Miroslav Lazanski: Da li je Sheveningen dokaz patologije naših prostora ili početak civilizacijskog procesa

I sada će i njemu, Goranu Hadžiću, kolege Srbi, Hrvati, Bošnjaci, možda i Albanci, u Sheveningenu prirediti doček, možda i sa svečanim ručkom. Posle ćemo opet slušati i čitati kako se svi tamo divno slažu, bivši niži činovi salutiraju bivšim višim činovima, jedni drugima kuvaju specijalitete, čiste sobe, slave rođendane i krsne slave, igraju fudbal. Divota jedna od nacionalne i verske tolerancije, pravi multikulturalizam, samo da još na ulazu u pritvorsku jedinicu stoji i slogan: „Ko nas brate to zavadi”. A možda i uprava pritvora ima transparent sa sloganom: „Šta vam je to sve skupa trebalo?”

Ne znam šta i o čemu međusobno razgovaraju haški pritvorenici, verovatno izbegavaju sve teme koje bi ih konfrontirale, ako želje za konfrontacijom mišljenja još uopšte i ima. S druge strane, ambijent zatvora može da dovede i do jedne vrste solidarnosti onih koji tamo borave. Pretpostavljam da svi pritvorenici u Sheveningenu sebe smatraju političkim pritvorenicima, i naravno nevinima. Krivi su, po njima verovatno, oni koji više nisu živi i još poneko iz inostranstva.

Da li je onda Sheveningen konačni dokaz patologije naših prostora, dokaz ranije iracionalnosti ili početak civilizacijskog procesa? Naime, nacionalizam na prostorima bivše Jugoslavije svoje korene nema u etničkoj, kulturnoj, ili verskoj heterogenosti ovog prostora, a pogotovo ne u kulturnim ili „mentalnim” dispozicijama njegovih naroda, već u istorijskim okolnostima formiranja država i nacija u 19. veku, kao i u opterećenjima sistemskih promena iz devedesetih godina prošlog veka.

Etnička ideja potkopala je propisani multikulturalizam, ideja etnički određene nacionalne države u jednom tako isprepletenom miljeu stvorila je fatalnu dinamiku ratova na ovim prostorima. Veroispovest, jezik, kultura, postali su odlučujuća obeležja kojima su granice prema drugima povlačene kao nepremostive. Jezičke, kulturne, ili verske razlike tek su u eri nacionalizma postale merilo nepomirljivosti i tim razlikama je sistematski pridavan značaj, kako bi se njima obrazložila nemogućnost zajedničkog života. Demontaža multietniciteta prethodila je nasilju u SFRJ, a slom starog sistema, ne samo političkog već i državnog, doveo je do gubitka orijentacije i nesigurnosti u pogledu vlastitog identiteta.

Gubitak svega poznatog učinio je naciju u SFRJ jedinom naviknutom fiksnom tačkom individualne orijentacije, a upravo je to mnoge i odvelo u nacionalističku ideologiju. Od „krupnih” političkih aktera, do „sitnih” lokalnih nacionalnih „pregalaca”, od komunista koji su se zarad vlasti ekspresno presvukli u nacionaliste, od prividnog idejnog uporišta do ličnog bogatstva stvorenog u ratu.

Raspad nekadašnje SFRJ uništio je materijalnu bazu većine novih država na ovom prostoru. Ismejana je i srušena ideologija socijalističkog samoupravljanja, a umesto te vere dobili smo rat i drski cinizam, ali ne samo kao moralnu vrednosnu kategoriju, već sa jasnim političkim i ekonomskim smislom. Postali smo prostor za nove eksperimente novih gospodara novih država, „topovsko meso” raznih promena. Ako su komunisti i nacionalisti praktikovali nasilje, reformatori koriste potkupljivanje. Što da ne, rekli bi neki, pa zar ne gradimo tržišne odnose?

Pre mesec dana bio sam u Trebinju. Nekada sam tamo živeo, pre toga u Karlovcu, posle u Zagrebu, sada u Beogradu. Godinu dana u Bitolju, vojni rok u JNA. Ja znam šta je bila Jugoslavija, šta je bilo multikulturno društvo. U četvrtom razredu osnovne škole sedeo sam u školskoj klupi sa Romom, Mana je danas gospodin u Dubrovniku. U razredu je bilo Srba, Hrvata i Muslimana, i nikada nas naša učiteljica Olga Savić nije po tome razlikovala. Nismo ni znali ko je koje nacije. Na funkcijama u gradu smenjivali su se Srbi, Muslimani i Hrvati, strogo po nacionalnom „ključu”. Nije bilo nacionalističkih ekscesa. Subotom su na trebinjsku pijacu dolazili Dubrovčani, Trebinjci su odlazili na kapučino u Dubrovnik, samo 28 kilometara odličnog puta.

Onda je došao rat, Trebinjci i Dubrovčani su artiljerijom gađali jedni druge, Nikšićani su predvodili sumanuti napad na Dubrovnik, Muslimani u Trebinju odazvali su se pozivu na mobilizaciju u JNA. Zatim su Muslimani 1992. posle pisma stranke SDA otišli iz Trebinja. Samo su retki ostali i žive i danas u Trebinju. Šta su sve morali da izdrže, znaju samo oni. Srbi koji su došli u Trebinje iz Mostara, Sarajeva, Konjica, Čapljine, kažu da ono što su oni kao Srbi morali da izdrže, znaju samo oni.

Moj razred se okupio ovog leta u Trebinju, iz Sarajeva je došao i Alija, iz Splita su došle Lenka i Mirjana. Splićanke je Brano Dursun ljubio dva puta, Trebinjci su uvek bili gospoda. Možda je bivša Jugoslavija bila jednačina višeg stepena, ali je patološki da ta jednačina najbolje funkcioniše u zatvoru.

(Politika)