- Не, али ћу сигурно извући неке поуке.

Какве поуке?

- Једна древна кинеска мудрост каже да треба да будеш кажњен уколико желиш да помогнеш некоме ко ти помоћ не тражи. Имао сам добре намере, сматрао сам да влада ради слабо и да су неопходне озбиљне персоналне промене. Понудио сам помоћ некоме ко ми то није тражио, и прошао као у тој кинеској пословици. Из свега тога извлачим наравоученије за себе, а надам се да ће га схватити и друга страна. Уосталом, грађани ће бити једине судије о томе ко и како је радио у влади.

Мислите да ваше намере нису схваћене на прави начин?

- Очигледно да нису.

Али бисте поново урадили исту ствар?

- Наравно.

Без обзира на последице?

- Месецима пре овога предлагао сам нашим коалиционим партнерима да спроведемо озбиљне промене у влади. Сматрао сам да не постоји довољно јака веза између Цветковићевог кабинета и народа, да се потцењује оправдано незадовољство грађана, и да је решење у томе да направимо јачу владу са бољим вођењем, која би била у стању да брже решава проблеме, са много већим ауторитетом него што га има.

Како сте то говорили?

- Крајње отворено и директно.

Коме, председнику Борису Тадићу?

- Пре свега њему, пошто је он био носилац наше изборне листе. Стекао сам утисак да сам наишао на разумевање, али је пракса показивала супротно. Ништа се није догађало након тих разговора, док је ситуација бивала све лошија и лошија. Као да сам имао тегове око ногу док сам радио. Свако отварање неке нове фабрике коме сам присуствовао, било да је реч о Нишу, Лесковцу или Зрењанину, дочекивано је са огромном љубомором мојих коалиционих партнера.

Због чега?

- Не знам, и нећу тиме да се бавим. Могу једино да кажем да се то интензивирало након победе Уједињених региона Србије у Бору. Очигледно је да се неко у владајућој коалицији уплашио раста нашег рејтинга. Више су гледали шта ја радим него оно чиме би требало они да се баве, што је имало лош ефекат на грађане. Уместо да решавамо њихове проблеме, неки су се бавили сами собом.

Мислите на Демократску странку?

- Не мислим на читаву партију, већ на неке људе из ове странке. То је једна велика партија и ми у њој и даље видимо партнера на дужи рок.

Очекивали сте овакве последице након ваших критика?

- Нисам, али не верујем ни да је друга страна могла да наслути каква ће бити наша реакција. У том смислу резултат је нерешен, један-један.

Били сте спремни за такав исход?

- Од када сам у политици, мене опредељују и рационални разлози и интуиција. Овог пута ми је интуиција говорила да се истим путем даље не може, да је стање лоше и да је потребно неко разрешење. Осећао сам да жабокречина мора да се усталаса, и да је то боље од уљуљкивања у постојеће стање. Мислим да је боље што је дошло до мог разрешења него да се ништа није променило.

По цену властитог пораза?

- Ја то не доживљавам као пораз.

А неуспех?

- Ни то. Време ће показати ко је доживео пораз. За мене би био пораз да се не остваре идеје за које се наша странка залаже, и ако би инвеститори које смо почели да доводимо обуставили своја улагања. Ово кроз шта сада пролазим, већ сам доживео.

У тренутку када сте смењени са места гувернера?

- Тада, али сам потом са колегама направио странку за шест месеци, после чега смо остварили одличан резултат на изборима, тако да врло добро знам да се смена са неког места, уколико она није заслужена, враћа као бумеранг онима који су до ње довели.

Како није пораз ако сте тражили оставку премијера Мирка Цветковића, а на крају сте ви разрешени са места министра?

- То је само један детаљ.

И шта сте осетили након тог "детаља"?

- Олакшање.

Хоће ли министри из ваше странке након таквог искуства убудуће смети да критикују премијера?

- Ако смо се годинама борили за демократију и рушење ауторитарног Милошевићевог режима, не пада нам на памет да пристанемо да наше друштво, макар и у назнакама, почне да користи механизме владања које смо имали током деведесетих.

Ви ћете да користите то право?

- Наравно, али истовремено треба похвалити оно што је добро.

А министри?

- Свако од њих је индивидуа за себе и сигурно је у стању да процени када треба скренути пажњу на добре или лоше ствари.

Али како мислите да ће моћи да говоре о ономе са чим се не слажу када Закон о влади забрањује министрима да јавно износе критике?

- Мени изгледа бесмислено да се такве ствари уређују законом, али то није једини проблем.

А шта је друго?

- Мислим на тзв. неименоване изворе информисања о ономе што се дешавало на седницама владе.

Колико је тога било?

- Сплетке су биле основни начин функционисања владајуће коалиције, и оне су најчешће потицале из тих неименованих извора највеће странке.

Неко је протурао одређене информације у медије?

- Тако је. Сплетке су доводиле у питање јединство владе, она се претворила у институцију која је испуњавала пуку форму. Притискали су се тастери и доносиле туђе одлуке, а свако ко би рекао нешто са намером да се нека одлука промени, ризиковао је да осване у новинама у најгорем контексту. Та медијска машинерија нашег коалиционог партнера била је усавршена до крајњих граница, али је истовремено она била изразито контрапродуктивна. Ми никада нисмо желели да се служимо таквим стварима јер је то лоше за владу, коалицију и саме грађане ове земље.

Ко је био мета тих сплетки, ви или ваша странка?

- И ја и странка, а тога није био поштеђен ни СПС. Повремено су сплеткарили и против људи из своје странке који једни другима нису били по вољи.

Који је био циљ тога?

- То се и сам питам, али сам сигуран да је то кратковида политика.

Јесу ли те ствари радили људи из Тадићевог окружења, за које сте говорили да не би смели да се налазе на тим местима?

- Између осталих, и они.

Шта је то?

- Партократија. Она никада није била распрострањенија у Србији као што је то случај у последњих неколико година.

Од 5. октобра?

- Од тада. Политичка арена у оквиру владајуће коалиције подсећала је на ватерполо утакмицу, где сви делују разиграно и насмејано, док испод површине воде пљуште ударци које публика не види.

Како је дошло до тога да се странке владајуће коалиције баве једна другом, уместо да решавају проблеме грађана?

- То је и био основни разлог мог незадовољства. Ми нисмо изабрани да бисмо се бавили собом, него да бисмо решавали проблеме у држави, тим пре што је постајало све очигледније да опозицији, која је иначе слаба, расте подршка због грешака владе. Без обзира што опозиционе странке немају никакав програм, добиле су шансу да направе одличан изборни резултат само зато што су они који су спроводили државну политику губили време. Због тога сам од краја прошле године покушавао да скренем пажњу коалиционим партнерима да је то контрапродуктивно за државу, али и за странке владајуће коалиције, и да се то мора променити.
Када су почели ти проблеми?

- Од самог почетка било је инцидената, али је све ескалирало средином прошле године када смо победили у Бору, али мени је важно да Србија победи, и надам се да ћу допринети томе са својом странком. Не желимо да изигравамо било какву полуопозицију у оквиру владе. Током разговора око реконструкције, отворено смо рекли нашим партнерима, или ћемо бити део владајуће коалиције уколико и даље имамо исте циљеве, или ћемо прећи у опозицију.

Њихов избор је био да останете у власти?

- Они су имали могућност избора, и одлучили су да останемо. Нама је било свеједно, јер нећемо да будемо са неким ко не жели да буде са нама. Зато смо им и дали могућност да бирају, и мислим да је добро што се овако завршило јер би било бесмислено да у последњој години мандата владе прелазимо у опозицију.

Како грађани могу да верују да ће са новом владом бити било шта боље, и да ће нетрпељивости које су постојале међу странкама владајуће коалиције нестати преко ноћи?

- Људи треба да верују само делима, никако речима, без обзира да ли се ради о владајућој или опозиционој странци. Ми ћемо, с наше стране, покренути једно битно унутрашњополитичко питање које подразумева разбијање монопола партијских централа у Београду и радити на суштинској децентрализацији земље. Ускоро крећемо са прикупљањем потписа за петицију која ће имати три основна циља: да новац који грађани зарађују у неком граду остане ту где је стечен како би се повећао стандард и зауставило исељавање младих, друго, да се врати имовина градовима и општинама и, на крају, да се председници и градоначелници општина бирају директно на изборима, тако да грађани имају могућност да их смене. Потписе ћемо предати до краја маја Скупштини, након чега ћемо поднети конкретне предлоге за законе који би омогућили да се ове иницијативе спроведу у дело.

Али чиме ћете уверити било кога да ће влада сада радити оно што није успела током читавог мандата?

- Наши министри ће у својим ресорима у сваком случају радити најбоље што могу да би, на пример, неке инвестиције које су покренуте биле настављене. Наравно да за дванаест месеци не може да се уради оно што се није постигло претходних година, али тек ће се видети ефекти онога што смо започели, као што је, на пример, изградња новог погона "крагујевачког Фијата", који ће бити завршен до краја априла захваљујући подршци Министарства економије, тако да ће нови модел аутомобила почети да се производи до краја године.

Стално се обећава боље сутра, хоће ли грађани преживети до тада?

- Да би људи боље живели, привреда мора боље да ради, то је услов свих услова.

Па када ће то бити?

- Српска привреда ће већ ове године радити нешто боље у односу на претходну, али не толико да би то омогућило драстично бољи живот. Сви су тога свесни. То не може да промени ниједна партија у кратком року. Битно је да се не стоји, већ да се нешто ради. Ако само седимо и кукамо, сигурно нам од тога неће бити боље. Битно је да се отварају нове фабрике и да се запошљавају они који немају посла. Тај точак је почео полако да се покреће крајем прошле године, зауставили смо раст незапослености, који је био јако висок, тако да имамо пуно право да очекујемо наставак тог тренда. Стандард ће сигурно почети да се поправља током године.

Али стално слушамо исте најаве?

- Неке ствари нисмо могли да избегнемо због глобалне кризе, имали смо две године замрзнуте плате и пензије, то је био изузетно критичан период за светску економију.

Мислите да је то једини разлог што 700.000 људи у Србији не може да задовољи елементарне животне потребе?

- Влада мора да уради све да помогне онима који су највише погођени кризом.

Је ли то и до сада био случај?

- Па није. Углавном су то биле неке ад хоц акције, али та област није била у нашем ресору, тако да нисмо могли превише да учинимо на решавању ове врсте проблема. Као министар економије, могао сам једино да чиним све да доведем што више страних инвеститора који би отварали радна места и покренули привреду. То је максимум који је могла да уради једна странка која има двадесет четири мандата у Скупштини, па нека бирачи одлуче: да ли ће гласати за оне који причају или оне који нешто раде.

Да ли и ви осећате одговорност? Стручњаци су једногласни да је економска политика владе доживела крах?

- Наравно да осећам.

Где сте могли да урадите више?

- Да је било више разумевања од стране премијера и министарства финансија, могли смо да уложимо још више новца да се спречи отпуштање људи. Поједине државе давале су новац и приватним фирмама да не отпуштају раднике док траје криза, чак и по цену повећања буџетског дефицита и јавног дуга. Кад год сам то предлагао, одговарали су ми да ће то повећати јавну потрошњу.

Па повећаће.

- Наравно да хоће, али у кризи не можете имати заједно два добра: да не повећавате јавну потрошњу, а да људи не остају без посла. Некада морате да бирате између два тешка решења. Није било разумевања за моје предлоге, мада сада можемо чути премијера како најављује да ће грађанима олакшати отплаћивање кредита, али то није довољно. Осим грађана, мора да се води рачуна и о привреди која храни те грађане. Све што се понуди грађанима, мора да се понуди и привреди, а не да Народна банка поново повећава референтну каматну стопу. Не може Народна банка да даје зелено светло за предлог премијера о олакшавању отплате кредита грађана, а да након тога отежава услове пословања привреде кроз дизање камата. Од чега ће ти грађани да живе, ако не од привреде?

Али премијер Цветковић каже сте управо ви криви за огромну незапосленост и најниже плате у региону?

- То је неозбиљна тврдња.

Како ће након тих критика странке владајуће коалиције уопште да раде заједно?

- Поверење може да се поврати само кроз рад и признавање сопствених грешака. Ако је моја грешка што сам јавно указивао на нешто што сам пре тога покушавао да решим у интерним разговорима са коалиционим партнерима, ја могу да је прихватим, али је још горе ако је оно што сам рекао тачно, а да они неће да промене ствари које нису добре, без обзира што цела Србија то види.

Па хоће ли променити?

- Нећу више тиме да се бавим, хоћу да се посветим Уједињеним регионима Србије, имајући на уму ону кинеску мудрост коју сам споменуо.

Можда и у ДС-у читају таоисте када кажу да ће добро размислити о новом савезу са вашом партијом?

- То нас уопште не занима, Уједињени региони су спремни да изађу самостално на изборе, не маримо за то шта други о нама мисле, већ шта можемо да урадимо да помогнемо грађанима са конкретним резултатима наших министара.

Да ли такве поруке из ДС-а најављују да ће Тадић направити следећу владу са "напредњацима"?

- Не знам, то је његова ствар, нека види ко су му прави партнери.

Ви нећете седети у кабинету са Томиславом Николићем?

- Наравно да нећу.

Многи тврде да нисте тимски играч?

- Зато што се не поводим за просеком, то ме не занима. Изгледа да у Србији бити тимски играч подразумева да будете просечни, ништа не радите, идете на ручкове и причате празне приче. То вам је гаранција да вас нико неће дирати.

Ако будете кооперативни?

- То није кооперативност, већ полтронство. Проблем Србије је што су погрешни људи дошли на важна места.

Да ли је Тадић чуо ту вашу поруку?

- Чуо је, али не знам да ли је разумео. Мени у сваком случају није по сваку цену стало да будем министар.

Како ћете отплаћивати рату кредита за стан од скоро хиљаду евра без министарске плате?

- Рекли су ми да је плата народног посланика скоро иста као примања која сам имао као министар. Да нисам посланик, запослио бих се негде, не плашим се ни живота ни рада јер знам да не морам бити политичар да бих могао нормално да живим.

Аутор: Слободан Костић

(Време)