Miroslav Lazanski: Skupština o vojsci ili kafana je naša sudbina

Svašta je rečeno i svašta se moglo čuti povodom zakona o suspenziji služenja vojnog roka

Jedna mlada dama, inače poslanik, rekla je u Domu Skupštine Srbije da je ponosna na reformu Vojske Srbije. Isturila je svoju lepu bradu, i plavim očima, gledajući pravo u ministra odbrane, održala pravi erotski govor u slavu novog srpskog oružja i nove koncepcije odbrane u kojoj više neće biti regruta, a svi mi bićemo upravo zbog toga sigurniji. Ministar je govor primio s razumevanjem. Očekujem da će naši oficiri i podoficiri sada automatski početi da dolaze na posao u uniformi, a ne u civilu kao do sada, pa se prvih 20 minuta radnog dana potroši na presvlačenje. „Fešn selekšn dej” u kasarnama. Jer, ako je vojska institucija od najvećeg ugleda u društvu, onda nema majci više skrivanja u civilnoj odeći. Pogotovo što žene očito vole oficire. Pa su ponosne na njih. U skupštini.

Jedan poslanik pohvalio se da je služio JNA, na granici, sa bojevom municijom, i sada bi mi svi trebalo da padnemo u trans zbog toga, da upravo zato i verujemo u njegove stavove, jer valjda su tamo na granici svi ostali imali gumene metke. Pa je još dodao da kada bi se našem narodu dobro objasnilo šta je to neutralnost onda niko ne bi bio za neutralnost. Pa, što se to već jednom ne objasni neukom narodu? Ko to sabotira našu svetlu budućnost?

Jedan drugi poslanik govoreći o reformi sistema odbrane bubnuo je „da čovek i Srbin treba da budu u centru pažnje ovog društva”. Šta ćemo sa onima koji nisu Srbi? Istovremeno je epohalno zaključio „da je najbolji vojnik onaj koji je najbolje obučen”. Dobro jutro, Ameriko.

Kako je to bio predivan dan u skupštini, svašta je rečeno i svašta se moglo čuti povodom zakona o suspenziji služenja vojnog roka. Od raketa „strela” do tenkova T-55 i M-84, od NATO-a do ODKB-a, od Putina i Medvedeva do vojne tajne kao takve, od aviona G-4 do rakije, hrišćanstva i ponosa vojske. I sve to uz kvalifikaciju ministra odbrane poslaniku iz redova opozicije da očito ne posećuju iste kafane. Iskreno, meni je ta cela diskusija i ličila na kafansko nadvikivanje. I poslanici iz vladajuće koalicije i iz opozicije pokazali su da vojnom i bezbednosnom problematikom barataju na nivou unapred napisanih tekstova, svojih ili tuđih, jer bilo je naprosto smešno slušati „referate” nekoga ko se tim pitanjima nikada nije bavio u životu, a hteo bi da relevantno učestvuje u raspravi. U ozbiljnim državama, u političkim partijama postoje dokazani stručnjaci koji se tim pitanjima bave godinama i kada dođe do rasprave u parlamentu onda o toj problematici govore samo oni. Ne i svi drugi. Kod nas, da bi podrška, ili osporavanje nekog predloga bilo jače, govore svi. I to čak i običnom posmatraču izgleda neozbiljno. Ali, što bi rekli, kafana je naša sudbina.

U takvom ambijentu ministru odbrane i nije bilo teško da izađe kao pobednik u okršaju sa opozicionim poslanicima. Istina, ministar odbrane izbegao je da odgovori na pitanje je li on za ulazak Srbije u NATO, ili nije. Pokušao je da to stavi u kontekst političke odluke države, što je naravno tačno, jer u NATO ne ulazi samo i primarno vojska, već cela država. Problem je samo kada vojska ode ispred države. No, za tako nešto potrebna je, naravno, vizija.

Traganje za novim i opšteprihvatljivim bezbednosno-vojnim sistemom nikada nije lako. Vojska je socijalna kategorija kojoj treba dati određene privilegije, jer je ona „ultima ratio” (krajnje sredstvo). U suštini njena je organizacija kompletna forma ljudskog društva. Iluzorno bi bilo poverovati da je armija zbog svoje lojalnosti i discipline jedno bezlično telo bez duše, ona je vrlo čvrsta institucija, ali istovremeno i psihološki vrlo osetljiva, da ne kažem krhka. Upravo zato ona i zaslužuje stalnu pažnju i brigu.

Vojska Srbije imala je u poslednjih nekoliko godina trostruki preobražaj: „dejugoslavizaciju”, „demilitarizaciju” i „renacionalizaciju”. „Dejugoslavizacija” je otklon od bivše JNA i Jugoslavije kao države, iako sadašnja Vojska Srbije i dalje funkcioniše s oružjem i zalihama bivše JNA. „Demilitarizacija” vojske povezana je sa demilitarizacijom društva, iako su spoljni neprijatelji dobili manihejske surogate u „prvoj” i „drugoj” Srbiji. Nekadašnji mit o neprijatelju nadomešten je mitom o protivnicima našeg boljeg života. „Demilitarizacija” vojske konkretno se ogleda u izmenjenim prioritetima njene uloge, novoj definiciji „posla”, novoj vojnoj doktrini, pregrupisavanju i označavanju jedinica.

Vojska mora biti slavna, govorio je Ciceron. Mora imati svoja obeležja, svoje simbole, bubnjeve. Morate imati osećaj superiornosti. Bez toga nema ni vojnika ni vojske.

(Politika)