Miroslav Lazanski: Četvrti svetski rat

Da li se duša Rusije oprostila od Zapada, jer tamo nema šta da traži? Pre dosta godina Pasternak je u jednom svom stihu rekao da jeste.Hoće li novi američki antiraketni štit biti ta prepreka, ta „gvozdena zavesa” koja može da dovede do goreg razdvajanja nego što je to nekada bio Berlinski zid? Dolazi li nam to novi hladni rat ili je predsednik Rusije Dmitrij Medvedev u svom spektakularnom medijskom nastupu, zapravo, više vodio računa o tome da su predsednički izbori u Rusiji već sledeće godine?

Moguće da ima u svemu tome svega pomalo, ali mi kao da zaboravljamo da i pored nestanka SSSR-a i kraja onog hladnog rata, postoje i opstali su planovi kako pobediti u nuklearnom sukobu, kako da političko-vojne elite prežive taj rat i kako da posle tog rata vode novi rat. I sve to bez obzira na globalizaciju, povezanost kapitala, ulaganja Amerikanaca u rusku privredu, opštu demokratizaciju i propast komunizma. Priče o trećem svetskom ratu stoga su već prevaziđene, stratezi velikih sila pripremaju se za četvrti svetski rat.

Naime, još je Fred Ajkl, zamenik sekretara za odbranu SAD, govoreći u Kongresu 1987. rekao „moramo da osiguramo da nam i posle atomskog rata preostanu ofanzivni kapaciteti, rezerve strateških snaga koje će moći da prežive i budu upotrebljene u nekom novom ratu”. Njegov nastup u Kongresu deo je referata Pentagona „Smernice za odbranu 1984–1988”.

U redu, reći će neki, ali od tada je prošlo toliko vremena, svet se promenio, postoji velika uzajamna ekonomska zavisnost i nuklearni rat stvar je filmova i mašte. Tačno, ali za vojne stratege ništa se nije promenilo, štaviše planovi kako da elite prežive atomsku apokalipsu stalno se ažuriraju i zbog mogućnosti tehničke greške i slučajnog početka nuklearnog rata. Ko je putovao Amerikom možda je na nekim farmama, daleko od gradova, primetio veoma tanke radiofonske antene visoke i do stotinak metara. One emituju signale niske frekvencije izbegavajući rizik od atmosferskih poremećaja izazvanih elektromagnetskim impulsima posle atmosferske nuklearne eksplozije. To je sistem GVN zamišljen da funkcioniše i kada se izgubi jedan ili više emisionih centara, jer svaka od tih antena ima mogućnost traganja za alternativnom emisionom trajektorijom, odnosno sama pronalazi strukture koje još funkcionišu posle atomskog udara. Od prvobitno predviđenih 500 takvih antena, Pentagon je instalirao 127.

„Posle atomskog rata, širom SAD imaćemo ostrva preživelih i moramo stvoriti uslove za komunikaciju sa svakim od tih izolovanih ostrva”, piše u dokumentu američke Nuklearne agencije za odbranu. Dakle, na vest o prvom atomskom napadu, predsednik SAD, potpredsednik, sekretar za odbranu i Združeni generalštab helikopterima se prebacuju u najbližu bazu, ukrcavaju se u specijalni avion i poleću. U početnoj fazi atomskog rata veliku ulogu imaće komanda ADCOM u brdima Kolorado Springsa, 3.500 metara ispod granitnih stena. Smeštena je u 15 čeličnih kontejnera na velikim federima, koji bi ublažili potrese od nuklearnih eksplozija. ADCOM ima ulogu da obavesti predsednika SAD da je nuklearni rat počeo.

Predsednik, ipak, ne može da ostane u svom avionu, i pored snabdevanja gorivom tokom leta, duže od 72 sata, moraće da sleti.Gde, ako su vojne baze i civilni aerodromi uništeni? Na neki zabačeni autoput, planovi za to odavno postoje. Radioaktivna atmosfera koja može da izazove hladnoću, nevreme, biološke poremećaje, da ošteti opremu, smanji efikasnost komande? Kompanije „Ford” i „Martin Marijeta” već su napravile specijalne kamione, pokretne komande, mrežu malih Pentagona u kamionima sa svim komforom i zaštitom od radijacije. Ti kamioni bili bi stalno u pokretu.

„Ciganski” život za elitu političara i neke generale kopnene vojske i avijacije, ali ipak život posle atomskog rata. Neki admirali mornarice biće još sigurniji u svojim atomskim podmornicama po 600 metara ispod površine mora. U Pentagonu, zapravo, više strahuju od prekida linija komande i komunikacije nego od radijacije. Jer signali komande za slučaj atomskog rata idu od izviđačkih satelita preko relejnih stanica u Australiji, na Havajima, sve do Kalifornije.Jedna od relejnih stanica u Kaliforniji smeštena je odmah pored petlje autoputa Los Anđeles–San Dijego. Dovoljno je da kamion izleti sa te petlje, udari u stanicu, pa da oficiri u ADCOM-u pomisle da je Rusija započela nuklearni napad na SAD.

Atomski rat zbog greške? Bilo je više takvih uzbudljivih slučajeva. Jednom je neko u ADCOM-u zaboravio da unese u kompjuter podatak da se radi o vežbi, drugi put je pokvareni čip pokazao pogrešnu brojku, lažna je uzbuna trajala nekoliko minuta.

U aprilu 1983. boravio sam u Ofutu u Nebraski, u tadašnjoj Vrhovnoj komandi američkih strateških nuklearnih snaga SAC, najvažnijoj komandi za atomski rat. Tu stiže naređenje predsednika SAD za lansiranje raketa, SAC je komandovao atomskim podmornicama, raketama u kopnenim silosima i bombarderima koji nose atomsko oružje. Razgovarao sam sa komandantom SAC-a generalom Beni Dejvisom. On je mogao tada da pošalje bombardere s atomskim bombama i bez dozvole predsednika SAD do određene udaljenosti od tadašnjeg SSSR-a. Demonstrirali su mi veze preko „grin pajn UHF sistema” sa svojim bazama na Aljasci na Grenlandu i na Islandu, pozvali su i leteću SAC komandu u avionu, javio se general Harli Hjuz. Sve tehnološki superiorno, a greške su se ipak događale.

I sada će deo svega toga biti pod komandom naših komšija Rumuna u okviru antiraketnog štita u Rumuniji. Da li da se smejem ili da odmah kupim onu staru zaštitnu masku M-1?

(Politika)