Miro Vuksanović: Kosovo između neba i zemlje

Miro Vuksanović o podvojenosti Srbije, udaljavanju Crne Gore, kosovskoj sudbini, nađošima i dođošima u Vojvodini

Na koktelu upriličenom posle svečanosti otvaranja dograđenog zdanja Biblioteke Matice srpske, pre tri godine u Novom Sadu, jedan ministar pohvalio je nadahnutu besedu upravnika Matičine biblioteke Mira Vuksanovića. Očigledno ne znajući da je reč o piscu čiji je roman “Semolj zemlja” dve godine ranije pobrao najznačajnije književne lovorike - priznanje Kompanije “Novosti” za knjigu godine “Meša Selimović” i nagradu NIN-a - ministar je rekao:

- Lepo ste besedili. Još kad biste nam otkrili ko Vam piše tako lepe govore.

- Reći ću Vam. Govore mi piše jedan čovek još od moje šeste godine života - prihvatio je Vuksanović nespretno ministrovo neznanje, aludirajući, ali ne objašnjavajući, da je u svom rodnom mestu Krnja Jela u Crnoj Gori “propisao” i pre nego što je pošao u školu.

U svojoj biografiji Vuksanović neizostavno naglašava da nije član nijedne političke stranke. Politikom se ne bavi, ali ističe da se ona, nažalost, bavi nama. A, intelektualci, opet, smatra sagovornik “Novosti”, imaju zadatak da u teškim vremenima - ne ćute.

* Kako se snalazite u ovoj eri srpskih podvojenosti, kada na političkoj pozornici imamo “dve Srbije”, “dve Crne Gore”, priznato i nepriznato Kosovo i Metohiju?

- U srpskom narodu uvek su postojale podele, ali stranački sukobi, prvenstveno danas, počivaju na sukobu interesa. Svaka ozbiljna država ima makar najmanji zajednički nacionalni interes. To je nešto u šta se ne dira, a jedna od tih stvari je teritorija, oko čije celovitosti moraju da budu saglasne sve političke partije. Kod nas ni u jednoj oblasti ne postoji definisani nacionalni interes, zaturaju se vrednosti. Posledice će tek doći. I neće biti lake. Naprotiv.

* Koja bi književna metafora u ovom trenutku najplastičnije oslikala Kosmet?

- Čardak ni na nebu ni na zemlji. Tako ga trenutno doživljavamo mi u Srbiji, međunarodna diplomatija i naši ljudi koji tamo žive ili odatle potiču. U trenutku nas ohrabri podatak da dve trećine zemalja u svetu nisu priznale nezavisno Kosovo. Ali jesu neke od najmoćnijih. Već desetak godina Srbija je voljom međunardne zajednice izgubila uticaj na Kosovu, ali, opet, nikako ne sme da se odrekne svoje temeljne zemlje. Taj začarani krug odgovara svetskim vladarima kojima, izgleda, redovno treba žarište na Balkanu. Jer, oni bi, da to žele, mogli vrlo lako da uravnoteže kosovski i svaki ovdašnji problem.

* U čemu bi se ogledala ta ravnoteža? U podeli Kosova?

- O svemu bi trebalo razgovarati. Najvažnije je da se očuvaju Srbi na Kosovu i svete zidanice koje su osnova srpske duhovnosti.

* Izgleda li vam da bi Srbija mogla biti dovedena u situaciju da bira između kosovske kolevke i Evropske unije?

- Ne bi to bilo korektno prema Srbiji koja se jasno opredelila za evropski stav i put.

* Kako ste kao rođeni Crnogorac i borac za srpsko - crnogorsko zajedništvo doživeli da je baš Crna Gora među prvima priznala nezavisnost Kosova?

Polemika i pomirenje

Imali ste svojevremeno javnu polemiku sa piscem Dragoslavom Mihailovićem. Da li ste izgladili odnose u poslednjih nekoliko meseci otkad ste i vi član SANU?
- Mihailovića izuzetno poštujem i cenim kao pisca još od njegove prve knjige “Frede, laku noć”. U toj polemici bilo je reči o njegovoj netrpeljivosti prema brđanima, naročito Crnogorcima. Ako neko u Beogradu misli da su za Srbiju korisni samo Srbijanci, onda to nije dobro. Ne sme Srbija da postrojava zasluge svojih građana prema mestima njihovog rođenja. Nema nesporazuma sa Mihailovićem. Ne želim da se s njim na bilo koji način sukobljavam, niti prisiljavam da svoja stanovišta menja. Svak nosi svoj krst.

- To je put koji se mogao očekivati posle neprirodnog razlaza Crne Gore i Srbije, nametanja takozvanog crnogorskog jezika i pravopisa, uvođenja latinice, nove crkve i svega onoga što bi još više trebalo, po zamisli sadašnjih crnogorskih vlasti, da udalji Crnu Goru od Srbije, od crnogorske tradicije, od njene srpske vertikale koja se meri vekovima. Istovremeno, odlične susedske odnose samostalna Crna Gora danas razvija sa Albanijom i Hrvatskom. Nekim čudom, u mojoj Crnoj Gori misle, jadno im mišljenje, da joj je bilo koji Albanac ili Hrvat danas veći prijatelj od mene koji sam tamo rođen i koji sam jedan crnogorski predeo uveo u srpsku književnost. Moj “greh” je u tome što su svi moji preci bili Srbi, što je to prirodno ušlo u mene i tu ostalo.

* Idete li često u zavičaj?

- Kad god sam u prilici, odem, dočekujem u roditeljskoj kući rođake i poznanike koji žele da me vide i da sa mnom razgovaraju, ali idem malo kome u posetu. Tamo sam obeležen kao srpski nacionalista, protivnik države Crne Gore i ne želim da im naudim na bilo koji način, da ostanu bez posla ili da ih zadesi još koja nevolja.

* Da li su četiri decenije života u Vojvodini dovoljan period da se ovde ne osećate više kao “dođoš?”

- To je muka i moja i svih nas koji smo ovamo odnekud pristigli. Kada slušate zvaničnu politiku onda je ovde multietnička regija, najraznovrsnija u Evropi, u kojoj u potpunom skladu živi 26 nacija. Ali, među Srbima postoje podele na one koji su došli ranije i one koji su došli kasnije. Jedni su nađoši, drugi su dođoši. Dođoši se, opet, dele na one koji su stigli posle prvog, drugog ili trećeg rata. Nema naroda koji se amebiše kao Srbi. A, podmladak nam čili, gotovo nestaje.

* Ima li uopšte mesta bojazni da je, posle Kosova, na redu secesija Vojvodine?

- Vojvodina nikada neće krenuti tim putem. Ovde živi 67 odsto Srba. Ne verujem da Vojvodina zaista želi da se odvoji od Srbije. Ali, ako silom prilika do toga i dođe, siguran sam da to neće zavisiti ni od Vojvodine ni od Srbije.

Nepotreban dodatak

Od prošle godine ste akademik, član SANU, ali i pre toga niste se ustezali da kritikujete postojanje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU)...
- SANU ima tradiciju koja seže u prvu polovinu 19. veka, predstavlja jednu od temeljnih institucija srpske države. Kada se ima na umu takav značaj i činjenica da SANU ima Ogranak u Novom Sadu sa 25 članova, onda je jasno kao dan da SANU nije potreban nikakav dodatak. VANU ima tek šest godina. Još nije krenula u školu. Još ne znamo da li je to dete političko, naučno ili umetničko, ali znamo iz kojeg čanka se hrani i da ga nude Ogranku SANU u njegove prostorije. Nije pristojno silom ulaziti u tuđu kuću. VANU ima odličnih stručnjaka. Oni neće pristati na to.

* Toj šarolikosti, sudeći prema raspoloženju vojvođanskih vlasti, uskoro bi mogao da doprinese i crnogorski jezik. Proizlazi da će sporni jezik i pravopis pre zaživeti ovde nego u Crnoj Gori...

- Za razliku od Hrvata i Bosanaca, koji su nekadašnjem u nauci jednom srpskohrvatskom samo dali ime svoje države, Crnogorci su, da bi, valjda, sebi bili veći, otišli dalje - istom tom jednom jeziku dodali su dva glasa i izmislili dva nova slova kako bi se razlikovali od svih ostalih varijanti srpskog jezika. To meko “š“ i “ž” izgovaraju i u Hercegovini, Bosni, Šumadiji, isto kao i u Crnoj Gori, ali ga ne pišu. Ko bi popisao sve glasove u srpskom jeziku? Imali bismo, tada, stotine slova. Ne mislim da će taj natureni, neprirodni jezik i njegov “crnopis” opstati ni u Crnoj Gori ni u Srbiji. Što nije prirodno niklo ne može porasti. To što čarkaju u Malom Iđošu i Lovćencu odviše je smešna rabota.

* Podilaze li vojvođanski političari glasačima?

- Podilaze svi i svuda, u Srbiji. Dižu populizam, skrajnjuju elitu. Prose glasove svojim blagoslovima i obećanjima. Najstarija srpska učiteljska škola, u Somboru, ustupila je patrijarha Brankovića zadužbinu za galerijski prostor naivnom slikaru. Da se razumemo, vrhunskom slikaru tog žanra, Savi Stojkovu, pripada galerija, ali ne u prvoj srpskoj učiteljskoj školi započetoj 1778. godine. Tamo mora biti njen muzej. Ipak, galeriju su opremili i otvorili političari, i vodeći ljudi kulture i nauke u Vojvodini.

* A kako, onda, gledate na nedavni potez Novosadskog univerziteta koji je kantautoru Đorđu Balaševiću uručio počasnu diplomu?

- Ako Univerzitet daje izuzetnu počast čoveku koji se nekada samo upisao na taj Univerzitet, bez obzira na njegov veliki uspeh u zabavnom svetu, to nije dobra poruka naučnicima i umetnicima koji su potekli sa ovog Univerziteta i postigli izuzetne karijere. Ovde je reč o kriterijumima, o autonomiji vrhunske nauke i umetnosti, a ne o “brendovima” za svakodnevnu političku upotrebu. Svak mora biti na mestu koje mu pripada.

* Da li su takve stvari tipične samo za određeni deo Srbije?

- Na žalost, ne. Beograd se često ponaša kao dete koje stavi ruke na oči i misli da ga niko ne vidi. Često ne primećuje šta mu se dešava na 100 kilometara od njega. Zato su često u Beogradu zatečeni, “neobavešteni”, žuti od vesti, kada čuju nešto naopako što se dogodilo na Kosmetu i drugde, u povremenom strahu da se đavo ne razmnoži, jer i Šumadija, ponekim glasom, traži samostalnost. Centralizam je loš, nepotreban i štetan, ali se iz centra mora osmatrati celina. Ako nije tako, neće se znati šta je deo, a šta razdeljeno.

Knjižarnik ključna reč

* Vlasnik ste rekorda, nezabeleženog do sada u Srbiji - 35 godina ste upravnik biblioteka, a već 22 godine ste na čelu Biblioteke Matice srpske. Postoji li neka reč koja je obeležila vašu karijeru?

- Mislim da za svaki posao postoji ključna reč. Takva moja reč je “knjižarnik”, koju sam kao dečak pročitao u Moračkom manastiru iz 1252. godine. U njemu je kršteno 14 kolena Vuksanovića, a pred oltarom gde su bogoslužbene knjige piše: “Ovaj knjižarnik za svoj spomen isplati Simona S. Vuksanović za svoj spomen 1905”. Da je to moja ključna reč shvatio sam tek 1975. kada sam postao upravnik biblioteke u Somboru i potvrdio docnije, 1988, kao upravnik Biblioteke Matice srpske. Moj knjižarnik okupio je milion i po publikacija i četrdesetak kilometara polica za knjige. Doista sam zadovoljan takvim podatkom.

(Večernje novosti)