Мирослав Лазански: Да ли је Схевенинген доказ патологије наших простора или почетак цивилизацијског процеса

И сада ће и њему, Горану Хаџићу, колеге Срби, Хрвати, Бошњаци, можда и Албанци, у Схевенингену приредити дочек, можда и са свечаним ручком. После ћемо опет слушати и читати како се сви тамо дивно слажу, бивши нижи чинови салутирају бившим вишим чиновима, једни другима кувају специјалитете, чисте собе, славе рођендане и крсне славе, играју фудбал. Дивота једна од националне и верске толеранције, прави мултикултурализам, само да још на улазу у притворску јединицу стоји и слоган: „Ко нас брате то завади”. А можда и управа притвора има транспарент са слоганом: „Шта вам је то све скупа требало?”

Не знам шта и о чему међусобно разговарају хашки притвореници, вероватно избегавају све теме које би их конфронтирале, ако жеље за конфронтацијом мишљења још уопште и има. С друге стране, амбијент затвора може да доведе и до једне врсте солидарности оних који тамо бораве. Претпостављам да сви притвореници у Схевенингену себе сматрају политичким притвореницима, и наравно невинима. Криви су, по њима вероватно, они који више нису живи и још понеко из иностранства.

Да ли је онда Схевенинген коначни доказ патологије наших простора, доказ раније ирационалности или почетак цивилизацијског процеса? Наиме, национализам на просторима бивше Југославије своје корене нема у етничкој, културној, или верској хетерогености овог простора, а поготово не у културним или „менталним” диспозицијама његових народа, већ у историјским околностима формирања држава и нација у 19. веку, као и у оптерећењима системских промена из деведесетих година прошлог века.

Етничка идеја поткопала је прописани мултикултурализам, идеја етнички одређене националне државе у једном тако испреплетеном миљеу створила је фаталну динамику ратова на овим просторима. Вероисповест, језик, култура, постали су одлучујућа обележја којима су границе према другима повлачене као непремостиве. Језичке, културне, или верске разлике тек су у ери национализма постале мерило непомирљивости и тим разликама је систематски придаван значај, како би се њима образложила немогућност заједничког живота. Демонтажа мултиетницитета претходила је насиљу у СФРЈ, а слом старог система, не само политичког већ и државног, довео је до губитка оријентације и несигурности у погледу властитог идентитета.

Губитак свега познатог учинио је нацију у СФРЈ једином навикнутом фиксном тачком индивидуалне оријентације, а управо је то многе и одвело у националистичку идеологију. Од „крупних” политичких актера, до „ситних” локалних националних „прегалаца”, од комуниста који су се зарад власти експресно пресвукли у националисте, од привидног идејног упоришта до личног богатства створеног у рату.

Распад некадашње СФРЈ уништио је материјалну базу већине нових држава на овом простору. Исмејана је и срушена идеологија социјалистичког самоуправљања, а уместо те вере добили смо рат и дрски цинизам, али не само као моралну вредносну категорију, већ са јасним политичким и економским смислом. Постали смо простор за нове експерименте нових господара нових држава, „топовско месо” разних промена. Ако су комунисти и националисти практиковали насиље, реформатори користе поткупљивање. Што да не, рекли би неки, па зар не градимо тржишне односе?

Пре месец дана био сам у Требињу. Некада сам тамо живео, пре тога у Карловцу, после у Загребу, сада у Београду. Годину дана у Битољу, војни рок у ЈНА. Ја знам шта је била Југославија, шта је било мултикултурно друштво. У четвртом разреду основне школе седео сам у школској клупи са Ромом, Мана је данас господин у Дубровнику. У разреду је било Срба, Хрвата и Муслимана, и никада нас наша учитељица Олга Савић није по томе разликовала. Нисмо ни знали ко је које нације. На функцијама у граду смењивали су се Срби, Муслимани и Хрвати, строго по националном „кључу”. Није било националистичких ексцеса. Суботом су на требињску пијацу долазили Дубровчани, Требињци су одлазили на капучино у Дубровник, само 28 километара одличног пута.

Онда је дошао рат, Требињци и Дубровчани су артиљеријом гађали једни друге, Никшићани су предводили суманути напад на Дубровник, Муслимани у Требињу одазвали су се позиву на мобилизацију у ЈНА. Затим су Муслимани 1992. после писма странке СДА отишли из Требиња. Само су ретки остали и живе и данас у Требињу. Шта су све морали да издрже, знају само они. Срби који су дошли у Требиње из Мостара, Сарајева, Коњица, Чапљине, кажу да оно што су они као Срби морали да издрже, знају само они.

Мој разред се окупио овог лета у Требињу, из Сарајева је дошао и Алија, из Сплита су дошле Ленка и Мирјана. Сплићанке је Брано Дурсун љубио два пута, Требињци су увек били господа. Можда је бивша Југославија била једначина вишег степена, али је патолошки да та једначина најбоље функционише у затвору.

(Политика)